fruškoMorski koMo (16)

Otvorio sam oči. Iznad mene ništa. Ispod mene ništa. Udahnuo sam duboko i pokušao ponovo. Crna rupa. Bio sam u crnoj rupi. Bila je oko mene, ta crna rupa. Nisam mogao ničeg da se setim. Nisam shvatao gde sam. Nisam imao sećanja. Poželeo sam da opet zaspim i da se probudim. Bar Negde.

Ležao sam satima zureći u prazno. Pokušao sam da se okrenem, ali nisam mogao. Bio sam nečim vezan i jedino što sam napipao ispod sebe bilo je grubo ćebe. Sve vreme sam osećao oštar bol u glavi i stomaku. Preostao mi je jedino da boravim u tom užasnom osećaju gladi i mraka.

Zvuci su bili sitni i udaljeni. Bio sam saam i uplašen. Pokušavao sam da se setim, ali jedino su mi ovce oca Vićentija dolazile na pamet. Njihov pogled. Njihovo blejanje. I tada, baš tada mi se učinilo da čujem taj isti zvuk u daljini. Prigušen, ali poznat. Blejanje i mekatanje. Može biti nerazumno, ali u tom trenutku sam se obradovao. Sama pomisao da nisam sam, da je oko mene priroda, život, bila mi je dovoljna. Crna rupa je nestala.

Mutni zvuk iz daljine postajao je sve jasniji. To su bili koraci. Spori i matori. Zveckanje ključeva, stara brava i teška vrata. Hajde momče, dosta je bilo izležavanja. Treba malo i da se radi, i da se zaradi. Ništa pod kapom nebeskom nije besplatno. Čuo sam 'klik' i video kako se s desne strane, u dnu nogu, pomalja veliki monitor. Dok su se slike na ekranu smenjivale, čovek u crnom se nagnuo i počeo da me odvezuje. Bio je neobično spretan. Gladan sam. Nisam više mogao da izdržim. Starac me belo pogledao i izvadio krajku iz džepa. Ovo ti je dok ne vidimo da li si vredan života. Sedi za ovo sokoćalo i pokaži svojoj otadžbini šta znaš. Tu ti sve lepo piše. Uradiš li kako ti je ispostavljeno, osvetlaćeš taj izdajnički obraz. Ne isporučiš li, ovo ti je poslednji hleb u životu. Taman je tako i završio svoj posao. Okrenuo se i izašao iz uske ćelije koju sam tek sad uspeo da obuhvatim pogledom.

Poslednji hleb? Promuljao sam u sebi trljajući zglobove i glavu. Imao sam dve čvoruge, na temenu i potiljku. Jedna manja i sa već formiranom krastom. Druga je bila baš velika. Seo sam za kompjuter i kidao hleb. Upravo kad sam pojeo poslednji zalogaj pojavila se prva poruka sa obaveštenjem šta da radim. Gledao sam datum i nisam mogao da verujem. Znam da je bila zima, početak jula, kada sam napustio Australiju, a ovaj datum je bio septembarski. Šta se dašavalo u međuvremenu? Ničeg nisam mogao da se setim. Na vrhu ekrana je bila ogromna štoperica koja je merila vreme. Uputstva su počela da se menjaju munjevitom brzinom i u sekund sam uspevao da završim šta se od mene tražilo. Morao sam da se prijavim na nekoliko foruma i to pod dva različita nadimka. Jedan je bio ženski, a drugi muški. Kada sam završio, kompjuter se automatski isključio. Opet sam utonuo u mrak.

Neočekivano, u tom gustom crnilu, kleknuo sam i zahvalio se Bogu. U glavi mi je bljesnula slika presvetle Marije, nekako čudno crvenokose i razgolićene. Stisnuo sam šake i počeo usrdno da se molim. Bio sam zahvalan što živim. Ne znam ni sam zbog koga, ni zašto. Nisam mogao da se kontrolišem. Kleknuo sam i na usta su mi navrle sve molitve, neki čudni i besmisleni stihovi, kojih nisam ni bio svestan da znam, sve dok me jedno resko 'cing' nije vratilo u stvarnost. Seo sam za kompjuter i pročitao 'Virtuelna Vasilija, živećeš!'