Nikola Samardžić u Peščaniku

Nikola Samardžić: Nezgodna je činjenica da su Danas privatne novine i da imaju pravo da odlučuju o svojoj uređivačkoj politici. Ono što je sporno je pitanje da li postoje uticaji političkih stranaka na te novine. Postavlja se i pitanje da li su dnevne novine prostor koji treba otvoriti političarima i iznošenju njihovih stavova. I na kraju se postavlja pitanje da li mediji koji se u javnosti smatraju demokratskim i liberalnim uspevaju da taj svoj imidž opravdaju svojom uređivačkom politikom. Svedoci smo da je niz novinara izgubio mesto u štampanim medijima, kao što su Danas, Politika, Ekonomist. Niz naših veoma uglednih i veoma pismenih, i do toga mi je nekako stalo, novinara je proterano iz tih dnevnika i magazina i oni danas nemaju svoje mesto. To što dnevnik Politika pokušava da se približi liberalnim merilima tako što na marginama svoje uređivačke politike objavljuje tekstove političkih neistomišljenika glavne urednice i delova vlade koji stoje oko nje, podseća na približavanje Danasa samoj Politici.

U medijima se dešava opšte uprosečavanje. U pitanju je tajkunizacija medija, koji postaju izraz duhovnog nasleđa zemunskog klana. Ono je očigledno i u tekstovima koje u dnevnim novinama i na blogovima objavljuje medijski savetnik predsednika republike. On je član upravnog odbora Novosti, a onda piše za Danas i niko ne primećuje da je on u sukobu interesa. Mislim da su ove okolnosti razlog za veliku brigu. Moj poslednji tekst za Danas je bio problematičan u smislu da sam iz jednih novina kritikovao uređivačku politiku drugih. Dakle, iza uređivačke politike dnevnog lista Politika stoji vlada i ličnosti koje su neposredno kreirale atmosferu linča i nasilja, koje smo doživeli 21. februara ove godine. Na sve to predsednik Tadić nije odgovorio jasnim određivanjem u odnosu na linč i nasilje kojim je Beograd pretvoren u Markale. On takođe nije bio sposoban da zaštiti nasleđe, nasledstvo i ličnost gradonačelnika Nenada Bogdanovića, o kome je dnevni list Politika napisao jedan otrovan i ogavan pamflet, koji podseća na čuveni tekst Gojko i Savle od pre 20 godina.

Političke kampanje u principu mogu da budu prljave i to nije neki naročit problem. Problem je u nesposobnosti naših političara da jasno formulišu prioritete i da daju odgovore građanima na pitanja koja građani gotovo uzalud postavljaju. Mislim da je u tome najdalje otišla kampanja za gradonačelnika, koja bi trebalo da se vodi na veoma konkretnim pitanjima, na koja još nismo dobili odgovore, iako kampanja traje već dve nedelje. Ta pitanja su: na koji način će nicati mostovi, na koji način ćemo se osloboditi gužvi, na koji način će se zaustaviti korupcija u gradu. Na ta pitanja nema odgovora i ti odgovori su nemogući ukoliko se u potpunosti ne rekonstruiše čitav naš politički sistem, što bi podrazumevalo da Beograd dobije sve prerogative države, na onaj način na koji to treba da dobije i svaki region koji je u stanju da se brine o sebi samom; na onaj način na koji je potrebno da Vojvodina dobije svoju autonomiju i u onoj meri u kojoj svi veliki gradovi treba da dobiju pravo da ubiraju sredstva kojima sami sebe izdržavaju. Dakle, bez sprovođenja jedne korenite, jasno određene decentralizacije, bez privatizacije gradskog građevinskog zemljišta, bez dovršetka privatizacije u Srbiji kao najvažnijeg tranzicionog procesa, nemoguće je zamisliti Beograd bez gužvi, bez haosa i Beograd sa mostovima, tunelima i metroom.

Predsednik Tadić je uslovio buduću koaliciju u demokratskoj vladi sa istih onih pet principa koji su postali već zloglasni, naročito zbog onog šestog, koji je postavio DSS njemu samom. Ti principu u načelu nisu sporni, osim u onoj tački u kojoj on nije u stanju da definiše na koji način će istovremeno ostvariti i onaj cilj koji se odnosi na vraćanje Kosova u državni sastav Srbije i onaj cilj koji se odnosi na evropske integracije. Što se tiče Kosova, niko razuman ne bi umanjivao teritoriju svoje države, pa to ne želi ni LDP, ali prioriteti mogu biti drukčiji. Povratak Kosova u sastav Srbije je nemoguće ostvariti na isti način na koji bi bilo nemoguće ostvariti ideju državne unije Srbije sa Hrvatskom, iako bi to bilo mnogo više u njenom i državnom i nacionalnom i bla-bla interesu, nego što bi to bila neka labava unija sa Kosovom. Samo da podsetim da je Hrvatska danas skoro dva puta razvijenija od Srbije, da je srpska zajednica u Hrvatskoj nekoliko puta mnogobrojnija od srpske zajednice na Kosovu, da u Hrvatskoj postoji gotovo jednako vredno istorijsko i kulturno nasleđe našeg naroda kao i na Kosovu i da put do Brisela vodi preko Zagreba, a ne vodi preko Prištine, pa čak ne vodi ni preko samoga Brisela. Danas je u Zagrebu jasnije nego u Beogradu da je evropska integracija same Hrvatske gotovo nemoguća, a u velikoj meri lišena smisla, ukoliko ne obuhvati i samu Srbiju. To osećanje uzajamnosti, koje ne mora da nam bude emotivno prihvatljivo, trebalo bi da bude jedna od tačaka na kojima ćemo formirati politiku bilo koje demokratske vlade u Srbiji.

Jedna od stvari koja ohrabruje u ovoj kampanji su sve veće političke razlike u samoj Demokratskoj stranci. Očigledno da tamo postoji veoma kompetentan i demokratski i reformski orijentisan ešalon koji je potisnut u stranu. Danas je najglasniji glasnogovornik te struje u Demokratskoj stranci Dragan Šutanovac, koji veoma otvoreno zastupa ideju evropskih i evroatlantskih integracija. On je prvi od visokih funkcionera Demokratske stranke koji je jasno i nedvosmisleno ukazao na odgovornost ministara iz Demokratske stranke Srbije za nasilje i jedno ubistvo koji su se odigrali u Beogradu i za nasilje koje se proizvodi na severu Kosova. Nažalost, reformski i demokratski procesi i dalje zavise od usmerenja Demokratske stranke, ali mi više nemamo pravo da tu stranku ostavimo na miru. Potrebno je da se ona pokrene i potrebno je možda više obraćati pažnje na one poruke koje dolaze iz njihovih krugova, koje su racionalnije od poruka koje iskazuje predsednik Tadić. Njegove poruke su toliko daleko od stvarnosti, da nas podsećaju na jednu neobičnu paradigmu, po kojoj je Milošević ostavio svog naslednika u Koštunici, a Koštunica, koji verovatno ne može biti premijer pošto je zapalio američku ambasadu, kao da priprema svog naslednika u Borisu Tadiću. Na taj način se neprestano vrtimo u istom začaranom krugu.

Odnos između Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije se odvija na dva nivoa. Na jednom nivou je spremnost predsednika Tadića da i dalje sa njima sarađuje u nekoj budućoj vladi i da im u njoj ostavi više mesta nego što bi ostavio LDP-u. To govori i o njegovim ličnim političkim uverenjima, onim suštinskim, i uverenjima te dvorske kamarile kojom je on okružen, koja očigledno zastupa mnoge od političkih vrednosti, koje bi trebalo da su 2000. godine ostale za nama. S druge strane, mi imamo demokratske i reformske partnere u Demokratskoj stranci, koji su danas ućutkani ili marginalizovani ili se svako od njih bavi nekim svojim poslom, jer je onemogućen da u Demokratskoj stranci dođe do izražaja.

Ja sve ovo govorim kao neko ko i LDP, u čijem sam osnivanju i stvaranju učestvovao, smatra sredstvom da se dođe do nekog cilja. Meni nije potreban LDP kao simbol moje karijere, mog ličnog uspeha i neuspeha, to me uopšte ne interesuje. Mene interesuje na koji ćemo način formirati vlade u gradovima, opštinama i republici i na koji način će te vlade uspeti da izvedu reformski proces koji je pokrenut 2001. To se odnosi pre svega na dovršenje privatizacije. Privatizacija bi morala da obuhvati i one javne domene o kojima se danas ne govori. Dakle, ako je aktuelna rasprava o autoputu koji se bez ikakvog smisla završava u Požegi, trebalo bi govoriti i o tome da su koncesije najgori oblik dogovaranja države i privatnih partnera. Bolje je pokloniti trasu za autoput nekome ko će se brinuti o tom autoputu kao o privatnom vlasništvu, jer će od njega trajno ubirati prihode. Došli bismo do otvorenijeg, transparentnijeg procesa, ukoliko bi se svojinska prava u Srbiji postavila na drugi način. Naša javna dobra bi trebalo da budu privatizovana u procesu denacionalizacije. To proces koji brine i plaši većinu građana Srbije i trebalo bi da se odigra u sklopu suočavanja sa prošlošću i u sklopu jedne politike koja bi trebalo da afirmiše nepovredivost i trajnost privatne svojine. Proteklo je 60 godina od nacionalizacije i konfiskacije, kojima je izmenjena imovinska struktura Jugoslavije. Danas još uvek raspolažemo javnim dobrima koja bi u tom smislu mogla da se iskoriste. Privatizacija javnih dobara bi bila ogromno ubrzanje za Srbiju. Ulivalo bi se više novca u budžet, omogućilo bi se sniženje poreskih stopa, sniženje PDV-a na 10 odsto, ukidanje carine i tako dalje.

Svetlana Lukić: Šta nam govori izjava Tomislava Nikolića u kojoj on kaže da nije obavezno da radikal bude predsednik vlade. Svi to čitamo kao mogućnost da, ukoliko narodnjačko-radikalski blok pobedi, Koštunica ponovo bude premijer.

Nikola Samardžić: Mislim da je osnovna poruka Tomislava Nikolića u tome da premijer koji je zapalio američku ambasadu i koji je izazvao nasilje u Beogradu i na Kosovu još uvek nije u svojoj političkoj penziji, gde bi trebalo da se nalazi, i da je još uvek na snazi njegov osnovni moto da bez Kosova nema života Srbiji. Zamišljam tu vladu kao gomilu ljudoždera u dečijem vrtiću, koji prvo siluju vaspitačicu, a onda nastavljaju svoj posao. Prepuštanje političkog prostora radikalima objašnjavam pre svega nespremnošću Evropske unije da prestane da maltretira naše građane i da nas pusti da tom teritorijom slobodno putujemo. Pogledajte način na koji se evropske birokrate u beogradskim ambasadama iživljavaju nad našom decom koja ne mogu da dobiju vize. Pre svega mislim na najmanju decu koja se tretiraju kao okoreli kriminalci i teroristi. Zamislite da jedan konzulat odbije roditelje koji žele da trogodišnje, petogodišnje dete odvedu u Italiju, Francusku ili Grčku. Ta politika lišena ljudskog dodatno radikalizuje Srbiju. Mislim da je ta politika duboko pogrešna. Kao ljudi smo zaslužili da tamo putujemo sa svojim pasošima, ličnim kartama i vozačkim dozvolama onakvima kakvi su. Niko od nas neće zapaliti njihove gradove i postavljati bombe pod njihove vozove. To čine njihovi sugrađani. Oni su izveli 11. septembar i to pitanje zaista nema nikakve veze sa Srbijom, pa ni sa politikom koju je ta Srbija vodila u protekloj deceniji. Naprotiv, najava Evropske unije ostvarena je u ideji prve i druge Jugoslavije.

Svakoga dana se stidim svog prezimena zbog ministra Samardžića. Destabilizacija Kosova je destabilizacija Beograda, nasilje koje Beograd sprovodi na Kosovu je onaj oblik nasilja koji bi Koštunici rado sprovodio u Srbiji, zajedno sa radikalima, a uz večiti blagoslov Demokratske stranke. Demokratska stranka danas mora da se suoči sa posledicama politike koju je sa njima vodila, to jest sa ljudskim žrtvama i materijalnim gubicima koje je ta politika proizvela. To je ogromna odgovornost i jedan od razloga zašto smo osnivali LDP. Tu politiku su vodili svi, i Koštuničina i Đelićeva vlada i radikali i socijalisti u opoziciji. Ta politika je previdela postojanje 2 miliona i 300.000 ljudi koji se sa tom politikom ne slažu. Predstavnici te politike danas traže podršku trećeg sveta koji deli istu vrstu problema. Svaka pojedinačna država trećeg sveta se otvoreno iživljava na nekoj od ljudskih grupa koja u tim zemljama strada. Te zemlje, na koje se pozivaju Koštunica i Vuk Jeremić u Savetu bezbednosti i u generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, nisu demokratske zemlje, jer njihovi predstavnici nisu demokratski izabrani na slobodnim izborima. To su mali lokalni kanibali i tirani koji terorišu sopstvene narode i verske, etničke ili rasne manjine. Na toj tački se gubi demokratski legitimitet međunarodnih odnosa i međunarodnog prava, koji su ustanovljeni u Ujedinjenim nacijama. Ni posle 60 godina od osnivanja Ujedinjenih nacija nije ostvareno ono zbog čega su one osnovane - demokratizacija svih koji u Ujedinjenim nacijama odlučuju. A Srbija se i u tom domenu međunarodnih odnosa nalazi na pogrešnoj strani.

Nama u LDP-u odgovara svaka promena koja se u Srbiji događa na bolje i to je odlično shvatio Koštunica kada je krenuo da razara Srbiju, da pali ambasade, da čini da ljudi ponovo ginu zbog ideja koje ispadaju iz ormana kao kosturi. Kosovsko pitanje je jedan izmišljeni moralni teret, koji će nažalost biti prisutan i na ovim izborima. Kosovo je mit koji je obnovljen najkasnije 1981, prilikom onih drugih velikih albanskih demonstracija, kada su vojnici i policajci iz čitave Jugoslavije učestvovali u okrutnom gušenju te pobune. Danas je Kosovo kao onaj plišani meda iz detinjstva. Zaboravili ste da on postoji, ali boli vas ako vam tog medu neko oduzme. Moramo uzeti u obzir takva osećanja. Bilo bi lako da ih nema. Imali bismo samo racionalnu poruku koja proističe iz interesa da Srbija treba da bude prva koja će priznati nezavisnost Kosova, da Srbija sa kosovskom vladom učestvuje u uređivanju unutrašnjih odnosa na Kosovu, da se zalaže za pravo Srba da budu konstitutivna nacija, da Srbija bude protiv podele Kosova. Ali vi to još uvek ne smete otvoreno da kažete, mada ljudi shvataju realnost, ali ih ona boli. Potrebna je jasna poruka o tome gde Srbija stvarno želi da ide. Politika kohabitacije, potom i koalicije, sa Koštunicom, koju je vodio Tadić doprinela je radikalizaciji Srbije i okolnosti da će zapravo Ivica Dačić, Mrkonjić, udruženje Sloboda i Partija penzionera odlučivati o pravcu kojim će se Srbija kretati naredne četiri godine.

Svetlana Lukić: Šta mislite da može da se desi 11. maja? Strašne stvari mogu biti aktivirane. Ne mogu da zamislim kako bismo se ponašali ako bi se formirala radikalsko-narodnjačka vlada. Da li izlazimo na ulicu, pa šta potom, čovek ne sme da odvija taj film.

Nikola Samardžić: Zavisi da li sebe zamišljate kao dete ili kao vaspitačicu u vrtiću. Ne znam koji ćemo vi ili ja biti na redu, ali mislim da ćemo tu svi da stradamo. Tu će stradati, naravno, i Radikalna stranka i njihovi lideri. Oni će biti žrtve sopstvene zastrašujuće politike. Taj maj je mesec kada se u ljudima ponovo budi život i to su prvi izbori koji se ne odvijaju dok vas hladan vetar bije oko ćoška. Da li je potrebno da gledamo u nebo, ne znam, ali ako sednete pa računate šta je to demokratska Srbija, dolazite do zaista katastrofalnih rezultata. Mi imamo gotovo 500 registrovanih političkih stranaka, u koje se regrutuju mahom oni koji su ostali na margini svoje profesije, svog ličnog života i zato su naše političke stranke radikalizovane. Samo radikalni su spremni i imaju vremena i energije da se u Srbiji bave politikom.

Mi smo u svakodnevnom životu okruženi tim radikalskim biračkim telom i ako u tim svakodnevnim odnosima ustanovimo da su to normalni i dobri ljudi, koji sebi i drugima žele sve najbolje, ja u tome vidim energiju koja će se suprotstaviti radikalizacije Srbije. Ali deradikalizaciju Srbije mora da pokrene radikalsko biračko telo. Nisam siguran da su ti ljudi na to spremni i ponavljam, postoje procene i u ovdašnjoj i u evropskoj i američkoj politici da Srbija neće krenuti napred ukoliko se taj proces ne dogodi. Pitanje je da li mi možemo imati poverenja i da li se možemo osloniti na sposobnost tih ljudi.