Ljiljana Hellman's blog

100.000 KM za tajnu o masovnoj grobnici

Dvanaestogodišnjicu najstrašnijeg zločina počinjenog na tlu Evrope nakon II svetskog rata dočekujemo sa gorkim saznanjem da je jaz između pravde i prava danas mnogo veći nego što je bio sredinom prošlog veka.

Dobili smo ove godine presudu Međunarodnog suda pravde koja je pružila premalo a zatim protumačena i prihvaćena katastrofalno. Iz prašnjave staračke ruke ovog Suda nije se realno moglo očekivati ništa senzacionalno. To je sud koji je, kako to često moja koleginica Silvija ističe, uskratio svetu univerzalnu nadležnost (Kongo protiv Belgije) kao jedno od najefikasnijih sredstava za suzbijanje nekažnjivosti, uprkos osnivanju Međunarodnog krivičnog suda i izbegao je da da jasan odgovor koji bi pružio neprocenjiv doprinos u zaštiti čovečanstva od potencijalne nuklearne katastrofe (Savetodavno mišljenje iz 1966. o Legalnosti nuklearnog naoružanja). Već decenijama je jasno da Međunarodni sud pravde neće pisati istoriju i njegova presuda je bila kao i sve do sada – nikako dobra ali ne i potpuno loša i to je sve. Mnogo veći je problem to kako je ona prihvaćena. Srbija je proslavila donošenje ove presude, proslavio je i deo BiH - Republika Srpska, ali je ostalo nejasno šta je tačno slavljeno.