Ujedinjena Evropa i/ili Evropska unija?

Kastor: "Zar to ne čini bar opravdanim pitanje: ima li nešto trulo u “državi Evropskoj uniji”?"

Ili mozda nesto kiselo? Kao u basni o lisici i grozdju. Na to pitanje valjalo bi odgovoriti tek kad se grozdje dohvati i proba.

Zašto Srbija ne može bez Evropske unije

Miroslav Prokopijević

Glavna tema narednih izbora je da li Srbija treba da ide u evro-atlantske integracije ili ne. Radikali, narodnjaci i socijalisti kažu da bi u Uniju samo ako ova priznaje Srbiju sa Kosovom, što se svodi na zatvaranje vrata ka Uniji. Demokrate, liberali i manjinske stranke su za ulazak u Uniju, bez obzira na status Kosova. Birači su podeljeni i 11. maja na izborima će se videti gde je većina.
Radi toga, neizbežno je pitanje – može li Srbija bez Unije. Šta dobija, a šta gubi s članstvom u toj asocijaciji.

Srbija (a to važi i za ostale zemlje istočne Evrope i zapadnog Balkana) bi mogla bez Unije samo u jednom slučaju, a to je da bude reformski šampion. U tom slučaju bi zemlja mogla da kroz brzu, duboku i konzistentnu, a sveobuhvatnu društvenu, ekonomsku i političku reformu dođe do politički udobnog, a ekonomski efikasnog poretka. On bi joj omogućio brz ekonomski razvoj i stabilan i dobar politički poredak, tako da bi ostanak izvan Unije bio ekonomski, društveno i politički održiv. To je ujedno jedini razvoj događaja pri kojem bi Srbija imala perspektivu, čak i da ostane van Unije. Ali čak ni tada, Srbija ne bi imala razloga da beži od Unije, jer je duboka reforma moguća i unutar i izvan Unije. Reformskim šampionima u Evropi, kao što su Estonija ili Irska, ne smeta to što su u Uniji.

Radikali, narodnjaci, socijalisti i ostali protivnici Unije, međutim, pri svom protivljenju ulasku Srbije u Uniju nemaju u vidu ni veliki ni bilo kakav reformski scenario. Oni govore o ostanku van Unije zemlje Srbije kakva je ona sada. Dakle, bez ikakve ozbiljnije reforme. Još gore, oni žele da Srbija izbegne ulazak u Uniju da bi izbegla kakve-takve reforme i usvajanje normalnih standarda. Kosovo je tu samo izgovor za to što se neće u Uniju. Pravi razlog je da radikali, narodnjaci i socijalisti vide da bi se kao stranke istopili, ako bi zemlja išla u reforme ili ka Uniji. Da se to ne bi desilo, treba naći izgovor da se ne ide u Uniju. Da nije Kosova, našlo bi se nešto drugo. Ti drugi izgovori već postoje – u Uniji su navodno naši neprijatelji, mrzitelji i slično.

Problem sa ovom politikom je to što je ona dobra samo za trenutne vrhove SRS, DSS-NS i SPS, dok je za njihovo članstvo i birače pogubna, kao i za sve ostale građane Srbije. Ostanak van Unije bi donekle produžio život političara radikala, narodnjaka i socijalista, ali bi zemlju gurnuo u samoizolaciju, a to znači u privrednu, društvenu i političku katastrofu.

Sada kao na dlanu imamo oba ključna razloga zašto Srbija ne može bez Unije. Sa jedne strane, ona nije reformski šampion. Da jeste, već bismo te reforme videli. Ne samo da nema velikih reformi, nego je zemlja na začelju istočnoevropskih zemalja kada su u pitanju reforme. Ako je tako, kakve-takve reforme se mogu izvesti samo ako se krene put Unije, jer se tamo ne može ući ako se zemlja ne reformiše. To je pozitivan argument. Sa druge strane, i to je negativan argument, jer ostanak van Unije Srbiju gura u katastrofu. Put ka Uniji je jedini način da se takav ishod izbegne.

Iako bi već argument o izbegavanju katastrofe bio dovoljan da opravda orijentaciju Srbije ka Uniji, ovde ću pomenuti još neke.

Čak i najlošije uređene članice Unije su bolje uređene od Srbije u pogledu sve tri osnovne porodice ustanova koje su presudne za moderna društva – a to su vladavina prava, demokratija i tržišna privreda. Približavanje Uniji i kasnije ulazak, značili bi da Srbija mora reformisati, poboljšati ove tri porodice ustanova. Bolje ustanove, to jest bolja pravila igre daju bolje rezultate.

Ti bolji rezultati nisu imaginarni, oni se tiču svakog pojedinca u ovoj zemlji, a ogledaju se u padu političkih rizika, povećanim ulaganjima, padu nezaposlenosti, unapređenju vladavine prava, većoj efikasnosti itd. Te stvari se materijalizuju u dobrom političkom poretku i višem standardu.

Da li je to verovatno? Ako ne verujemo da jeste, možemo pogledati kako su prošle druge zemlje iz jugoistočne Evrope koje su ušle u Uniju. Ni u jednoj od njih ne postoje iole značajnije političke snage koje se zalažu za izlazak njihovih zemalja iz Unije. Zašto toga nema? Pa vrlo jednostavno, zato što su građani tih zemalja na sopstvenoj koži i u sopstvenom džepu osetile poboljšanja, koja su bila rezultat pridruživanja Uniji. To se vidi u političkoj stabilizaciji tih zemalja, brzom rastu standarda stanovništva, naglom padu nezaposlenosti, višim zaradama, većem tržištu za sopstvene firme, nižim cenama, boljem kvalitetu i većoj slobodi izbora za potrošače, padu političkih i ekonomskih rizika, usled čega zaduživanje i servisiranje duga postaju jeftiniji, ulasku u evro zonu i Šengenski sporazum. Jednom reči, na svakom koraku se vide poboljšanja u novim članicama usled ulaska u integracije i širenja uzajamno profitabilne saradnje. Mnogo poboljšanja, a nikakav veći gubitak, šteta ili neprijatnost.

Konačno, stare članice imaju obimnu tehničku i finansijsku pomoć za nove članice. Ta pomoć je najmanja za zemlje koje nemaju nikakav ugovorni odnos sa Unijom, kao što su Ukrajina ili Moldavija. Za zemlje koje imaju ugovorni odnos, pomoć zavisi od statusa. Najmanja je za predkandidate, u koje spadaju Srbija, Crna Gora, BiH i Albanija, znatno veća za kandidate (sada su to Hrvatska, Makedonija i Turska), a najveća je za članice. Obzirom da je predkandidat, Srbiji su dostupni samo IPA fondovi, na osnovu čega će u periodu 2007-2013. dobiti pomoć od Unije od nešto više od milijarde evra. Poređenja radi, transferi iz Unije u istom periodu za Češku će biti 26, a za Mađarsku 25 milijardi evra. Treba li podsećati da su to zemlje slične veličine kao Srbija. Srbija dobija mrvice u odnosu na Češku i Mađarsku, samo zahvaljujući svom sporom napretku u evropskim integracijama.

I prethodna, kratka analiza je dovoljna da pokaže da Srbija nema budućnost ako ne krene ka Uniji. Kada je nešto tako jasno, duže obrazloženje ne treba. Da li to znači da birači nemaju mnogo razloga da razbijaju glavu i da imaju samo jedan ozbiljan izbor – da podrže integracije. Nažalost ne. Ono o čemu je ovde bilo reči je racionalna, trezna analiza.

Birači se ne ponašaju uvek racionalno. Nije nemoguće da se oni 11. maja većinski opredele za stranke koje su protiv članstva Srbije u Uniji. Ako se to desi, biće to duboko pogrešna, pogubna odluka. Jer, kako prethodna analiza pokazuje, Srbija od toga može imati samo ogromne štete, a nikakve koristi.

Većine ne vladaju zato što su lepe, pravične ili zato što donose dobre odluke, nego zato što su većine. Ako se birači usplahire, a njihove emocije zloupotrebe, oni mogu doneti pogrešnu, katastrofalno lošu odluku. Pre nego što se razbuktala „kosovska kriza“, 70 odsto birača u Srbiji je bilo za Uniju. Na nedavnim predsedničkim izborima za to je još uvek bila tesna većina. Pitanje je kako će to izgledati 11. maja.

Desi li se da većina okrene leđa Uniji, cenu te pogrešne odluke Srbija i njeni građani će plaćati decenijama. I to svi bez razlike, i oni koji su bili za Evropu i oni koji su bili protiv nje. Obzirom na ulog koji je u pitanju, nadajmo se da će većina birača ostaviti emocije po strani i poslušati glas razuma. A on kaže da za Srbiju put u Uniju nema održivu alternativu.

Peščanik.net, 23.03.08.

POGLED IZ RUSIJE
Izvor: Danas , 27.mart 2008.

Kosovo kao vojna baza Pentagona

Ono na šta su upozoravali eksperti i pre nezakonitog proglašenja nezavisnosti Kosova počinje se obistinjavati - oteta od Srbije teritorija polagano poprima sve atribute jedne velike baze NATO i SAD. Jedan od poslednjih "dodataka bazi" jeste zapoved predsednika SAD Džordža Buša da se započnu isporuke oružja na Kosovo. Moskva je s tim u vezi insistirala na vanrednom zasedanju Saveta Rusija - NATO, koje će se održati sutra u Briselu. Od Saveta je, doduše, i ranije bilo malo vajde, a sada... Uzgred rečeno, ta Bušova zapoved usledila je samo dva dana nakon posete Moskvi državnog sekretara SAD Kondolise Rajs i ministra odbrane Roberta Gejtsa, koji su apelovali na Moskvu da jača saradnju, proširuje konsultacije i, uopšte, transparentnost.
Žurba, sa kojom je Pentagon težio da zgrabi pod svoje skute kosovskog ptića kome ni perje još nije izraslo, može govoriti samo o jednom - o nesigurnosti Zapada da će posle odvajanja Kosova od Srbije na Balkanu smesta zavladati mir. Mada se upravo tom retorikom - neophodnošću da se učini kraj jugoslovenskoj krizi - Zapad aktivno koristio, argumentujući svoju podršku kosovskim separatistima. O kakvom se to miru, međutim, može govoriti kada naoružavaju jednu zemlju protiv druge? U ionako dobro rasplamsalu vatru doliva se još i benzin..
Srbi su to već ukapirali. U gradu Kosovska Mitrovica oni su sa žestinom osuđenika prionuli na posao da zaštite svoje poslednje utočište - zgradu suda u kojoj je ranije sudovalo srpsko, a sada međunarodno pravosuđe, s perspektivom da njegove funkcije budu prepuštene albanskim sudijama. U sukobima s mirovnim snagama prolivena je krv. Beograd odavno ključa mitinzima za podršku srpskoj manjini na Kosovu.
Grad Kosovska Mitrovica, podeljen rekom Ibar na albansku i srpsku polovinu, od sada će i zadugo još biti jabuka razdora između strana u konfliktu. Zvanični Beograd već je UN uputio poruku sa zahtevom da se Srbiji preda gravitirajući Kosovskoj Mitrovici severni deo pokrajine, u kome kompaktno živi slovenski živalj - oko 100.000 ljudi. Njima je potrebna elementarna fizička zaštita. Ali, teško da će to dirnuti pristalice kosovske nezavisnosti u UN. U prvoj polovini 90. -ih godina zemlje Zapada su zažmirile na progon 300.000 Srba iz Hrvatske. A ovde je reč o tričavih 100.000. "Ako bi neki region u mahu napustilo 300.000 ptica, svet bi se naježio od straha. Ali za tragediju Srba čovečanstvo ne ferma", tako kažu u Beogradu.
Namera SAD da započnu isporuke oružja Kosovu uslovljena je, ne i u poslednjem redu, težnjom da se u sastavu Pokrajine zadrži Kosovska Mitrovica, taj nepokorni, strateški važan srpski grad. Ali postoji i još značajniji cilj - to je kart-blanš Kosovarima za gušenje protesta u srpskim enklavama na teritoriji čitave pokrajine. Tako smatra rukovodilac Centra za proučavanje savremene balkanske krize u Institutu slavistike Ruske akademije nauka, Jelena Guskova.
Naoružavanje Kosovara svojevrsna je legalizacija budućih akcija albanske strane u cilju izgona srpske manjine iz pokrajine. To jest, Kosovarima se pruža mogućnost da dovrše započeto: očiste Pokrajinu od nealbanskog življa, ali da to učini svojim rukama, ne bacajući senku na natovske mirovne snage iz sastava Kfora, a tim pre na Ameriku.
Po svoj prilici je pokrajini Kosovo pripremljena sudbina da postane prva u svetskoj istoriji država pod potpunim protektoratom NATO. Već devet godina red u Pokrajini zavode mirovne snage Alijanse iz sastava Kfor. A imajući u vidu da se na samitu NATO u Bukureštu od 2. do 4. aprila spremaju da u Alijansi priviju i Albaniju, Makedoniju i Hrvatsku, pokrajina Kosovo može postati najmoćniji oslonac NATO na Balkanu. Na njegovoj teritoriji već je instalirana najveća u svetu vojna baza SAD - Bondstil. A Pentagon je na Kosovu započeo izgradnju i druge vojne baze, podseća Guskova.
Predsednik Akademije za geopolitičke probleme Leonid Ivašov sa svoje strane veruje, da Vašingtonu, u svakom slučaju aktuelnoj administraciji, uopšte nije potrebna stabilnost na Balkanu, pa čak ni u samoj Evropi. "U stabilnoj situaciji SAD ne mogu da utiču na događaje. Ako je u Evropi mirno, Amerika tu nema šta da traži. Upravljanje pomoću haosa - to je politička strategija SAD", kaže general-pukovnik Ivašov, jedan od vodećih ruskih eksperata. Po njegovim saznanjima, sada je reč o isporukama iz Amerike lakog streljačkog oružja i oklopnih vozila bez teške tehnike. Ali će sledeća etapa biti obuka albanskih kadrova za avijaciju i tenkovske jedinice.
Šta je u tim uslovima činiti Rusiji? Nažalost, ona tu ne može mnogo. Jelena Guskova i Leonid Ivašov misle, da bi sem humanitarne pomoći stanovništvu srpskih enkalava na Kosovu, što je već najavljeno, Kremlj mogao postaviti pitanje uvođenja u region Kosovske Mitrovice ruskog mirovnog kontingenta. Među ekspertima u Rusiji se, sem toga, aktivno razmatra pitanje instaliranja ruskih mirovnih snaga na jugu Srbije, koji graniči sa Kosovom. Ali teško da će se proevropski orijentisani predsednik Boris Tadić osmeliti da se obrati Rusiji sa takvom molbom. Znači, ostaju nam čisto diplomatske poluge za delovanje, pošto ekonomskim polugama - uključivanjem Kosova u gasni projekat Južni tok - Rusija ili nije htela, ili nije mogla da se koristi.

Tamara Zamjatina

* * *

zanima me malo da definishemo taj liberalni diskurs...
kakav je u svetu i hsta predstavlja i kakav je kod nas...
ako ne EU shta drugo i sa kojih pozicija...

bez toga ovo dozivljavam kao najobichnije neokomunistichko naklapanje...

od drugog do cetvrtog marta u bukureshtu ce biti svega i svachega...organizovani prevoz i organizovani protest anarhista protiv samita nato...mozda se i josh neke grupe pridruze...kooo zna...rumunske sluzbe bezbednosti kazu da imaju situaciju pod kontrolom i da prate...nebih se kladio ovog puta na njih...

po nekim nezvanichnim procenama bice slichno kao shto je bilo u rostocku...
videcemo...

www.urbanosaurus.com