Radomir Konstantinović

Odbijanje pojedinačnosti je ovde odbijanje stila, upravo u ime krajnje vernosti njemu. Duh palanke gubi stil u ovom apsolutnom obogovljenju stila, jer tu gubi pojedinačnost kojoj se iskonski protivi, duboko već “zaražen” njome. Život stila, koji pretpostavlja ovo uopštavanje pojedinačnog kao jedan proces, ovde se onemogućava. Duh palanke ovaj proces odbija i sprečava jer je procesu protivan onako kako je protivan svakoj istoriji, i kako je, zbog toga, protivan svakome pokretu. Stil za njega nije proces; stil je statičnost, u punoj izmirenosti svega pojedinačnog sa voljom i obrascem stila. Stil je rezultat koji se hoće pre procesa, izvan njega, onako kako se ovde hoće plemenski duh, a hoće se upravo zato što je duh palanke izvan njega i što njemu pokušava da se vrati. Dok je za plemenski duh, kao za nesvesno-stilski duh, jer duh nagonske jedno-obraznosti koja je data onako kako ovome duhu nije data pojedinačna (vremensko-istorijska) svest, stil sama stvarnost a ritual najviši način njenog upoznavanja i uspostavljanja, za duh palanke stil je obrazac koji treba podržati svojim životom, u koji treba bukvalno ugraditi život koji dolazi posle tog obrasca. On je norma a ne stvarnost, i utoliko je više norma i zakon ukoliko je manje stvarnost, ukoliko se više oseća kao konstrukcija kojoj se stvarnost odupire. Normativnost je tim svetija ukoliko je u stvarnosti problematičnija. Sve što je protivrečno njoj odbacuje se s neiscrpnom brutalnošću. Mogućnosti za pokret u svetu palanke otuda su ponekad gotovo beznačajne. One su u obrnutoj srazmeri sa ovom voljom duha palanke za normativnošću, koja se traži svuda i u svemu i koja zahteva apsolutni uvid u sve, apsolutnu javnost bez pauze.

поодавно, још из времена нинове награде за књигуму Излазак 1960е пратим дело г константиновића и вазда ми је у глави била присутна мисао Lucien Febvre-а који примети . . opisivati ono što se vidi, to još ide ali videti ono što treba da se opiše, to je ono što je teško...

асад ми, уповоду овде у посту прочитаног, наум паде и (писао је својевремено песник Брана П., незаборавни)

Filozof stražari
po najvećem mrazu
i drhti kao prut
zauzvrat mu pesnik
kroz najcrnje tmine
svojom ludom glavom
osvetljava put
Jer šta su drugo
do rođena braća
filozof i pesnik–dva gola golaća
Jer šta su drugo
do zidari sveta
pesnik i filozof–dva čista deteta
Juče su se tukli
te njihove tuče
moraće bogovi
napamet da uče !

хвала Вам г an archos-е на овоми потсету.

Sramota za naše "ugledne" medije..Bitno da se zna da li je Seka imala gaće i ko joj je ugradio sise ):
---------

Str. 10. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje «sveta», kao čiste negacije palanke, dakle, obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

Str. 11. Kao što mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i uvek. Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha.

Str. 11. Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojim se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet.

Str. 15. U složenom ima bogatstva, ali nema sigurnosti. Složenost je uvek kriza sigurnosti. Svet palanke javlja se kao idealno prost, jer kao idealno siguran svet, zatvoren u samog sebe, i poznat sebi, on je predviđen unapred...

Str. 18. Da i ne znamo za lekciju istorije (i sociologije) koja nam poručuje da je palanka čardak ni na nebu ni na zemlji, ni selo ni grad, mi bismo njenu genetsku vezu sa plemenskim selom osetili već po ovoj njenoj naglašenoj vernosti jedno-obraznom, uopštavajućem stilu kao čistom poricanju svake pojedinačnosti i, time, kao pokušaju poricanja smrti...

Str. 20. Za duh palanke stil je obrazac koji treba podržati svojim životom, u koji treba bukvalno ugraditi život koji dolazi posle tog obrasca.

Str. 20. Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, ili tiranija ove apsolutne jasnosti i javnosti svega.

Str. 21. Podsmeh fizičkoj mani ma koje vrste, uvek spremno čeka u palanci, ali i uopšte podsmeh ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razlikuje od drugih. Nijedna odlika se ne priznaje, ma kako da je izražena...

Str. 21. Ljudima se nadevaju imena upravo po toj njihovoj odlici, čime se ta odlika ističe, ali ne zato da bi bila poštovana i uvažena, već zato da bi bila ismejana, i na neki način uvek na oku palanačkog duha, koji sve pamti, ništa ne propušta, ništa ne ostavlja nezabeleženo.

Str. 22. Time što je nosilac jedne osobine ili mane, - u koju je pretočeno njegovo ime koje je dobio po rođenju (veoma malo ljudi zovu se u palanci svojim pravim imenom), - on je u praksi trajno podređen palanci: svakim dozivanjem, koje mu se, po ovome nadimku, upućuje, duh palanke pobedonosno likuje: on je neprestano zaposlen.

Str. 22. Pojedinci su slova u azbuci tog sistema, simboli u simboličkoj tablici vrednosti.

Str. 22. Razliku između tih gornjih sfera kao sfera pune duhovne aktivnosti, i sfera svakodnevnog života kao «donjih» sfera, duh palanke ne priznaje i njoj se suprotstavlja snagom koja ide do čiste svireposti.

Str. 23. Ovo palanačko-pozorišno tvoraštvo koje razara i imena, i pojedinačnost, i zidove u koje bi se ta pojedinačnost pokušala da skloni bežeći u tajnu, jeste svojevrsna utakmica za prvenstvo u bliskosti duhu palanke.

Str. 23. Taj pojedinac teži da se poistoveti sa samim duhom palanke, da bude čisto njegovo oličenje upravo progonstvom svoga pojedinačno-izuzetnog, ne bi li time postao subjekt duha palanke i spasao se tako od sudbine njenog objekta.

Str. 23-24. On zna, podsvesnom mudrošću u koju ga posvećuje duh palanke: da će ako stane da se smeje, pasti u sudbinu čistog objekta (tuđeg smeha); njegovo potajno znanje je da se samo objekti ne smeju, odnosno da smeh počinje tamo gde prestaje objekt.