Artur Kestler: Eseji (5)

Evolucija i revolucija u nauci i umetnosti: Neke istorijske paralele

Neki zatvorenici raspravljaju među sobom o naučnom progresu u Solženjicinovom romanu Prvi krug. Jedan od njih, po imenu Gleb Nercin, izlaže sa žarom svoje ubeđenje: "Progres! Kome je još uopšte stalo do progresa? Upravo zbog toga ja i volim umetnost - zato što u njoj nema nikakvog progresa."

U nastavku, on veliča napredak koji je postigla tehnologija u prethodnom veku, da bi izlaganje završio sa podrugljivim pitanjem: "Da li je nakon Ane Karenjine načinjen ikakav napredak?"

Za sasvim suprotan stav zalaže se Sartr u eseju Šta je književnost?, gde roman poredi sa bananom koju valja jesti dok je još sveža. U tom smislu, Ana Karenjina je, bez sumnje, davno već sagnjila.

Solženjicinov junak zastupa tradicionalno gledište da napredak nauke teče kumulativno, ciglu po ciglu, onako kao što se gradi kuća, dok je umetnost bezvremena, nešto kao igra raznobojnih loptica što skakuću na mlazu vodoskoka - dakle, svojevrsno variranje onih večnih tema. U izvesnom smislu, to tradicionalno gledište je, nema sumnje, opravdano. U svim velikim naučnim otkrićima, iz spoja nekih dotle razdvojenih konteksta (elektriciteta i magnetizma, materije i energije itd.) rađaju se i neke nove sinteze, koje se, sa svoje strane, opet stapaju sa sledećim, još novijim nivoom hijerarhije. Takav generalni obrazac, međutim, ne važi za evoluciju umetnosti. Kreativni čin, iz kojeg se rađa poetska metafora, sastojao bi se pre od emotivne jukstapozicije nego od intelektualne fuzije dva različita konteksta. Razume se, ta je razlika relativna a ne apsolutna. Priklonimo li se Gleb Nercinovom stanovištu in toto, to bi onda značilo da nema svrhe tražiti nikakve objektivne kriterijume u književnosti, slikarstvu ili muzici; umetnost, dakle, u tom slučaju ne bi evoluirala, nego bi se samo kretala u okviru stalnih formulacija i preformulacija večito istih arhetipskih iskustava, koji na sebi nose snažan pečat običaja i stila određenog perioda; uprkos neminovnosti promene umetničkog vokabulara - uključujući i vizuelni vokabular slikarev - velika dela umetnosti i dalje čuvaju u sebi identitet svoje sadržine, ostajući netaknuta strelom vremena i vulgarnom koračnicom progresa.

No pažljiviji pogled otkriva nam kako je ovo stanovište istorijski neodrživo. Iz prostog razloga što ima perioda u kojima određene umetničke forme pokazuju jasnu tendenciju ka kumulativnoj evoluciji, slično naučnom progresu. Citiraćemo ovde uvaženog istoričara umetnosti ser Ernsta Gombriha:

"U starom veku rasprave o slikarstvu i vajarstvu bile su redovno usredsređene na pitanja imitiranja prirode - tj. na mimezis. Stoga s punim pravom možemo reći da je napredak umetnosti u tom smislu značio starima isto što i napredak tehnologije nama modernima: model napretka kao takvog. Kod Plinija, tako, nalazimo njegovu verziju istorije vajarstva i slikarstva kao istorije pronalazaštva, gde najveće uspehe u predstavljanju prirode pripisuje pojedinim stvaraocima: npr. slikara Polignocija pominje kao prvog koji će ljude predstaviti otvorenih usta, da im se vide zubi; skulptor Pitagora prvi će prikazati žile i vene, slikar Nikijas baviće se proučavanjem odnosa svetlosti i senke. Istorija čitavog ovog razdoblja (550-350 pre n.e.), onakva kakvu nam je daju Plinije i Kvintilijan, liči ponajpre na neko epsko traganje, na veliku sagu o otkrićima... U doba renesanse, Vazari preuzima taj isti postupak kako bi dao pregled istorije umetnosti u Italiji između XIII i XVI veka. Vazari pri tom ne zaboravlja da oda dužnu počast nekim jučerašnjim umetnicima koji bejahu, po njegovim rečima, najzaslužniji za maestriju predstavljanja.

"Umetnost kreće od smernih početaka i teži vrhovima perfekcionizma (kaže Vazari), zato što bogomdani geniji poput Đota prvo sebi prokrčuju put, kojim kasnije kreću i ostali stvaraoci."

Ovde, dakle, u najmanju ruku, imamo delom pobijenu Nercinovu tezu po kojoj umetnost ne karakteriše nikakav napredak. "Ako i vidim dalje od ostalih", veli Njutn, "to je samo stoga što stojim na ramenima gorostasa". Slično tvrdi i Leonardo. "Jadan je onaj učenik", piše on, "koji ne nadmaši svog učitelja". Slično takvo stanovište dele Direr i neki drugi umetnici. Na umu su, zacelo, imali činjenicu da je tokom perioda eksplozivnog razvoja, što je započeo sa Đotom 1300. godine, svaka nova generacija nastojala da za sebe iznađe neke nove trikove i nove tehnike - skraćenje, perspektivu, odnos prema svetlosti, boji i teksturi, način prikazivanja tela u pokretu i izraza lica - inovacije što su ih učenici preuzimali od svojih učitelja kao polaznu tačku za sopstvena dalja traganja.

Što se tiče, pak, literature, njene raznorazne pomodne škole i pravce prošlosti ne karakteriše toliko statičnost koliko težnja da tokom svog ograničenog veka evoluiraju u pravcu što veće rafinovasti i tehničke perfekcije - ili dekadencije. Za nas je samo po sebi razumljivo da je znanje današnjih fizičara o atomu daleko veće nego u vreme Demokrita; no, u tom slučaju, u Džojsovom Uliksu nužno bi se krilo mnogo dublje poznavanje ljudske prirode nego u Homerovoj Odiseji. Jedva da ima pisca, današnjeg ili nekog starijeg, koji za sebe ne smatra, ili nije smatrao, kako raspolaže stilom i tehnikom umnogome primerenijom stvarnosti od stila i tehnike nekog njegovog prethodnika. Budimo iskreni i priznajmo kako se u našem klanjanju Homeru ili Geteu krije i neka blago pokroviteljska crta, slično onome kako se odnosimo prema izuzetno nadarenoj deci: kako su samo pametni za svoj uzrast!

Stoga bismo mirne duše mogli odbaciti Gleb Nercinovo gledište, kao odveć pojednostavljeno, po kojem nauka raste kumulativno, kao neki zid u kojeg zidari ugrađuju ciglu po ciglu, dok bi za umetnost važila bezvremenost. No i istorija umetnosti, isto tako, poznaje kumulativni napredak - mada ne uvek, već samo u pojedinim periodima.U istoriji evropskog slikarstva, na primer, pažnju privlače dva perioda gde brzi, neprekinuti kumulativni progres u predstavljanju prirode stoji rame uz rame sa opštim napretkom graditeljstva. Prvi period traje približno od sredine VI veka do sredine IV veka pre n.e., a drugi od XIV do sredine XVI veka. Oba perioda traju nekih šest do osam ljudskih generacija, da bi u tom vremenskom rasponu ondašnji gorostasi zbilja stojali na ramenima svojih prethodnika, odakle su imali mnogo bolji pogled. Bilo bi glupo, dakako, hteti sad tvrditi kako su to jedini periodi kumulativnog napretka. Ali s druge strane, isto tako stoji činjenica da se između ovih razdoblja ubrzane evolucije provlače mnogo duži periodi stagnacije i opadanja. Treba, uz to, pomenuti i one usamljene divove što kao da su pali s neba i koji se nikako ne uklapaju u tu skladnu piramidu akrobata, što vešto balansiraju stojeći jedni drugima na ramenima.

Zaključak se sam od sebe nameće. Naši muzeji i biblioteke pružaju nam dovoljno dokaza o tome da ipak postoji nekakav kumulativni napredak umetničkih formi - ali samo u određenom smislu, u određenom pravcu i u određenom periodu. Svejedno, te kratke, blještavo obasjane staze pre ili kasnije nužno završavaju u mraku i bespuću, da bi zatim otpočela potraga za nekim novim počecima, i u sasvim drugom pravcu.

Suprotno široko raširenom uverenju, sliku koherencije ne pokazuje ni razvoj nauke. Tek u poslednjih trista godina nauka pokazuje znake kontinuiteta i kumulativnog rasta; a oni koji nisu pobliže upućeni u istoriju nauke - među koje velikim delom spadaju i sami naučnici - skloni su da prihvate ono pogrešno stanovište kako je sticanje znanja usmereno pravolinijskim putem, gde sve teče lagano i ravnomerno, uz osvajanje sve daljih vrhova.

Mada, ako ćemo pravo, ni nauka ni umetnost ne pokazuju znake kontinuiteta u svojoj evoluciji. Vajthed na jednom mestu kaže da je Evropa 1500. godine znala manje od Arhimeda koji je umro 212. godine pre nove ere. Ako se osvrnemo unazad, videćemo da samo jedan korak deli Arhimeda od Galileja, Aristarha sa Samosa (oca heliocentričnog sistema) od Kopernika. Ali da bi taj korak bio načinjen biće potrebno da prođe skoro punih dve hiljade godina. Tokom čitavog tog nemalog razdoblja nauka će životariti u stanju svojevrsne hibernacije. Nakon tri kratka, sjajna veka grčke nauke, što se velikim delom podudaraju sa kumulativnim periodom grčke umetnosti, otpočinje period smanjenog interesovanja koji će potrajati skoro šest puta duže; zatim dolazi ponovo furiozno buđenje, koje će dati novi podstrek sledećem nizu od nekih deset generacija.

O progresu, dakle, kako u nauci tako i u umetnosti, ne možemo reći da je apsolutan ni trajan, već je to, kako rekosmo, progres u određenom smeru, u određenom periodu i u određenom pravcu; ne duž neke blago zakrivljene linije, nego duž izlomljene, ispresecane linije što ide u cik-cak.

Jedna stara kineska poslovica kaže da postoji vreme kad valja ići u ribu i vreme kad valja sušiti mreže. Pogled iz ptičje perspektive na istoriju bilo koje naučne oblasti pokazuje neku vrstu pravilnog smenjivanja između relativno dužih perioda mirne evolucije sa kraćim, burnim razdobljima revolucionarnih promena. Jedino u tim mirnim periodima, što bi usledili nakon nekog velikog proboja napred, progres nauke ima striktne oznake kontinuiranosti i kumulativnosti. U tom periodu konsolidušu se nove, tek uspostavljene granice, potvrđuju se, prihvataju, proširuju i razvijaju neke nove sinteze: to je doba sušenja mreža. Ono može potrajati nekoliko godina ili nekoliko generacija, ali svejedno, pre ili kasnije neminovno će iskrsnuti neko novo empirijsko saznanje ili će se izmeniti filozofska klima, usled čega će doći do izvesne stagnacije, do okoštavanja matrice u zatvoren sistem, do rađanja neke nove ortodoksije. Iz toga nužno proizlazi nova kriza, period plodne anarhije u kome profitiraju obe uzajamno suprotstavljene teorije - sve dok se ne postigne neka nova sinteza i ne bude pokrenut novi ciklus, koji će ovog puta ići u sasvim drugom pravcu, duže nekih novih parametara, u potrazi za odgovorima na neka sasvim nova pitanja.

Možda nam to i daje mogućnost da otkrijemo obrazac tog ponavljajućeg toka evolucije u nauci i umetnosti. Kao po pravilu, ciklus otpočinje žestokom pobunom i odbacivanjem neke dotle preovlađujuće škole ili stila, da bi se nakon toga izbilo na neke sasvim nove granice; nazvaćemo to prvom fazom. U drugoj fazi, ciklus karakteriše klima opšteg optimizma i euforije; stopama velikana, koji su tu bili nekom vrstom izvidnice u nepoznato, sad pešice klackaju njihovi nebrojeni pratioci i imitatori, obrevši se u novim krajevima ne bi li i sami istražili i ispitali tamošnja prirodna bogatstva. U tome se krije, treba li reći, faza kumulativnog napretka par excellanse, sa razvojem i usavršavanjem nekih novih saznanja i tehnika istraživanja, kao i novih umetničkih stilova. U trećoj fazi javlja se izvesna zasićenost, praćena frustracijama i stagnacijom. Četvrta i poslednja faza je doba krize i sumnje - kakvu izražavaju sledeći stihovi Džona Dona, gde se jadikuje zbog odbacivanja aristotelovske kosmologije: "Sve pršte u delove, nesta svakog jedinstva". S druge strane, to je vreme neobuzdanog eksperimentisanja (fovizam i dada, kao i njihovi ekvivalenti u nauci) i kreativne anarhije - reculer pour miex sauter - gde se pripremaju tle i seme neke nove revolucije, prikupljaju snage za neki novi početak - da bi time bio pokrenut sledeći novi ciklus.

S engleskog: Zoran Janic