Mirko Ilic u "Poligrafu"

Gost: Mirko Ilić, grafički dizajner
Voditeljka: Antonela Riha

Dobro veče. Svaki put kada Mirko Ilić iz Njujorka stigne u Beograd to je događaj, bilo da otvara koncert Pankrta ili da redizajnira Politiku ili da pusti ljude da na izložbi gaze po njegovim crtežima. Ovoga puta Mirko Ilić sa najvećim hitovima može se videti još uvek u galeriji Magacin u Beogradu i večeras u Poligrafu u Televiziji B92. Dobrodošli i dobro veče. Kada smo gledali ovu Vašu izložbu najvećih hitova, reč je naravno o omotima ploča negde od kraja '70-ih pa do '85. godine, svi mi koji smo gledali imali smo nekakav osmeh i svi smo se prisećali nekih događaja bilo da smo gledali omote ploča koje volimo, koje smo imali sami ili neke koje možda nikada nismo kupovali, ali svi znaju i ko je Prljavo kazalište i šta je Bijelo dugme značilo i šta su značila Srebrna krila, pa i Džuli, evrovizijski pobednik. Sve to ste zapravo Vi radili. Kako ste se Vi osećali, jeste Vi imali taj osećaj neke nostalgičnosti kad ste ponovo pogledali sve te omote i sve ono što ste radili?

Ilić: Moj pristup, moj pogled na to je nešto drugačiji nego ljudi koji su ulazili u to čistog srca zato što ja imam priče koje su iza toga i to je za mene u to vreme bio posao, prema tome, ja sam radio posao, kako bi se to reklo odrađivao posao. Ja sam u tom periodu nekakve četiri godine vjerojatno proizveo, tad se to zvalo nosači zvuka, proizveo negde između 150 i 200 nosača zvuka, što znači omotnica za LP, singl, kaseta, plakat. Tako da, pošto je rađeno bez kompjutera onda se to crtalo rukom, tako da jedan dio ja nikad nisam vidio otisnut, odštampan, jer što bi otišli to se nije kontroliralo, to je bilo vrlo naivno u ono vreme. Tako da neke od tih stvari ja nikad nisam vidio, bar jednu omotnicu mislim da sam vidio prvi put u pravom svjetlu ovdje, zato što ja ne gledam stvari i tako dalje, ne skupljam svoje stvari i tako dalje. Međutim, neke ljepe priče su naravno povezane uz to, naravno, postoje nekakve pozadine danas kad gledam te stvari, što se desilo sekundu prije snimanja i sekundu poslje snimanja, što je i meni vrlo drago. Omotnice kao omotnice mi nisu toliko interesantne, ali na primer mlada dama koja se pojavila na omotnici Bjelog dugmeta koje ste spomenuli, ja sam je ulovio na ulici, uvukao u prvi haustor, kako se to zove, zamolio da mi pokaže grudi, jer nam je trebao hitno netko.

B92: I ona je to uradila?

Ilić: Da, ona je to uradila... ne, zato što su svi znali što ja radim, ja sam radio u to vreme naslovne strane Danasa, na svakoj strani je bio netko, lovio sam modele, mi nismo tad imali ni agencije, ni modela, ni ničega, a pošto sam ja imao u svojoj glavi, to sam rekao urednicima Danasa, tri i po godine mi nikada nismo objavili političara na naslovnoj strani, jer ja sam rekao - ja ću raditi naslovne pod uvjetom da ne stavljamo političare na naslovnu stranu. Tako da je moj najveći uspjeh vrlo često ono što ne vidite, ovdje je bilo to da nema političara niti jednog jedinog na naslovnoj strani. Ali zbog toga je bilo jedna gomila drugih ljudi, svi su znali da ja uvjek nekog skupljam, tražim i tako dalje. Dakle, ta mlada dama je pokazala svoje grudi, izvrsno, hoćeš biti na omotnici, izvrsno. Dakle, to je priča, ta omotnica čak meni osobno nije previše draga zato što je Goran Bregović imao jednu ideju o omotnici, ja sam imao drugu ideju. Moja ideja da se napravi bi bila puno bolja, njegova ideja da se napravi na njegovu ideju bi bila isto tako puno bolja, ali kompromis nije baš nešto bog zna što. Moja ideja je napravila tri omotnice pa ljudi kupuju sve tri umesto samo jedne. Uglavnom, ta mlada dama, netko je kasnije upoznao mladu damu sa grupom, kao - ovo je model sa vaše.. i ona se poslje udala za jednog od članova grupe, što je ljepo.

B92: To je zaista lepo.

Ilić: Tako da ta priča se ne vidi tamo naprimer, ne vidi se tamo da postoji, mislim da postoji ploča koja se zove Andre Baša, jedno muško tjelo plavo između neba i zemlje i smeđe žensko tjelo. U to vreme nije bilo šminke, tako da je to lepo ofarbano sa šminkom za oči, traje zauvjek, ja sam to muško tjelo, a mlada dama... netko ju je doveo tako da u toj sceni ja ležim iznad nje gole između njenih nogu, ja zapravo pitam - a izvinite, a kako se vi zovete. Ljudi su umrli od smjeha, fotograf je pao i tako dalje. Tako da te nekakve male priče koje ljudi ne vide su jako slatke i meni drage, naprimer na Ari, koja je isto tamo omotnica, model je Rujana Drakulić koja se sada zove Rujana Jeger, koja je bila moje poćerka, imala je 14 godina, ja sam je stavio kao model. To su stvari koje mene vesele.

B92: Zanimljivo je na koji način Vi to gledate i drago mi je što ste nam ispričali te neke priče, ali ono kako mi gledamo, to je pre svega taj neki duh vremena koji je nepovratno nestao čini se, jer ono što danas može da se vidi, ne samo na muzičkoj sceni, nego uopšte na toj nekoj kulturno umetničkoj sceni je čini se nešto potpuno drugačije, a pre svega mislim na to što ste Vi se vrlo brzo uključili u pank, pratili ste novi talas i tako dalje. Znači, neke vrlo buntovničke i pokrete, ne samo muziku, toga danas više ovde čini se da nema, ili je Vi možda pronalazite. Kako objašnjavate tu jednu potpunu različitost, a imali smo vrlo dramatične događaje na koje je moglo da se reaguje?

Ilić: Postoje dvje stvari ovdje, prvo, postoji sentiment prema tom vremenu, ne zato što je vreme toliko bilo bolje, dobro, nego zato što je bolje nego što je sada, tako da se veže se uz nekakvu.. u ovom slučaju i u većini slučajeva ljudi kad su u velikim problemima vežu se uz daleku prošlost koja izgleda puno svjetlije. Ovo se vezalo, u ovom slučaju, uz bližu prošlost. S druge strane, gledajte, najslušanija grupa koliko sam ja shvatio u bivšoj Jugoslaviji je još uvjek Azra, to je 20-30 godina kasnije, znači da nije se nitko uspio nametnuti ili istaknuti ili bilo šta. Međutim, to se dešava u svjetu, ja to vrlo često spominjem, trenutno svi vole umjetnike koji nemaju ništa za reći jer se lakše s njima manipulira, lakše se radi PR, inače, ako imaju mišljenje onda veli - ne, ne, neću ja to, i tako dalje i onda je to problem. To što velite da nemate revoluciju ovdje, nema je ni u Americi. Ja sam dugo razmišljao zašto se svim ovim ratovima u Americi, ja sam Amerikanac, kod nas toga nema i onda sam shvatio da je vrlo teško imati revoluciju i trčati ako imate Ipod ili Ifon, jer bi vam mogao ispasti, a to je malo preskupo, pa je vrlo teško trčati, onda ispadne vam Ipod i onda velite policiji - stanite, molim vas, samo vi pokupite pa ćemo nastaviti trčati.

B92: Da, ali u Americi svakako ima mnogo više novih grupa nego što to ima ovde. Kažete Azra i dalje najslušanija, pretpostavljam da je Ceca slušanija i na ovim prostorima bivše Jugoslavije od Azre. Dakle, nešto potpuno drugačije, to je ono što hoću da Vas pitam, nema više te vrste dinamike, čak čini mi se ni u Hrvatskoj, ni u drugim državama bivše Jugoslavije kakva je postojala upravo tih '80-ih.

Ilić: Zato što je.. ja mislim da je postala nova generacija invertna, zato se ljudi toliko tetoviraju, igraju se sa sobom, ne idu prema van, povukli su se u sebe i to je, ja mislim da je to taj osnovni problem, jer nema više.. ne ide se na koncerte, sve se obavlja preko Interneta, preko telefona i tako dalje. Tako da smo svi skupa postali malo usamljeniji nego ranije, takvi smo dosta dobri, usamljeni se ne bune.

B92: Hajde da pričamo o Vama, Vi ste krenuli sa stripovima, a evo, sada ovde na mom stolu su tri knjige gde ste Vi koautor. Jedna od njih, evo, ova ovde, možda bi najbolje bilo da je Vi pokažete pošto Vam je bliža, doživela je već i drugo izdanje.

Ilić: Da, ovo je drugo prošireno izdanje, jer smo dodali. Ova je mislim vjerojatno Design of Dissent, najprodavanija, mislim da je prevedena bar u jedno...

B92: Dizajn opozicije, ako bismo mogli tako da je prevedemo.

Ilić: Ili Dizajn pobune možda, jer nema decent nema baš... ne znam pravu rječ, Dizajn alternative,ne znam. Ja mislim da je to prevedeno bar na jedno 5-6 jezika.

B92: Ali svima će biti jasno o čemu se radi, ovde ima i naših slučajeva, Slobodan Milošević je celu jednu stranu dobio.

Ilić: Da, to bi zahvaljujući predivnom dizajnu razglednica, kako se zove, koje su naravno protiv Miloševića koje je radio Nikola Konstantinović i to je nevjerojatno i hrabro i pametno što je on napravio. Prema tome to mora biti u knjizi.

B92: Ono što je sve vreme odlika Vašeg rada, pa evo, stiglo je i u knjigu, to je da se Vi stalno bunite, stalno idete na neki način protiv establišmenta iako ste radili i neke stvari koje, kako bih rekla, radili ste i za novine i tako dalje, ali uvek imate to neko pomereno mišljenje zato ova knjiga možda nije neobična što ste upravo Vi radili na njoj. Ali šta zapravo znači Dizajn drugačijeg mišljenja, koliko on je važan i Vama dizajnerima i kako ga publika prima, ne samo u Americi?

Ilić: Prvo, ja sam tu knjigu radio zajedno sa Miltonom Glejzerom, ne znam da li znate, ali Milton Glejzer je vjerojatno najpoznatiji živući američki dizajner. On je čovjek koji je napravio ono I love New York sa srcem koji je vjerojatno logo koji je najviše upotrebljavan, zloupotrebljavan od svih logoa na svjetu. Do ideje zašto napraviti tu knjigu došlo je zbog toga što se dešava trenutno u Americi i zbog pomanjkanja bunta mladih ljudi. Onda smo mi došli na ideju napraviti knjigu, pokazati mladima pre svega u Americi što drugi ljudi rade. U nekim od slučajeva ovi ljudi reskiraju svoj život, a neki su.. ljudi su pretili da će ih ubiti i tako dalje, dakle, ne da reskiraju da ne budu uhvaćeni već reskiraju da budu pokraj ceste sa metkom u glavi. Prema tome, pokazati mladima da oni zapravo reskiraju vrlo malo ako se bune, ali reskiraju puno ako se ne bune. To je osnovna bila ideja knjige i osim toga što je zanimljivo sa Dissentom, ako netko napravi plakat, grafit sa nekim sloganom političkim i tako dalje, a vi mislite slično, prolazite i shvatite - gle, postoji još netko ko misli kao ja. U trenutku kad ta rečenica, ta ideja izbije na površinu i kad deset ljudi vidi da još netko postoji osjećaju se jačim, kad ih ima sto, kad ih ima milion, jači su i jači su i jednom kad to izbije na površinu ne može se zaustaviti. I ideja je - moramo reći, netko mora napisati taj prvi grafit, netko mora napraviti taj prvi plakat, netko mora napisati tu prvu rečenicu da bi drugi mogli stati pod to i reći - i ja sam takav, i ja isto tako mislim, zato je Dissent vrlo važan.

B92: Mi smo imali to iskustvo plakata i raznoraznih obeležja tokom vremena, ali sada, u ovom trenutku kada ste Vi u Beogradu je još jedna u nizu kampanja za izbore koja ovde u Srbiji se desila u poslednjih godinu dana. Jeste li primetili uopšte u Beogradu, jeste li se bavili uopšte time, bilbordima, novinama i tako dalje?

Ilić: Naravno, istog trenutka kad krenem od aerodroma prema gradu vidim bilborde jer se ih ne može zaobići, vi imate ovde više bilborda nego mi u Njujorku takoreći. Tako da, prvo što sam primjetio je bilbord "šalji dalje", mislim da je "šalji dalje", jedino što nisam shvatio o čemu se radi, mislim, to mi je onak bilo...

B92: Šta Vam je bila asocijacija?

Ilić: Bilo mi je kakva je asocijacija, nisam znao da li to govore "šalji dalje" spolna bolest, da li govore... što je to, jer ti ljudi koji su bili na plakatu dok sam prolazio nisu mi ništa značili, posle sam shvatio ko je centralna ličnost, bilo mi je jasnije. Drugi dio plakata koje sam primjetio su zapravo zakamuflirane kampanje, mislim da je bio jedan "Kosovo je Srbija" ili ovako nešto, ne mogu sad zašto je to kampanjski plakat, ako je to nekakva tvrdnja politička nečija, onda zašto to zloupotrebljavaju za svoju reklamu. To je tvrdnja i to neko treba tvrditi bez primisli, na to se ne stavlja vaš logo, onda se može vjerovati da je to to, ovako je zapravo reklama za nekoga. Tako da dosta tih plakata nemaju pravi sadržaj, već su samo reklame i nekakva obećanja - sutra će biti bolje i tako dalje, i tako dalje, najbolje je reći - biće sutra dobro, znamo da će biti valjda. Prema tome, to su dosta nepromišljene kampanje, jedino što je ljepše ovaj puta nema više onih faca...stalno mi te nekakve face političara koje nisu baš preljepe uvjek, ali valjda ovaj put neće da ih ljudi prepoznaju, pa možda greškom glasaju.

B92: Jeste uspeli malo novina da prelistate? Ne? Nije Vas zanimalo, niste imali vremena, čak ni Politiku koju ste redizajnirali?

Ilić: Greška, ja nikad nisam redizajnirao Politiku, ja sam bio savjetnik, Borut ga je uredio, on je napravio predivan, zaista predivan redizajn i tako dalje. Ne, nisam, pogledao sam Politiku zapravo na aerodromu, ali nisam puno čitao zato prvo, preumoran sam, a drugo, iživciram se, a ja imam dosta razloga za živciranje ne trebaju mi i tuđi razlozi za živciranje. Jedino što sam uspio prelistati je Fen magazin zato što mi je čovek koji je dizajner donio u hotelsku sobu i stavio pred mene i rekao - pogledaj i reci mi što misliš o tome, tako da nisam mogao reći... I to sam prelistao, napravio sam par komentara, ali ne, ne, zato što jedna gomila predivnih ljudi s kojima uvjek želim se vidjeti kad sam ovdje i tako dalje, mislim da im više pažnje trebam posvećivati njima nego nekakvim lokalnim tračevima.

B92: Ne, pitala sam namerno zato što ste Vi upravo radili u tolikim novinama u Americi pre svega, naravno i ovde, tako da bi vaše iskustvo u tom smislu pretpostavljam bilo zanimljivo da čujemo kako vidite sada sve to, no, nema veze, neću Vas dirati...

Ilić: Uvjek je taj isti problem, uvjek se pojavljuje nažalost taj problem koji ja redovito govorim - ništa se nije promjenilo. U Americi političari podmićuju i rade sve što treba da bi se pojavili na naslovnim stranama magazina i novina, kako bi se to reklo, lome se da bi bili, ja mislim da je to dobar izraz. Ovdje se novinari i urednici lome da bi stavili političare na naslovne strane što je totalno nešto drugačije. Tako da mislim da veći dio magazina i časopisa su zapravo glasnogovornici nečiji, a ne da su u funkciji publike. Ovde se zaboravilo da postoji publika, onaj ko kupuje novine plaća novinara i urednika, ako nije to to, onda tko ih plaća ?

B92: Često ste u Beogradu, jedan od projekata za koje znam da ste bili vrlo zainteresovani jeste memorijalni centar na Starom sajmištu. U Poligrafu je pre jedno nedelju dana bio predsednik opštine Novi Beograd Željko Ožegović, pitali smo ga dokle se stiglo sa tom idejom, on koji je veoma podržavao i podržava i dalje čini se da nema više odgovor na to šta će se zaista dogoditi sa tom pričom o memorijalnom centru. Zbog čega ste Vi toliko zanteresovani, zbog čega ulažete Vi sad Vaš napor da ta priča, koja izgleda da neće biti ostvarena na način kako svi to želimo zaista zaživi?

Ilić: Postoji bar, zavisi koga slušate, bar 45.000 razloga za to, a to je, ne znam da li je to poznata cifra ili ne, oko 45.000 ljudi je ubijeno u koncentracionom kampu Staro sajmište. A da ne bi zbog rasizma se odmahnulo i reklo - Židovi, što sam primjetio da se dešava, podatak koji meni nije bitan, ali možda će drugom nekom biti bitan, od tih 45.000 je samo 7.000 Židova. Prema tome, tu pod vašom rukom, ako malo istegnetu ruku možete dotaknuti Sajmište je pobijeno 45.000 ljudi, a danas je tamo disko klub i danas se tamo organiziraju bokserski mečevi. Ja mislim da je to nevjerojatno, mislim da je nevjerojatno, pogotovo povremeno čujem političare odavde koji prigovaraju Hrvatskoj za Jasenovac. Nitko nema pravo pokazivati prstom na druge dok ne sredi stvari kod svoje kuće. Ako su ti ljudi vredili Njemcima i domaćim izdajicama da ih uvuku tamo i ubijaju, kako to da ne zavređuju nešto ljepše nego polupani spomenik koji imaju sada tamo? Meni je to izuzetno tužno i ja mislim da je to nešto, ako se to ne rješi i takve stvari se ne počnu rješavati onda će se nastavljati ponavljati. A meni nitko nije na sreću ubijen tamo, dakle, to nije nešto što je moje osobno, ali ja sam čovjek i zato me stalo. Ja radim projekte u Aušvicu za Aušvic memorijalni centar, tu sam radio dizajn za Rafael Lipkin centar u Aušvicu. Rafael Lipkin je čovjek koji je izmislio rječ genocid. A ja sam već napravio logo i da identitet za memorijal Sajmišta, a ja se nadam da ću dovjesti još nekakve strane arhitekte koji bi se htjeli umješati u to i pomoći. I reći ću vam jednu dosta tužnu stvar, čini mi se da je više ljudi iz inozemstva, koji nisu iz ovog djela svjeta, zainteresirano pomoći napraviti to nego ovdje. Kad god se to spomene... ma, ne znaš, ma, ne može se to, i gotovo, a ja im duboko vjerujem da je ipak nekakav plan tamo da se napravi nekakav biznis centar i sve to, jer ovako nešto kad se nekom brka u planove, ne da se lova zaraditi na memorijalnim centrima, ne može se uzeti postotak, a to je ‘prime’ lokacija. Tako da ja mislim da je to na kraju svega.

B92: Kažete za sebe da ste Amerikanac, ipak ste naš čovek, sa ovih prostora, živeli ste i u Hrvatskoj, omiljeni ste u Beogradu, kako izgleda kada dolazite iz Njujorka, znamo kako Vas prihvataju ovde, ali recimo, znam da imate oštre kritičare u Zagrebu, što se videlo upravo na temi Politika, kada je Denis Kuliš onako pisao tekstove o Vama. Dakle, kako prolazite u Sarajevu, u Ljubljani, znam da i dalje držite kontakt sa ovim regionom?

Ilić: Da, ali ja imam, kako se zove, i oštre kritičare ovdje, meni su vaši asistenti sa Akademije poručili preko blogova da bolje da se više nikad ne pojavim u Srbiji, tako da toga ima i ovdje.

B92: Šta su Vam zamerili?

Ilić: Sve, od toga da se igram s Politikom, do toga da se igram s ćirilicom, do toga da sam ja strani element i tako dalje. Prema tome, gledajte, kad bacite i najmanji kamen u baru voda se ustalasa, tako da ti lokalni heroji uvjek... svi bi oni htjeli biti svjetski, ali da svjet ne dođe k nama nego da mi idemo svjetu, možda možemo kupiti traperice ili ovako nešto. Prema tome, to su ti problemi, s tim da problemi sa gospodinom Kulišom su puno dublji od toga, međutim, postoji taj strah od novog, strah od promjene.

B92: Hoće li Vam uspeti ova retrospektivna izložba koja bi trebala da bude za nekoliko dana, u maju mesecu u Zagrebu, pošto do sada niste imali sreće sa izložbama tamo?

Ilić: Sad je, koliko, otprilike za dva tjedna, tri tjedna bi trebala biti izložba, zadnju su mi ukinuli otprilike četiri tjedna prije otvaranja, ja se duboko nadam da će ova proći, što će biti izložba i promocija knjige o meni, koju nisam ja pisao, pisao je Dejan Kršić. Tako da se nadam da će to proći, jer bi bilo ljepo zato što ja sam uspeo imati izložbe svugdje po svjetu, od Grčke, ne znam do kud, pa bi bilo ljepo da imam jednu tako ljepu izložbu u Zagrebu.

B92: Naravno da Vas neću terati da ni na koji način poredite Ameriku i Srbiju naprimer, ali znam da ste upoznati sa onim što se radi ovde u Srbiji i da podržavate neke ljude koji pokušavaju da naprave nešto veliko. Kako Vam to zaista izgleda, koliko je Srbija u ovom trenutku otvorena i sposobna da prati nekakve novine, nekakve trendove? Naravno, masu stvari znamo nekako preko Interneta, ali koliko ih zaista primenjujemo ovde?

Ilić: Što se tiče, tri grupe mislim da se meni naročito ističu koje su vrlo zanimljive, to su što se dešava u modi u Srbiji, mladi arhitekti i mladi dizajneri, mislim da je to nešto što je vodeće trenutno u Srbiji, s tim da raditi dizajn pod ovim mogućnostima ili nedostatkom mogućnosti mislim da se radi jako puno jako dobrih stvari. Procenat dobrih stvari ovdje, procenat dobrih stvari u Americi zapravo je u vašu korist, s tim što je u Americi puno veća produkcija pa se manje posvećuje pažnje, tako da ja mislim da što se toga tiče, dizajn u zadnjih tri-četiri godine koliko ja dolazim u Srbiju intenzivnije ima veliki je skok napravljen. Nažalost, postoji tu i druga strana medalje, a to je što ste, imam osjećaj, kao riba progutali cjelu udicu i progutali ste sve one loše stvari Amerike, a to je, toliko pišete o tim brendovima, satovima, automobilima, logovima, torbicama i tako dalje da je to meni nevjerojatno. Ja više saznam o najskupljim proizvodima Amerike i svjeta iz kojekakvih beogradskih glamur časopisa nego što mogu saznati iz 50 časopisa u Americi, i to je meni dosta tužno.

B92: Možda zato što nije baš lako ljudima da odu do tamo, pa je to način, nekakva veza, ali Vi ste...

Ilić: Koliko ljudi može to kupiti? Zašto se te ljude provocira? Zašto se rade lažne vrjednosti, radi koga? Znate, gledao sam danas nekakav magazin u kome postoji zapravo indirektno reklama za plastične hirurge ovdje. Gledam ove predivne mlade dame sa svim ovim plastikama u sebi, s jedne strane svi tvrde da se Srpkinje najljepše žene na svjetu, odjednom su sve prekrivene plastikom, kad se zategne, znate, svi izgledaju isto. Prema tome, čemu?

B92: Možda da bi uspele u životu. Na samom kraju hoću nešto da Vas pitam vezano za Vaš uspeh, pošto Vi zaista jeste čovek koji ste uspeli, ali nisam sigurna da li ste zaista dobar i primer, odnosno, koliko ste Vi više imali sreće, jer negde sam pročitala da ste već prve nedelje kad ste došli u Njujork dobili posao da radite naslovnu stranu za Tajm magazin. Je li to pitanje sreće ili je pitanje, ne znam, da ste naišli baš na pravog čoveka u pravo vreme koji Vam je otvorio neka vrata?

Ilić: Imao sam prave radove u torbi, e sad, ti radovi su proizvod 25 godina rada u bivšoj Jugoslaviji, sad da li je to sreća? Ja da vjerujem u sreću ja bih igrao, kupovao bih loto, ili kako se to već zove, ja ne vjerujem u sreću. Sreća se može desiti i dese se neke slučajnosti i tako dalje, međutim, bez rada toga nema. Ja mislim da je sreća najljepše opravdanje za one koji nisu uspjeli - a, da sam ja imao sreće, tako da je to...

B92: Na samom smo kraju emisije, pred Vama je neki tekst koji je možda poruka, nešto što bi...

Ilić: Ne u ovom kontekstu što smo pričali malo o Starom sajmištu i tako dalje, ja sam naletio na ovaj citat Ive Andrića koji me totalno ušokirao. Ne znam, ovo vjerojatno ne znam točno ni kad je napisan, čini mi se da je napisano jedno prije četrdesetak godina ili ovako nešto. Ja ću ga probati pročitati, jako sam umoran, pa ću malo mucati, ali citat Ive Andrića: "Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum, prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete."

B92: Mirko, hvala Vam što ste bili u Televiziji B92 i hvala Vam na ovom citatu.

Ilić: Hvala najljepše što ste me pozvali.