Umesto ranojutarnih vesti za MJ

B92 Info
Moj ugao Retrovizor Lj. Živkova

Retrovizor
La peine c'est moi
18. maj 2008. | Ljubomir Živkov
Naši kućni ljubimci bacili su u zasenak i beogradsku mumiju čija je misterija nedavno razrešena, život je šta god ko rekao o nekrofilnosti nas Srba odneo još jednu pobedu, Car koji je abdicirao u korist narodne volje dobio je još manje glasova nego prošli put, ali je zaključio da ga podanici i dalje obožavaju, da su glasove sarskom imenu i Carevoj sviti uskratili u najboljoj nameri da se Kajzer malko odmori, što će reći da ga načinom doista okolišnim zapravo preklinju za još koju godinu njegove blagoslovene milosti i mudrosti. Ćesarski široko otvorio je dveri Vlade za pregovore sa radikalima i dačićevcima koji su se na istorijski samit dovezli u Palminom džipu sa registracijom JA 10-00 - Tarabićevo proročanstvo da će svi Srbi stati pod jednu palmu, obistinilo se na bizaran način.

Iz tabora predsednika DS-a i cele Srbije zavapili su da je pozvavši ujedinjene slobince u kabinet umesto u prostorije uboge mesne podružnice DSS-a legalista prekršio Ustav, pa šta ako i jeste, najbolja knjiga Beogradskog sajma sve trpi, a Koštunica je želeo da budućim saučesnicima pokaže svu divotnost mesta na kome će stolovati budu se držali njegovih doktorskih skuta.

DSS nije upozorio birače da će državna politika nakon 12. maja biti program dr Šešelja, lepo rečeno, a lepo je rekao Tadić, ali zar je DS imao slogan „Glasajte za ZES, imaćete na krkačama Krkobabića, Palmu i Dačića. Potonji će ići po mišljenje u Moskvu jer je to jedini nauci poznat način da se sprovede volja upokojivšeg se u Gospodu raba Slobodana“? U jednoj stvari je gospodin predsednik u pravu, i za to može da zahvali svojoj struci čijeg se praktikovanja u školi tako veselo i poletno odrekao, a koja mu je (tj. psihologija) pomogla da nađe uzrok naše bolesti čija je inkubacija u toku: „Zbog toga što mu je Srbija na izborima uskratila poverenje Koštunica želi da je kazni.“ I kazniće je, „la peine c’est moa“ - „kazna, to sam ja“, prva njegova zapovest je očuvanje ne samo Kosmeta, što je postalo njegova uzrečica, da ne kažem prisilna radnja, nego i očuvanje Republike Srpske shodno Dejtonu: državotvornost prekodrinske braće njemu je preča i milija nego boljitak u životu stanovnišva na čijoj grbači živi osam godina, kako to, pa tamo su samo Srbi, ovde ima i drugih nacija!

Na brodu kojim su očajnici iz severne Afrike krenuli ka Evropi pomrlo je od gladi, žeđi ili studeni pedesetoro ljudi, brod je danima i noćima plutao Sredozemnim morem pošto je ostao bez goriva, pokojnici su bacani u more, ni preživelih šesnaestoro struja nije donela do neke evropske obale (gde bi bili ilegalni imigranti) nego ih je fino vratila u Tunis, te Evropska unija ne mora sa njima da se bakće, da ih oporavlja u svrhu što skorije deportacije. Mislite da grešim? Za preživele bi se, mislite, na starom kontinentu našlo toliko samilosti da im se daju papiri za boravak i ostanak?! Ako mislite da grešim, napišite molbu evropskom parlamentu da preživele u Tunisu pronađe i da im svima odobri ekonomski azil. Biće mi drago da ne budem u pravu.

U Novom Sadu je nestašica ličnih karata, pomanjkanje policijskih činovnika, oskudica u jastučićima i tinti za umočiti kažiprst, u pisaće mašine ušao je virus te je taj drevni policijski sistem pao, pretendenti na ovaj izvanredni dokument dolaze pridveče u okolinu SUP-a i tu kampuju, noćivaju ne bi li sutradan dospeli na spisak po kojem će nekog od narednih dana doći na red, zbegovi su dosad viđani samo pred tuđinskim konzulatima,: pasoš i vizu čovek nije dužan da ima, ličnu kartu mora da ima, na to ga obavezuje njegova rođena država i on bi, da kojim slučajem sluša moj savet, poslao poštom u SUP dve slike uz ono podataka što o sebi zna i zahtevao bi da mu policija u roku od 72 sata kući donese ili pošalje gotovu legitimaciju, ali ne, građanima je pružena još jedna prilika da ostanu lojalni i pokorni državi koja im pokazuje jedno od svojih hiljadu odvratnih lica.