mioba's blog

Evo nam ponovo profesionalnih rezervista na ulicama sa zahtevom da im se isplati jednokratna pomoć do datuma izbora, što bi valjda značilo da će to umeti da cene na biralištima. Dezerteri kojima je na ovom mestu posvećena dužna pažnja nisu protestovali, recimo zbog toga što su godinama bili nedostojni nasledstva, a dnevnice, preciznije noćnice, za zalaganje, strah i odvojeni život nisu zatražili ni pozivari, ta nezaobilazna karika balkanskih ratova devedesetih godina prošlog veka.

Događaji na ulicama Beograda i drugih gradova između 17. i 21. februara ove godine nedvosmisleno su pokazali da je srpska politička elita, sada doduše tek „tehnička“, u svojoj osionoj retrogradnosti na odgovarajući povod spremna da skine rukavice salonskog nacionalizma i otvoreno se upusti u degutantno politikanstvo i stranačko nasilje. Reprizirano „događanje naroda“ 21. februara, po svemu što se dalo videti i čuti, bilo je prvi predizborni skup sada aktuelene izborne kampanje, začinjen klerofašističkim ispadima i pretnjama.

U jutarnjim satima 25. 4. 2008. u Zagrebu je, tri dana prije izlaska svoje najnovije knjige "Klasični njemački idealizam" (nastale na osnovi predavanja što ih je u ljetnom semestru 2007-08. držao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu) i pet dana prije 85. rođendana, umro Milan Kangrga.
Jedan od najznačajnijih filozofa poniklih na ovim prostorima, pripadnik kruga oko časopisa "Praxis", Kangrga se afirmirao kao autor niza temeljnih knjiga kritičke filozofije, među kojima svakako treba spomenuti djela "Etički problem u djelu Karla Marxa", "Etika i sloboda", "Etika ili revolucija", "Praksa-vrijeme-svijet", "Etika"... Njegova djela utjecala su na niz generacija filozofa, a kao nastavnik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu (od 1950. do 1993) i gostujući profesor na studijima filozofije u Zadru i Beogradu, najdirektnije je sudjelovao u oblikovanju onoga najboljega što danas postoji na filozofskoj sceni regije.

Regionalni PEN centri pridružili se protestu zbog presude protiv Andreja Nikolaidisa

Protiv kažnjavanja kritičkog mišljenja

Komitet pisaca za mir Međunarodnog PEN centra iznenađen je odlukom Višeg suda u Podgorici, kojom je prihvaćena žalba na prvostepenu presudu po tužbi Emira Kusturice protiv pisca i publiciste Andreja Nikolaidisa, navodi se u saopštenju upućenom u sredu iz aktuelnog sedišta Komiteta u Ljubljani, kojim su svi regionalni PEN centri pozvani da se pridruže protestu protiv kazne za izražavanje estetskog suda, "čak i kad on ima političke konsekvence". "Nadamo se da će verbalni delikt ostati samo sećanje na jednu nesrećnu epohu", navodi se u saopštenju koje je potpisao Edvard Kovač, predsednik Komiteta pisaca za mir Međunarodnog PEN centra.

GRAĐANIN IZ ČLANA 305
I DRUGI ANONIMNI DEZERTERI

Mi želimo porušiti sve te smešne spomenike „onima koji su poginuli za domovinu“ koji zure na nas u svakom selu, a na njihovo mesto podići spomenike dezerterima. Spomenici dezerterima predstavljaće i one koji su poginuli u ratu, jer je svaki od njih poginuo proklinjući rat i zavideći sreći dezertera. Otpor je nastao od dezerterstva
Anonimni antifašista, Venecija 1943.
iz: Michael Hardt, Antonio Negri, Empire)

ZA A. L.

Dok se u prethodnim vekovima, obeleženim svakom vrstom discipline, otpor zasnivao na sabotaži, direktnom (ili dijalektičkom) sukobu - biti protiv u postmodernosti moglo bi označavati izvrdavanje, izmeštanje, sugerišu Hart i Negri, navodeći da za borbu protiv Imperije ne postoji simboličko mesto, već radije evakuacija sa mesta moći. Između ostalog, ovo istupanje iz sistema, umesto konfrontacije u borbi za prava, širom sveta proizvodi novi sloj privremenih građana, ljudi bez papira i bez naročitih političkih motiva za seobu, čak i onda kada su na pokret primorani ratom ili teškom ekonomskom krizom. Oni ne prelaze granice slobodnog sveta, već se provlače ispod nje; postaju nevidljivi, politički nepostojeći.
Nešto bi se od tog Negrijevog ohrabrenja prebezima i dezerterima moglo iskoristiti i za pretresanje poslednje faze Konkviste naše male balkanske imperije, čiji se osvajački pohod, posle serije poraza u gostima, poslednjih godina odvija u sigurnosti domaćeg terena.

Kandidatura na Konkursu za dodelu 204 pasoša, u okviru projekta Vlade Srbije «Novi srpski pasoš – novo lice Srbije»

Anonimni Dezerter

Anonimni Dezerter jedan je od više desetina hiljada mladih ljudi koji su napustili Srbiju tokom devedesetih godina. Odbio je da učestvuje u ratovima koje je Srbija vodila tokom poslednje decenije 20. veka, čime je potvrdio svoju ljudsku izuzetnost. Da je tih godina većina građana Srbije prepoznala ovaj plemeniti i hrabri podvig, po svoj prilici država Srbija ne bi ni vodila sramne ratove i danas ne bi nosila stigmu ratnog zločina, sistemske korupcije i razorenih društvenih vrednosti.
Anonimni Dezerter nije medijski eksponiran, ukoliko ne računamo medije matične države koji su ga u svom ratnohuškačkom slepilu često proglašavali izdajnikom i neprijateljem srpstva.

ŠIROM ZATVORENIH OČIJU
O nekim aspektima
medijske bitke za Kosovo

Na Brodu ludaka nisu neki drugi ljudi, već mi.

SUICIDALAN DISKURS
Ludilo se u Srbiji ponovo zgusnulo, sprema se za novi klimaks. Nije to raspojasana iracionalnost koja podriva razum, već manija koja se prikazuje kao razumna, oponaša razum, pritisnuta gvozdenom logikom opsesije. Javni su se poslovi sveli na iskaz „Kosovo je Srbija“. Ne Kosovo je u Srbiji, ili Kosovo je deo Srbije - jer bi tako izmakla metafora tautološke vrednosti, ključna tvrdnja da se naši identiteti u potpunosti podudaraju, da nema ostatka u toj jednačini, da su politički život Srbije i njena budućnost određeni i uslovljeni statusom Kosova. Svest da Beograd više nema nikakav uticaj na rešavanje tog statusa, upravo generiše maničnu posvećenost fantaziji.

Beše to kratka ljubav bez nade
Što prođe brzo k’o aprilski dan,
Al’ od nežnih reči i misli o sreći
U srcu večno ostade san.
Džordž Orvel, 1984

Kao što i dolikuje svakom društvu, bez obzira da li postoji samo u mašti nadahnutih pisaca, nevidljivi svet koji naseljavaju nevidljivi prijatelji dobio je i prve obrise političke organizacije. U duhu manifesta kojim su se, kako pričaju stari, nekada davno plašila mala deca i veliki posednici političke moći, jedan pokret na pomolu najavljen je lukavim zahvatom u najomiljeniju srpsku fantaziju 21. veka.

“Sjećam se kada sam u jesen 1986. godine bio u Beogradu, pozvali su me na Oktobarske susrete”, pričao je nedavno poznati zagrebački profesor i književnik, Zvonko Maković, opisujući okolnosti jedne od svojih poslednjih poseta antebellum Srbiji. “U pozivu je stajalo da je tema Susreta ‘Apokalipsa danas‘, i ja se iskreno obradujem jer sam tada i sam bio ponesen rastućim ekološkim problemima u svijetu. Proveo sam po Njemačkoj neko vrijeme, rasla je svijest o zagađenju, kisele kiše su uništile dobar dio Njemačke, Poljske, ubrzano je nestajala pijaća voda, šume se nisu obnavljale. Bila su to bitna obilježja apokalipse, i ja sam za Oktobarske susrete pripremio izlaganje o kiselim kišama. Međutim, došao sam u Beograd i uglavnom sam danima slušao o mučenju Srba na Kosovu i sataniziranju Albanaca. Bio sam potpuno šokiran da je sukob dvije nacije globalni problem. Ja sam potpuno promašio temu, Beograd se spremao na rat a ne na spasavanje prirode.”