PAKAO I

PAKAO I

Juce sam se setao senovitim trotoarom Bulevara Revolucije. Bese ugodno letnje jutro puno umilne svetlosti i neke praznicne ustreptalosti; vreme je bilo kao stvoreno za razbibrigu i luda mladalacka sanjarenja. Kraj mene je defilovala tusta i tma uniformisanog djubreta; svakojaki ljudski izmet i siktave nakarade. Kada samo pomislim da i u mojim venama tece ponesto od prljave krvi tog ljigavog soja grabezljivih pedera, ulizica i sakatih vodonosa grbavim djavolima, dodje mi da odmah promenim ime, drzavu i drzavljanstvo. Neka bi budala jos i mogla sebi uvrteti u glavu da je pod razlistalim bulevarskim drvoredima sve bilo mirno i potaman, ali sam ja svojim trecim okom jasno video da su karnevalski kovitlaci, komesanje svetine, drecava parada prodanih dusa, podskakivanja i divlja popovska njakanja, samo mnogobrojni utvarni oblici grozomorne smrti, velelepno udesena Sotonina scenografija, naprosto drugi prikaz izlivanja nabujale kanalizacije ciji je jalovi mulj sa sobom dovlacio protuve najnizeg roda, pohlepne sluzavke i njihov rugobni nakot.

Ne mareci za tim gangrenoznim narodom, kome je usud zapisao vecna vracanja u tamu pecinskih brloga, ja sam stalozeno brusio svoj ukus citajuci meni omiljene odlomke Danteovog "Pakla". Dok sam ja sav zanesen listao stranice njegovog ljupko sacinjenog zingspila, gutajuci svaki refren, svako slovce, najedared mi pade na pamet da od Aligjerija nesto maknem, da neko omanje poglavlje toboze pozajmim do sutra pre podne, a da u medjuvremenu, u potaji, to dragoceno vlasnistvo celog covecanstva vesto uguram u moje price - naravno bez postmodernistickih navodnika, bez pozerskog petljanja oko izvornika, porekla alhemijskih recepata, autorskih prava i slicnih gluposti. Pre svega, taj Dante je mrtav, ima tome skoro sedam stotina godina, a i ko bi sada, u ovoj grobnoj noci, u Srbiji koja vonja na trulu lesinu, uspeo da skupi hrabrosti i da digne svoj glas u odbranu jednog davno upokojenog firentinca ili, ne daj boze, da javno, pred razrokom knjizevnom bratijom pljune na necije knjizevne lopovluke. Niko, naravno. Onaj koji sebe smatra originalnim piscem neka on prvi zavitla kamenicu na plagijatora.

Kada moji sunarodnici budu krenuli da citaju moj "Inferno", moju "Bozansku Komediju", pa jos kad u njoj budu naisli na poduzi spisak slikovito prikazanih gadosti koje cu im ja licno priredjivati, nadam se da ce insekti shvatiti da medju njima obitava genije, spasitelj, pomazanik, gorostas, veliki i mracni evropski pisac, jerihonska truba, covekoljubac, peti jevandjelista, svetac, ljubicasta kandilka, novi i blistaviji Slegel, prorok koji vidi dalje i jasnije od onog coravog nadri medikusa Nostradamusa, a pride ume i lepo da se izrazava. Ne samo da ce me ljubitelji iskonskih podlosti zbog toga stovati ko boga i na kolenima me moljakati da budem so njihovih nada, njihov Sion, njihov Pijemont, Avala ili Jerusalim, vec ce se i moji spisi, taj nemerljivo tezak, zapravo planetarno golem tovar solidno iskovane filozofske gradje, prodavati kao i Biblija, ali za debele pare. Ja cu postati slavan i imucan umetnik. Bicu ono sto je za francuscice Emil Zola, samo neuporedivo pametniji, otmeniji i odmereniji od pomenutog kicosa, bukaca i pobegulje.

Dakle, da ponovimo: kada je neko cenjen pisac svi bece oci i strepe nad ponorima njegovih zabrinutih uzdaha. Svi mu veruju na rec, onako, zdravo za gotovo, kao da su njegove bapske zalopojke nad sudbinom sveta ono najvaznije u zivotu. U danasnje vreme ima i lepsih i znacajnijih stvari od knjizevnosti; recimo: muzika…

Rasa Todosijevic