Mačekov politički marketing

Danas, 05.05.08. piše: Miloš Vasić

Prijehavši u Zagreb, što reče pesnik, na informaciju ovde nepoznatu naleteo sam tad, sasvim slučajno: da su doktor Koštunica i magistar Ilić unajmili jednu hrvatsku firmu za odnose s javnošću da im radi predizbornu kampanju. Ne budi lenj, krenem to da proveravam. Kad stvarno, nađem na inače odličnom portalu "biznis.hr" podatak: firma se zove MPR, a suvlasnik je Ratko Maček, strašno važan hadezeovac, član njihove centralne domovinske uprave (kako bi se ovde reklo); sedi čovek na stranačkoj konvenciji pre nekoliko dana odmah do doktora Ive Sanadera.

Taj Ratko Maček je inače počeo karijeru kao novinar Hrvatske televizije devedesetih godina, kažu službene biografije; prethodni život mu je nepoznat. Ako se setimo na šta je ličila HTV u ta strašna doba (na RTS) kada su jednom Dušanu Vukotiću, jedinom dobitniku "Oskara" iz tadašnje Jugoslavije i Hrvatske, zabranili da na televiziju ulazi jer je pogrešne nacionalnosti (od čega je, kaže nedavno njegova udovica, uskoro i umro gorak i razočaran), dakle, jasno je koju je vrstu karijere Ratko Maček tamo pravio. Kroz aparat HDZ Maček je napredovao brzo i 2003. postao glasnogovornik (portparol) i kreator dve uspešne predizborne kampanje, od kojih je ova poslednja bila baš nezgodna. Naime, SDP je vodio za nekih dobrih sedam-osam odsto, ali kažu da je Mačekov kreativni genije za politički marketing uveliko doprineo konačnoj pobedi HDZ (doduše tankoj: parlamentarnu većinu obezbeđuje im Miša Pupovac, ali svako ima svog čudnog partnera u krevetu, jer to nužda nalaže).

Dakle, sa takvim akreditivima (vjerodajnicama, kažu Hrvati), ušao je Ratko Maček u ozbiljan posao "promičbe" Doktorove i Magistrove narodnjačke koalicije. Koliko će to koštati i ko će to da plati - videće se pre ili kasnije, ali MPR se u Hrvatskoj smatra za firmu ozbiljnu, dakle skupu. Kolege marketingaši podržavaju Mačekov posao u Srbiji, što je i bilo za očekivanje. U redovima HDZ, međutim, vidljiva je izvesna nelagoda: niko iz stranke nije hteo da komentariše taj poslovni potez - osim bivšeg ministra unutrašnjih poslova Ivana Jarnjaka, koji je, kao dobar Zagorec, kratko izjavio "Posel je posel" (posao je posao). Ratko Maček je takođe pokazao znake nelagode: preko volje je priznao da radi za Doktora i Magistra, mada je prethodno govorio da će tek posle 11. maja reći za koga je radio, ne sporeći da je radio "za jednu političku stranku u Srbiji".

Pošto sam se tek vratio iz Zagreba, ne znam da li je ova okolnost poznata Srbiji; nešto nisam primetio čitajući novine na internetu. Mora biti da i kod naših vrlih narodnjaka postoji izvesna nelagoda "glede i svezidbeno" Mačekovog angažmana. E, sad: čovek se em pokazao kao uspešan (koliko-toliko, doduše), em potiče iz stranke idejno bliske našim narodnjacima; zar HDZ i DSS nisu u istoj udruzi narodnjačkih stranaka Evrope; zar dva doktora, Koštunica i Sanader, nisu pokazali znake nesumnjive bliskosti, da ne kažemo vidljive uzajamne simpatije, u svojim dosadašnjim susretima? DSS i HDZ sestrinske su stranke i odakle sad tu nelagoda? Da nije iz okolnosti da je do sada jedino Tomislav Nikolić objavio svoju ambiciju da postane "srpski Sanader"? Ko pre devojci... Uostalom, to što je u Srbiji očito proglašen konkurs za "srpskog Sanadera" možda je i dobra vest. Doktor Ivo Sanader uspeo je da, kao prvo, gvozdenom rukavicom uljudi sopstvenu ustašoidnu ekstremnu desnicu; kao drugo, da "okonča saradnju sa Hagom", kako se to ovde kaže (setimo se samo kako se na splitskoj rivi pre koju godinu drao da neće dati Gotovinu!); i kao treće, da osigura nacionalni konsenzus oko ulaska u Evropsku uniju i čak u NATO (73 odsto građana Hrvatske u anketama to podržava).

Ovim našim kandidatima za "srpskog Sanadera" sve to tek ostaje da obave: da mi je čuti Tomu Grobara da hoće u Evropu, večitog premijera Voju da hoće da izruči Mladića i ostale; i sve njih zajedno da hoće u NATO. Biće na te teme još priče, bogu hvala, samo čekajte da prođe 12. maj. Zasad ne znamo kako se u svemu tome snalazi vođa narodnjačke predizborne kampanje, Ratko Maček. Hrvatske kolege iz branše kažu da su primetili izvestan porast živahnosti, dinamike, u narodnjačkoj predizbornoj kampanji, pripisujući to profesionalnim kvalitetima g. Mačeka. Ako je tako, svaka čast, mada nije jasno je li nesporni porast živahnosti u toj kampanji posledica Mačekovih sugestija Koštunici (Velji Iliću sugestije ne trebaju) - ili obične panike od melanholičnih rezultata anketa javnog mnjenja i od podsvesnih zebnji da sumasišavša politika oko Kosova može i da ne uspe.

Još jedna pojava u Srbiji zbunila je moje zagrebačke kolege i prijatelje. Naravno da je tamo smesta javljeno o onim slaboumnim plakatima na kojima je Stjepan Radić u društvu Tadića i Đelića, a svi zajedno su, dakako, "izdajnici", pak im se preti Punišom Račićem, a sve to potpisano - "srbski navijači". Apsolutno je nezamislivo da bilo ko od "srbskih navijača" zna bilo šta o Stjepanu Radiću i Puniši Račiću; navijači nemaju običaj da čitaju knjige. Podsetimo se: narodni poslanik Puniša Račić ustrelio je 1928. u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije nekoliko narodnih poslanika iz Hrvatske seljačke stranke, pa su predsednik HSS Stjepan Radić, njegov brat Pavle i Đuro Basariček podlegli povredama. Radićeva HSS je dotle i kasnije imala neočekivano veliki broj glasača iz Srbije, ako niste znali; bili su nekako, današnjim rečnikom, narodnjaci i otvoreni republikanci. Puniša Račić bio je radikal. Stjepana Radića na čelu HSS nasledio je Vlatko Maček.

Neko je prošle nedelje u Zagrebu primetio: "Mačeka (Ratka, ne Vlatka) imamo, fali nam još Dragiša Cvetković".