queeria's blog

Pri bludnoj svesti i pomućenoj pameti, ja, Predrag M. Azdejković, rođen leta gospodnjeg 1978. na polaganje rize Presvete Bogorodice 15. jula u neprijateljskoj Nemačkoj od nepoznatih roditelja, a usvojen od Rista Radovića i Jelenka Mićevića, koji su me vaspitavali, izdržavali i sve do njihove smrti voleli kao sina rođenog, u pero porodičnom advokatu Slobodanu Milivojeviću diktiram ovaj testament.

Dragi moji mnogobrojni ožalošćeni,

Znam da vas moja prerana smrt u cvetu mladosti nije mnogo iznenadila, jer ste se često pitali kako me do sada nisu ubili. Jedino što mogu da vam kažem jeste da su me Bog i porodična slava Prepodobni Sisoje Veliki čuvali. Ali mi se čini da me sreća napušta. Neprijatelj se približava. Stežu obruč oko mene. Osećam im smdrljivi dah za vratom.

Iako mnogi žive u zabludi da gej muškarci prate modu, da su njom opterećeni i da se ne pomeraju od televizora na kome se vrti FashionTV, moram da priznam da ja uopšte nisam takav. Ja vam se u modu uopšte ne razumem. Ne znam nijednog modnog dizajnera, ne kupujem tu garderobu, ne umem da složim boje i kada mi neko kaže „Moschino“ ja pomislim da je to začin ili neko egzotično južno voće. Isto tako ne pratim modne trendove u vidu borbe za prava životinja na fer i pravedno suđenje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, niti organizujem proteste ispred ambasada jer „U Kini jedu pse“. Jedini modni trend koji ja pratim jeste ljudska solidarnost i uvek ću se solidarisati za obespravljenima, prokazanima, neshvaćenima i od ljudskog društva odbačenih, jer je solidarnost uvek u modi. Naročito, ako su ti neshvaćeni i obespravljeni gej ili trans. Zato se ja solidarišem sa slatkom malom neshvaćenom sirovinom iz Kule, Miladinom Kovačevićem - umetničko ime Minja.

Jednoglasno sam odlučio da se mesec dana neću kupati, prati zube niti kosu, da se neću brijati, seći nokte, ni šišati, sve dok se maksimalno ne usmrdim, da ljudi vrišteći beže od mene, sve u cilju razumevanja kako je biti član narodnjačke koalicije, odnosno radikala. Već posle nedelju dana ljudi su počeli da me izbegavaju, nisu hteli da se druže s mnom, niti da stoje u mojoj blizini. Oni tolerantniji bi zapušili nosiće, ali vremenom su mi i oni okrenuli leđa i pobegli. Niko više nije hteo da pravi vladu i koalicije s mnom. Bio sam usamljen i smrdljiv.

Jedno veče, posle dve nedelje, smučio sam se sam sebi, za razliku od narodnjaka i radikala, i odlučio da prekinem sa ovim eksperimentom i da se okupam, obrijem, operem zube, isečem nokte i skratim kosu. Da se upristojim i civilizujem, što i ostalima preporučujem.

Krenuo sam ka kupatilu hodajući na prstima, kako ne bih probudio ostale ukućane jer je već prošla ponoć, ali, dok sam prolazio pored dnevne sobe, primetio sam nešto veoma čudno. Moja cenjena maman je bila budna, iako uvek zaspi odmah posle Dnevnika 2. TV je bio uključen s kojeg je dopiralo surround brundanje haškog optuženika (gospodina) Vojislava Šešelja i čulo se diskretno zujuckanje, kako mi iskustvo govori, Black Jelly Invadera od 20cm. Brzo sam se sklonio kako me smrad ne bi odao i pokušao sebe da ubedim da je to samo slučajnost, da to nije ništa strašno. Sledeće veče Sloba mi ne da Mira, te se opet na prstima uputih ka dnevnoj sobi i zatekoh isti prizor. Opet sam pomislio da je to samo slučajno, da to nije ništa strašno, ali kad se isto ponovilo i po treći put, shvatio sam strašnu istinu: Moja majka, kao i mnoge druge, ima izvanbračnu aferu s Vojislavom Šešeljem.

Slobodan Antonić: Kulturni rat u Srbiji

www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_ant_kulturni_rat.htm

A onda naši kandidati za elitu, željni proboja i slave, gledaju šta radi Biljana Srbljanović i misle: "Pa to i nije tako teško, to mogu i ja". Kada je Srbljanovićeva prenela deo iz "Pada" na svoj blog, znao sam da je samo pitanje trenutka kada će sledeći B92 bloger napisati svoju prvu dramu, po uzoru na "beskompromisni" Pad, služeći se istom "kapo-estetikom". I dva meseca docnije, B92 bloger koji se potpisuje kao Queeria, pseudonimom iza kog čitaoci bloga prepoznaju Predraga M. Azdejkovića, objavio je "dramu u tri čina" pod nazivom Važno je biti Izdajnik (43).

Dramu najavljuje plakat-fotomontaža, izrađen tako da oglašava navodnu premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 28. juna 2007. Središnje mesto plakata zauzima slika srpske državne zastave, sa krunom i orlom, kako gori u plamenu. Glavni junak drame je sâm Predrag M. Azdejković koji je optužen za izdaju. Tužilac je Ivana Žigon, sudija Dobrica Ćosić, a dvojica policajaca su Dragan Jočić i Dušan Mihajlović. Tu su još i Jelena Karleuša, kao branilac, i Brana Crnčević, kao "duh nacionalističke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti".

Zbog primernog vladanja i odličnog uspeha na kraju školske godine, „Queeria“ je odlučila da me za nagradu biznis klasom pošalje na zasluženi odmor u „Excelsior“ hotel u Dubrovniku. Nagradu sam oberučke prihvatio i jedva dočekao da pobegnem u neku prijateljsku zemlju gde će se moja izdajnička i stranoplaćenička duša odmoriti od slobodnih radikala koji nagrizaju naše društvo kao što Domestos nagriza nežne domaćinske ruke. Kad bolje razmislim, prijateljska Hrvatska je odličan izbor za beg od srpske stvarnosti, naročito u trenutku kada „nas“ tuži za genocid.

Ali, kao što odlično znate, život u Srbiji nas na neki način obogalji i od nas stvori osobe s invaliditetom ili bolje rečeno osobe sa srpstvom. To srpstvo se, kao neki parazit, zakači za nas i osim što nam sisa krv ogleda se i u veoma glasnom govoru, inaćenju, prkosu i naravno preteranom korišćenju reči „bre“ (kokoške kokodaču, krave muču, ovce bleje, a mi Srbi brecamo). Tog parazita postajemo svesni tek kada napustimo teritoriju („genocidne?!“) lepše naše, a posebno je vidljiv ako odemo u prijateljsku Hrvatsku. Mislio sam da smo mi izdajnici i strani plaćenici špricani protiv tih parazita, ali sam se duboko prevario. Prvo što sam učinio kada sam ušao u hotel „Excelsior“, sasvim nesvesno sam pitao recepcionera da li imaju goste koji se lažno predstavljaju da su iz lažne, nepostojeće i nepriznate države koja nosi lažno ime Republika Kosovo. Recepcioner mi je odgovorio da imaju nekoliko albanskih gostiju koji tvrde da su iz nezavisne države Kosovo. Besan i revoltiran sam zatražio da ih ODMAH izbace iz hotela ili ću ja morati da otkažem svoju rezervaciju i napustim hotel. I tako sam u sred Dubrovnika, sa sedamnaest „Louis Vuitton“ kofera u rukama ostao na ulici bez hotelske sobe. Nadam se da će mi taj patriotski gest doneti državno priznanje koje će mi lično uručiti Vuk Jeremić.

Zbog političke krize u Srbiji došlo je do trenda se sve više ljudi beži iz sela u grad, a posle beže dalje. Na kraju završe u nekoj zemlji zapadne Evrope. Takav je slučaj i u selu Vladimirovci kod Skupštinevca. Veliki broj ljudi je pobeglo od mukotrpnog rada, nemaštine, bede, nemanja struje, vode, telefona… Ali to nije najveći problem Vladimirovčana. U selu trenutno živi šest momaka spremnih za ženidbu, ali udavača skoro da nema. Ostala je samo jedna. Marica Dačić zvana Bucka.

Majka mi je često govorila da garderobu treba čuvati i održavati i kad joj prođe moda, jer se moda, kao seksualno prenosive bolesti, perut, vaške i ostale štetočine, kad tad vrati. Nadam se da ste i vi brinuli o svojoj staroj garderobi, da ste je mazili, pazili, s vremena na vreme obilazili i od moljaca čuvali. Takođe se nadam da je niste u nastupu ludila dali Crvenom krstu, jer ako jeste, pod hitno tražite garderobu nazad ili je na silu oduzmite, jer će ovoga leta biće aktuelna moda devedesetih.

Povodom teksta objavljenom u dnevnom listu Kurir od 3. maja 2008. pod nazivom „Rani radovi „gradonačelnice““.

Draga Biljana,

Duboko se stidimo što smo građani i građanke države u kojoj se politički neistomišljenici ponižavaju na mizeran način – vođenjem političke borbe u kojoj obe strane nisu dostojne jedna druge.

Ljudsko dostojanstvo je fraza koja izlazi iz okvira utopije ljudskih prava i demokratije, to je pojam koji građanima ove zemlje treba da bude imperativ na početku i na kraju svakog dana. Treba da znamo da od nas zavisi kakve „cipele“ obuvamo na početku svakog radnog dana, tokom kog je većina nas sistematski ponižavana od strane monopolista, tajkuna, ratnih zločinaca, totalitarista, fašista, rasista, seksista, homofoba, ksenofoba, radikala, slobista, šešeljevaca, antihagovaca; da znamo zašto smo gladni; zašto smo bolesni; zašto nam je skupo školovanje...

Od majskog broja YellowCaba možete uživati u novoj rubrici nazvanoj „RainbowCab“, koja će informisati o gej-lezbejskim filmovima, serijama, knjigama, izložbama, festivalima, tribinama, istoriji, žurkama i aktivizmu, i koja će se truditi da čitaocima približi gej-lezbejsku subkulturu.

U majskom broju možete čitati vesti iz aktivizma, o lezbejskoj seriji „The L-word“, knjizi „Bogovi sporta“, gej himnama, queer događajima u Beogradu i queer intervju sa Lenom Bogdanović. Rainbow rubrika je stalna rubrika YellowCaba i trenutno jedini prostor u srpskim medijima (štampanim i elektronskim) koji je posvećen gej-lezbejskim temama.

Ruke mi se umorile od kuckanja i piskaranja u prazno i zato će ovaj blog imati više slika nego reči.

Ovaj blog se ne preporučuje mlađima od 18 godina.

Ostavite svaku nadu, vi koji ulazite u Queeria galeriju.

1. Moleban za Kviriju

Pretukli i zapalili mladića zato što ne posti

Beograd - Mladić Z.Đ. brutalno je pretučen i zatim poliven benzinom i zapaljen juče oko 19. časova u ulici Mali Leskovac u Ćalijama. Grupa huligana je zaustavila mladića na ulici i upitala ga da li posti. Na njegov odričan odgovor huligani su ga brutalno pretukli polomivši mu rebra. Nakon toga su ga polili benzinom i zapalili. Kolima Hitne pomoći mladić je prevežen u Urgentni centar na odeljenje za reanimaciju a zatim u bolnicu za opekotine u Zvečanskoj ulici, gde su mu konstatovali teške telesne povrede. Doktori su konstatovali da mu je spaljeno 10 posto kože i da su mu polomljena dva rebra sa leve strane. M.N.

Izvor: Blic

Dragi prijatelji, drage prijateljice, obaveštavamo Vas da je Queeria – centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti (Kvirija centar) iz Beograda, pokrenuo kampanju:

Zašto ova kampanja?

Osam godina od kako je naše društvo ušlo u proces demokratizacije, održavanje Gej parade - ulične manifestacije koja je u brojnim gradovima Evrope pokazatelj uvažavanja građanskih prava i sloboda - u Beogradu još uvek nije moguće.

Takođe, statistike pokazuju da svaka četvrta gej osoba doživi nasilje u javnom prostoru, najčešće na ulici.

Queeria – Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti (Kvirija centar), poziva sve slobodnomisleće građanke i građane Srbije, a posebno pripadnike manjinskih i marginalizovanih grupa, da na predstojećim izborima glasaju za Liberalno demokratsku partiju (LDP).

Smatramo neizmerno važnim da pripadnici različitih manjina, a posebno grupa koje su marginalizovane zbog svog seksualnog ili rodnog identiteta, preuzmu odgovornost za društvo u kome žive. Mržnja prema različitostima, ma kako je imenovali: ksenofobija, rasizam, romofobija ili homofobija u Srbiji je deo sistema koji je u prethodnih dvedesetak godina neprestano prouzrokovao podele i ratove, podržavao nasilje i diskriminaciju a identitet manjina koristio za političku diskvalifikaciju.

Modna revija Verice Rakočević

Igumanija Makarija i monahinja manastira Sokolica

Pozivu Mlađana Dinkića da lideri partija koje učestvuju na izborima objave imovinske karte odazvale su se i javne ličnosti iz sveta biznisa, estrade i nevladinog sektora.

Svoje imovinske karte objavili su Miroslav Mišković, Milan Beko, Predrag Ranković Peconi, Željko Mitrović, Milka Forcan, Filip Cepter, Bogoljub Karić, Sonja Liht, Svetlana Ceca Ražnatović i Queeria.

Miroslav Mišković poseduje 250 evra na štednom računu, garsonjeru od 30 kvadrata u Borči, koju deli sa svojom porodicom i podstanarkom koju su primili kako bi poboljšali svoje loše imovinsko stanje. Vozi fiću iz 1965. godine.

Milan Beko poseduje 200 dinara na štednom računu. Nema nekretnina. Živi u kartonskoj kutiji od zamrzivača u blizini hotela „Hajat“, što mu posebno odgovara jer tu mahom odsedaju njegovi poslovni partneri. Vozi biciklo.