Jubilej Koče Popovića
 |
14. marta navršilo se 100 godina od rođenja Konstantina (Koče) Popovića, filozofa, pesnika nadrealiste, španskog borca, komandanta Prve proleterske, načelnika Generalštaba, ministra inostranih poslova i potpredsednika republike tokom slavnog doba Jugoslavije.
Koča nije samo samo čovek svog vremena, akter nošen vlastitim strastima i ambicijama. U svim iskušenjima on je zahtevao od sebe najviše. Ubeđen da su vlastita savest i vlastiti um jedini apsolutni kriterijum, njemu je uspeo ono što je retko kome: da kroz sva iskušenja, kroz nedaće i uspehe, sačuva neokrnjen vlastiti integritet.
 |
Verovao je u suštinsku dobrotu i raskošni potencijal čovekove prirode. Otuda je slobodu doživljavao kao najvišu vrednost. Tako je postao nadrealista.
Verovao je u unutrašnju disciplinu kao moralnu dužnost u stremljenju najvišim ciljevima. Tako je postao komunista.
"Bavio sam se, kao. što znate književnošću i uvideo sam da je to luk i voda. Zaključio sam vrlo brzo: jedino što bi još vredelo pokušati jeste da se čovek direktno sudari s neprijateljem" (A. Nenadović, Razgovori s Kočom)
Ovaj prividno paradoksalni – u suštini logički nužan - spoj spontanosti i samokontrole, predstavljao je temelj za njegovo duboko razumevanje epohe i dalekosežno delovanje. Epoha se sabirala u njemu i razvijala i artikulisala pomoću njega.
Bio je najveći umetnik gerilskog rata.
 |
Bio je ratnik, pesnik, diplomata, sa velikim uspehom. Bio je liberal, antifašista, antinacionalista. Praktičar i teoretičar. Ali se nije identifikovao ni sa jednom od svojih uloga – to su bili samo momenti u kojima je on davao sve od sebe, ali isto tako uvek ostajao uvek izvan, daleko, neokrnjen, identičan sa sobom. Veran svom apsolutnom moralnom principu i idealu slobode.
Kad je sedamdesetih došlo do zastoja u razvoju, liberalizaciji i demokratizaciji jugoslovenskog društva, ostao je u manjini i diskretno se povukao, nadajući se ipak spontanom društvenom sazrevanju.
 |
Ali nije postalo bolje – naprotiv. Sa rastom nacionalizma, počeo je ponovo da se pojavljuje u javnosti, da daje intervjue, upozorava.
"Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik svesti."
"Nečija jednonacionalna “istina”, samim tim što je takva, ne može biti istina. Ona suzbija razboritost slobodnih građana."
Uzalud.
Na kraju je, jula 1991. rezignirano predvideo: "Ma kakva budućnost. Budućnost Srbije je daleka."
Umro je 1992. u Beogradu.
Bitke koje je on vodio još nisu dobijeni – njegovi neprijatelji i naši su neprijatelji. Sad je 2008, a budućnost u Srbiji još nije počela. Sećanje na Koču Popovića ne treba da nam posluži da bismo odali priznanje dostignućima jednog čoveka u jednom prošlom vremenu – ono treba da nam pomogne da se setimo sebe, danas.
Povodom ovog jubileja, povodom njegove borbe i naše borbe, u sredu, 19. marta, Savez antifašista Srbije i Centar za kulturnu dekontaminaciju organizuju tribinu sa početkom u 18:00. Mesto: CZKD, Birčaninova 21.
Goran Despotović
Član Izvršnog odbora Saveza antifašista Srbije
"Ja sam protiv svakog
"Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik svesti."
"Nečija jednonacionalna “istina”, samim tim što je takva, ne može biti istina. Ona suzbija razboritost slobodnih građana."
Aktuelno i 60 godine po završetku II svetskog i 13 godina po završetku ovog poslednjeg rata.
Pre dve godine bila sam na Tjentištu prvi put i ostala zapanjena na čega to sve liči. Sve je opljačkano, demolirano...Nepojmljivo iživljavanje i želja da se satre trag ljudi koji su izgubili živote braneći svoj goli život i boreći se protiv fašizma.
Ovako je govorio Komandant o svojoj Brigadi:
"U tom zamahu stvaralačke volje rukovodstva i naroda stvorena je 1. proleterska brigada. Od kojih ljudi? Od radnika, seljaka, studenata, većinom članova Partije i Skoja, već prekaljenih u prvim mesecima ratovanja, mnogih i u ilegalnoj borbi, ponesenih novim poletom koji je tada doživljavala naša oružana revolucija.
Već posle prvih borbi 1. proleterska je, kao kasnije i ostale proleterske jedinice, brzo stekla visoko borbeno iskustvo i određene borbene sposobnosti koje nisu bile, niti su mogle biti, drugo do izraz nekih najviših ljudskih vrednosti, koje su i same bile mera ljudskog smisla i pravednosti naše borbe. To je i sačinjavalo osnovnu sadržinu naše nadmoći nad neprijateljevom vojskom.
Danas to mogu reći. Neprekidno sam se divio spokojnoj hrabrosti proletera. Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama.
Sve se to ispoljavalo i izbijalo u neprekidnim borbama sa neprijateljem. Manje smo se odmarali — bili tvrđi i svežiji; slabije se hranili —- bili žilaviji; slabije naoružani — ubojitiji; bez motorizacije — brži. Skuplja je bila svaka naša smrt, naše je disanje imalo drukčiju, posebnu vrednost. Kao da su se sve naše muke, napori i teškoće zgušnjavali u ubojit prkos, kao da su se preokretali u našu prednost.
Kada danas govorim o svemu tome, to za nas jeste prošlost, ali nije sećanje ni uspomena, niti će, mislim, ikada to biti. To što smo bili proleteri nije podatak u našem životopisu. Za nas je to vezano za čitavo naše biće, za ceo život. Zato i o našim poginulima, najboljima među nama, ne govorimo kao o mrtvima, nego kao da se još nalaze na nekom posebno odgovornom zadatku, pa se nisu vratili.
Rat se odavno završio. Život nas je rasturio u razne krajeve i na razne dužnosti. Ali kada se sretnemo ili sastanemo, razgovaramo kao da nastavljamo staru drugarsku priču koju nikad nismo ni prekinuli.
Svi su oni bili neobični obični ljudi. Neobični kao revolucija, obični kao narod koji ih je poslao na isturene borbene položaje. U vremenu presudnom za naš oružani ustanak, za celu našu istoriju oni su bili na visini revolucije i neizmernih, ali i zanosnih zadataka koje je ona postavljala pred naše pokolenje. I eto, oni su, u to neopozivo vreme, bili sposobni da zbiju sve što je bilo najlepše u njima kao ljudima i komunistima u neslućenu životnu snagu, da prerastu sami sebe, izdignu se do te visine."
gorran wrote: izraz nekih
izraz nekih najviših ljudskih vrednosti, koje su i same bile mera ljudskog smisla i pravednosti naše borbe.
Super post Gorran-e! Love & Peace
izraz nekih najviših
izraz nekih najviših ljudskih vrednosti, koje su i same bile mera ljudskog smisla i pravednosti naše borbe.
Da ne preterujemo malo, a??
ma shta ti je...
kakvo crno preterivanje... ;]
www.urbanosaurus.com
Efikasnost bez nemira i
Efikasnost bez nemira i užurbanosti, samouverenje bez hvalisavosti, odlučnost i upornost u izvršavanju zadataka, bez vike, jedna stalna pribranost i u najtežim situacijama.
Moj pok. otac je učestvovao u dizanju ustanka 41. u Bosni. Ne znam kakav je bio za vreme rata ali ga pamtim kao ovakvog kako je Koča opisao ove borce.
Niti jednog trenutka nije se hvaliso svojim orednima i spomenicom a o ratu nam nikad nije pričao ako se izuzme nekoliko reči: rat je užas, nema šta da se priča. Tek posle njegove smrti našli smo nekoliko dokumentovanih detalja iz ratne prošlosti pa i to da je bio nekoliko puta ozbiljno ranjavan i da je bio komadant(ili slično) u nekoj Dalmatinskoj brigadi ali ne znam broj.
Njegova životna misija je bila da nas, svoju decu nauči da poštujemo različitost i u tome je uspeo.
"Ja sam protiv svakog
"Ja sam protiv svakog nacionalizma, jer je nacionalizam najniži oblik svesti."
could not agree more
Preporučujem za čitanje
KOČA POPOVIĆ: BELEŠKE UZ RATOVANJE
i
ALEKSANDAR NENADOVIĆ: RAZGOVORI S KOČOM
Izvanredno i aktuelno štivo sa puno živopisnih detalja.
O njegovoj ličnosti dosta govori podatak da, dok komanduje divizijom kroz teške borbe, između marševa, zapisuje u beležnicu svoja razmišljanja o Geteu i o seksualnosti i moralu.
Koča u Španiji 1937.
Kao artiljerijski kapetan Republike
Koča kod oslobođenog Bugojna
1. IX 1943. Kao komandant Prve proleterske divizije
I moj otac je bio u Bugojnu
I moj otac je bio u Bugojnu ali ne znam koje godine. Mami je pričao da su zatekli užas, krvi do kolena, silan narod pobijen.
PS sve papire sam pogubila(ostadoše neka nejasna sećanja u glavi) a ovim blogom si me podstaknuo želju da saznam o ratnim pohodima svog oca. Postoji li negde spisak boraca po brigadama i odredima? Možeš li mi nekako pomoći?
Radimo na tome :))
I moj otac je bio u Bugojnu ali ne znam koje godine. Mami je pričao da su zatekli užas, krvi do kolena, silan narod pobijen.
PS sve papire sam pogubila(ostadoše neka nejasna sećanja u glavi) a ovim blogom si me podstaknuo želju da saznam o ratnim pohodima svog oca. Postoji li negde spisak boraca po brigadama i odredima? Možeš li mi nekako pomoći?
Bugojno je dva puta bez uspeha napadano jula 1942, a prvi put je oslobođeno napadom 3. i 4. krajiške brigade 22-24. avgusta 1943.
Manje-više sve brigade (njih preko 300) imaju svoje monografije, a i mnogi odredi.
Na primer, samo u redovima Prve proleterske brigade, u toku NOR-a, prema dosadašnjim istraživanjima, borilo se 12.338 boraca, ok kojih je 3.376 poginulo.
Osim monografija, postoje knjige sećanja boraca. Objavljene su 4 knjige sećanja boraca Prve proleterske.
Ovo je sadržaj prve,
ovo druge, ovo treće.
Članke popunjavamo kad god imamo vremena - upravo sam postavio ovaj zbirni pregled o borcima Prve proleterske iz treće knjige.
Imam mnogo skeniranih knjiga o mnogim jedinicama (neophodna korektura), pošalji mi ime na pp, pa ću videti da li nešto ima.
Bondarčuk
1. IX 1943. Kao komandant Prve proleterske divizije
U društvu Sergeja Bondarčuka.
gledam vec danima...
ovog kochu na konjicu i pitam se dokle vishe...
ooook, svaka chast gorrane za neke tekstove, za neke antifa akcije, ali ovo neokomunistichko hvalisanje i preterivanje mi stvarno nije jasno...
zashto bre, dokle bre...?
ja sam zbog postavljanja proanarho materijala ostao bez autorske opcije a sad ovde neokomunisti neometeno vrshljaju i polako preuzimaju primat...
oook, snashao sam se ja, nije da neshto patim, ali stvarno ne vidim kakve veze ima jebeni kocha i hvalospevi o njemu, sa subverzivnim karakterom ove platforme...
kao liberali, levica, ovo-ono, pesnici, ratnici, komunisti a nisu, ubice a nisu hteli, borba i nasha borba, protivnici nacionalizma...maaaa 'ajde bre...bajke za decu...
Bio je najveći umetnik gerilskog rata.
Bitke koje je on vodio još nisu dobijeni – njegovi neprijatelji i naši su neprijatelji.
idem da se obesim na tavan medju shunke... :]
www.urbanosaurus.com
Mislim da treba razdvojiti
Mislim da treba razdvojiti zlocince i ljude od ideje. Koca Popovic definitivno nije bio zlocinac, a ideje za koje se zalagao su suvise univerzalne da bi mogle da se okarakterisu kao komunisticke. Ispravi me ako gresim, ali i sama bit anarhizma pociva na cinjenici da drzava i vlast nisu potrebni, vec da se sloboda svakog pojedinca ogleda u cinjenici da ne ugrozava tudju slobodu.
Verovao je u suštinsku dobrotu i raskošni potencijal čovekove prirode. Otuda je slobodu doživljavao kao najvišu vrednost. Tako je postao nadrealista.
Sta vise reci?
Sad ce da te proglase za
Sad ce da te proglase za cetnika, ili u blazoj varijanti za Vukovog sledbenika, kao mene.
Ako mislis da su komunisti losi onda si Draza glavom i bradom...logicno:)