Artur Kestler: Eseji (7)

Gravitacija i Sveti duh – 2. deo

U dvadesetom poglavlju Misteriuma Kepler će se uhvatiti u koštac sa matematičkim problemom odnosa udaljenosti neke planete od Sunca i brzine njenog kretanja. Takvo pitanje dotle niko nije bio postavio i ono ukazuje na to da između Sunca i planeta vlada uzročna veza fizičke prirode – takva ideja, kako rekosmo, bila je potpuno strana srednjovekovnoj kosmologiji. Shodno tome, što su planete na većoj udaljenosti od Sunca, to se sporije okreću (podjednako važi za njihovu ugaonu i tangencijalnu brzinu). Po Kepleru, mogućna su dva tumačenja:

“Duše što pokreću planete (anime) manje su aktivne ukoliko je planeta udaljenija od Sunca ili možda postoji jedna jedina pokretačka duša u središtu svih orbita, to jest Sunce, koje utoliko snažnije pokreće planete ukoliko su mu bliže, a čija snaga slabi kad su u pitanju planete sa krajeva sistema, usled njihove veće udaljenosti i slabije sile kojom na njih deluje“.

Dvadeset i pet godina kasnije, komentarišući gorenavedeni odlomak, Kepler će izjaviti:

“Kad bismo umesto reči ‘duša‘ stavili reč ‘sila‘, dobili bismo onaj princip kojim sam se rukovodio pri utvrđivanju fizike neba u Novoj astronomiji (...) Negda se i sam držah uverenja kako duša predstavlja pokretačku silu planeta (...) Shvativši naposletku kako uzrok kretanja proporcionalno slabi sa udaljenošću, slično kao što sunčeva svetlost uvek biva slabija što se nalazi dalje od izvora, dođoh do zaključka po kojem i ova sila mora biti nešto supstancijalno - ‘supstancijalno‘ ne u doslovnom smislu (...), već pre onako kao kad kažemo da je svetlost nešto supstancijalno, podrazumevajući pod tim neki supstancijalni entitet koji se emanacijom oslobađa iz supstancijalnog tela“.

Razmak od dvadeset pet godina između ovih citata biće obeležen prelaskom sa anima matrix na vis matrix, sa slike svemira koju animistički pokreće neka svrhovita inteligencija do one koju pokreće “slepa“ neanimistička sila lišena svrhe. Do kraja života Kepleru će zadavati muke ovaj novi koncept “sile” rođen iz krila animizma (čije samo ime virtus ili vis ukazuje na njegovo poreklo), nikad ne uspevajući da se do kraja izbori s njim. U početku neće čak biti ni svestan teškoća koje taj koncept u sebi nosi. Radeći na svom magnum opusu, Novoj astronomiji, sa mladalačkim optimizmom piše jednom prijatelju:

“Cilj mi je da pokažem kako nebeska mašinerija nije neka vrsta božanskog živog bića, već svojevrsni satni mehanizam (a ti koji veruju da časovnik ima duše, veličaju time samo slavu njegova konstruktora), gde su mnogobrojni pokreti u najvećoj mogućnoj meri nastali pod dejstvom neke jednostavne, magnetske i materijalne sile, slično kao što sva kretanja u časovniku nastaju usled težine. Takođe ću pokušati da pokažem kako se ti fizički uzroci mogu numerički i geometrijski izraziti“.

Kepler ovde iznosi definiciju naučne revolucije. Međutim, kako će se ubrzo ispostaviti, mnogo je lakše bilo pričati o “jednostavnoj magnetskoj, materijalnoj sili“ nego stvoriti neku jasnu predstavu o njenom delovanju. Keplerovi napori da sagleda prirodu “pokretačke sile“ (to jest gravitacije) koja potiče od Sunca nisu samo od istorijskog interesa; značajni su i zbog toga što bacaju jasnije svetlo na poteškoće koje od početka prate filozofiju pri određivanju pojma sile. S obzirom na to da nema, koliko je meni poznato, engleskog, francuskog ili italijanskog prevoda Nove astronomije, to neće biti naodmet da ovom prilikom navedem još nekoliko citata. Kao prvo, Kepler se i sam pitao ne krije li se možda u sunčevoj svetlosti ona pokretačka sila što pokreće planete. Ali ne, to nikako nije moglo biti; stoga dalje u nastavku kaže:

“Premda sunčeva svetlost sama ne može biti pokretačka sila (...) ona možda predstavlja neku vrstu sredstva ili oruđa kojim se pokretačka sila služi. Tome, međutim, protivreče sledeće činjenice. Prvo, svetlost biva zarobljena u oblastima što počivaju u senci. Ako bi, dakle, pokretačka sila koristila svetlost kao sredstvo, onda bi tama nužno dovela do zastoja u kretanju planeta.

Ova vrsta sile, slično kao i sila kakvu predstavlja svetlost (...) prostire se svuda po svemiru (...), ali deluje jedino tamo gde ima pokretnih tela, kakve su planete. Odgovor na to glasi: mada pokretačka sila sama nema supstanciju, ona je usmerena na supstanciju, tj. na pokretanje planeta.

Ko bi, pitam vas, smeo da tvrdi da svetlost ima supstanciju? A, uprkos tome, ona deluje i trpi delovanje u svemiru, prelama se i reflektuje, ima svoj kvantitet, pa tako može biti snažna ili raspršena i da se odrediti planom prostiranja do svega što može biti osvetljeno. Jer, kako sam već rekao u Optici, iste stvari jednako važe za svetlost kao i za našu pokretačku silu; ona ne egzistira neposredno u prostoru između izvora svetlosti i predmeta koji biva osvetljen, uprkos tome što je prethodno morala da putuje tim istim prostorom; ona ‘ne biva‘ bego je ‘bila‘, da se tako izrazimo“.

Upravo to do čega je Kepler došao intuicijom postaviće ga mnogo bliže savremenom, moglo bi se čak reći nadrealističkom konceptu elektromagnetnih i gravitacionih polja nego klasičnom njutnovskom shvatanju sile; današnji naučnik bez problema u tome prepoznaje eho sopstvenih nedoumica. Tu možda leži i objašnjenje zašto je Kepler, otkrivši već jednom koncept opšte gravitacije, ubrzo zatim rešio i da ga napusti – slično onome što je učinio i Galilej.

Najprecizniju prenjutnovsku formulu gravitacije nalazimo u uvodu Nove astronomije. Kepler već na početku pobija aristotelovsko učenje po kome su sve “zemaljske“ stvari teške, jer po prirodi teže ka središtu sveta – to jest ka Zemlji, dok je priroda “vatrenih“ stvari takva da teže da se otisnu ka periferiji kosmosa i stoga su lakše. Kepler to objašnjava time da “težina“ i “lakoća“ nisu apsolutne osobine:

“Tvari što imaju manju gustinu, bilo po prirodi ili usled zagrevanja, relativno su lakše (...) i stoga u mnogo manjoj meri podložne tome da budu privučene (k Zemlji) nego teže stvari. (...) Ako pretpostavimo da se Zemlja nalazi u središtu sveta, ona će tad privlačiti teška tela k sebi ne zato što se nalazi u središtu, nego zato što i sama predstavlja materijalno telo. To se zbiva bez obzira na to gde se Zemlja nalazila, jer nebeska tela uvek teže k njoj.

Srodnim telima (tj. materijalnim) svojstvena je uzajamna sklonost ka sjedinjenju ili dodiru (te vrste je i magnentna sila), pa stoga Zemlja privlači kamen u mnogo većoj meri nego što kamen privlači Zemlju.

Kada neka duhovna ili njoj ekvivalentna sila ne bi držala Mesec i zemlju na njima odgovarajućim putanjama, Zemlja bi se približila za 54-ti deo njihove udaljenosti, a Mesec bi se spustio za preostalih 53 dela rastojanja i tako bi došlo do njihovog sjedinjenja. No ovaj proračun polazi od pretpostavke po kojoj su oba tela podjednake gustine.

Kada zemlja ne bi privlačila mora, tad bi se mora izdigla i otplovila ka Mesecu.

Ako privlačna sila Meseca dopire čak do Zemlje, iz toga proizlazi da bi i privlačna sila Zemlje morala, utoliko pre, da dopire do Meseca i još dalje.

Ako bi dva kamena postavili tako da budu blizu jedan drugome negde u prostoru, a van dosega privlačne sile nekog trećeg srodnog tela, oni bi se tad spojili, poput namagnetisanih tela, na sredokraći njihova rastojanja, približavajući se jedan drugome u zavisnosti od mase onog drugog”.

U ovom istom odeljku po prvi put susrećemo ispravno tumačenje plime, koja se po Kepleru svodi na “kretanje vode ka oblastima gde Mesec stoji u zenitu“. U jednom drugom delu što ga je napisao u to vreme – Somnium – u prevodu: Mesečev san (jednom od retkih izleta u naučnu fantastiku) – on se, štaviše, bavi pretpostavkom kako i privlačna sila Sunca ima udela u kretanju plime – što bi značilo da Sunčeva gravitaciona sila dopire čak do Zemlje.

Ovde se susrećemo s novim paradoksom. U uvodu Nove astronomije videli smo kako je Kepler prvo došao do suštine gravitacije, da bi se zatim kasnije ponašao kao da je svasvim na to zaboravio. Sila koju oslobađa Sunce u keplerovskom svemiru nije privlačna nego tangencijalna, svojevrsni kovitlac “pomamnih strujanja što bacaju tamo-amo planete, pa možda i sav nebeski etar, od istoka ka zapadu“.

Na pitanje šta je to što je nagnalo Keplera da odbaci gravitaciju, ni u jednom od njegovih spisa ne nalazimo odgovor. Sve ukazuje na to da je reč o nekoj vrsti unutrašnje psihološke blokade; jedino, dakle, što nam preostaje jesu kojekakvi nagoveštaji iz druge ruke, razbacani po radovima drugih pionira naučne revolucije. Tako će Galilej, sa svoje strane, odlučno odbaciti Keplerovu pretpostavku da klima nastaje usled privlačne Mesečeve sile, nazivajući to okultustičkim besmislicama. U Raspravi o dva najveća svetska sistema, za Keplera kaže da je “uprkos otvorenom i pronicljivom umu, prišao i priklonio se onima što tvrde da Mesec vlada nad vodama, pridajući uz to Mesecu nekakvo okultno svojstvo (to jest gravitaciju), i uopšte takve koještarije...“

Ni Dekartu ništa manje nije bila strana ideja o nekakvoj mehahaničkoj sili što deluje na daljinu, te je stoga, poput Keplera, i on odbacuje u korist etarskih kovitlaca. Kad je reč o Njutnu, njegov konačni sud o ovom pitanju nalazimo u onom čuvenom trećem pismu Bentliju:

“Nezamislivo je da bi neka beživotna, gruba tvar bez posredovanja nečeg sa strane, a čija je priroda materijalna, bila u stanju da deluje i utiče na neku drugu tvar bez neposrednog dodira. (...) I u tome leži jedan od razloga zašto ne bih želeo da mi pripisujete učenje o unutarnjoj gravitaciji. Ta gravitacija bi tad morala biti unutarnja, inherentna tvari i esencijalna, kako bi jedno telo moglo da deluje na drugo u bezvazdušnom prostoru na daljinu, bez posredovanja bilo čega drugog, već jedino uz pomoć i posredstvom samog njihovog delovanja, pri čemu bi se sila prenosila s jednog tela na drugo, što mislim da, sve u svemu, predstavlja takav apsurd da ostajem pri uverenju da niko ko je izobražen u filozofskim stvarima neće pasti u klopku takvog rasuđivanja“.

Kepler, Galilej i Dekart ipak se neće strmoglaviti u filozofski ambis; njihovo razmišljanje, na kraju krajeva, bilo je odveć “moderno“ – to jest mehanicističko – za takvo što. Predstava “sile“ koja deluje bez ikakvog posredovanja i svojim nevidljivim, sveprisutnim prstima privlači ogromna zvezdana tela bila je u njihovim očima odveć mistična i nenaučna, povratak na stari aristotelovski animizam od čijih okova tek što su se bili oslobodili. Univerzalna gravitacija, gravitatio mundi, isuviše je mirisala na anima mundi starih. Njutn je jednostavno zaobišao tu prepreku, i svom konceptu gravitacije dao neophodnu težinu prizvavši u pomoć sveprisutni etar, čiji atributi će se, međutim, pokazati podjednako paradoksalnim, tako da će na kraju čitav koncept o etaru pasti u vodu. Svejedno, sam Njutn nikad se neće upuštati u spekulacije o načinu delovanja gravitacije, niti će razmatrati pitanje da li je etar “duhovna“ ili “materijalna“ supstanca. Iz svega toga jasno možemo videti kako prirodna filozofija doba razuma nipošto nije počivala na tako čvrstim i racionalnim osnovama kako su zamišljali Pop i ostali njegovi tolikim optimizmom nadahnuti savremenici.

Njutnu će ipak poći za rukom da izvede preciznu matematičku formulu o onom tajanstvenom posredniku na koji se odnosi reč gravitacija. Njegova je jednačina nastala kao kombinacija rezultata Galilejevih proračuna o slobodnom padu i putanji projektila sa Keplerovim trima zakonima o kretanju planeta. Suvišno je ovde raspredati o geniju Galilejevom ili o veličini njegovih zasluga. Galilej sav i bez ostatka pripada modernima i dobu prosvetiteljstva, premda nikad neće biti u prilici da se i sam u to osvedoči; s druge strane, u Kepleru će se ogledati sve protivurečnosti njegovog doba – doba prelaska od srednjovekovnog pogleda na svet na naučni. Jedna polovina njegove podvojene ličnosti pripadaće prošlosti; bio je mistik, odan teološkim spekulacijama, astrologiji i učenju o brojevima. Ali je isto tako bio empiričar koji je znao s dužnom pažnjom da se odnosi prema opservatorijskim podacima , nijednog časa ne oklevajući da odbaci svoju staru teoriju o kretanju planeta, plod pet krvavih godina rada, kada ga pogled kroz teleskop bude uverio da se pravi položaj Marsa na nebu razlikuje od izračunatog za tričavih osam stepeni. Taj novostečeni respekt prema “čvrstim, tvrdoglavim činjenicama“ odrediće najvećim delom klimu evropske misli tokom sledeća tri veka. To će ujedno Kepleru nametnuti onu neophodnu disciplinu i sprečiti ga da odveć pušta na volji svojoj bujnoj fantaziji; međutim, osnovni motiv njegovog istraživanja biće i dalje svojevrsni misticizam pitagorejskog tipa. Tokom celog života zanosiće se raznoraznim mističkim idejama, pri čemu će svaka od njih za njega imati snagu idee fixe. Daleko od toga da bi te iracionalne opsesije išle nauštrb njegovoj moći rasuđivanja, one će stajati upregnute u službi racionalnog razmišljanja i teraće ga da u svom neumornom radu ide što dalje. Subjektivno gledano, najveća Keplerova otkrića nastala su zapravo kao nusprodukt njegovih sanjarija. Pokušao sam da pokažem kako su ga ova misticizmom nadahnuta uverenja – što je i ideja-vodilja ovog teksta – navela da načini onaj revolucionarni korak gde je fizičku uzročnost prebacio na nebeski plan, zatrpavši time hiljadugodišnji jaz između zemaljske fizike i nebeske geometrije, što će mu doneti zasluženi ugled jednog od prvih osnivača moderne astronomije. Njegova Nova astronomija, u kojoj se izlaže prvi i drugi zakon o kretanju planeta, nosi provokativan podnaslov:

NOVA ASTRONOMIJA ZASNOVANA NA UZROČNOSTI ILITI FIZIKA NEBA

Još jedna u nizu njegovih opsesija bilo je uverenje da se obrtanje planeta odvija u skladu sa muzičkom harmoničnošću (pitagorejskom “muzikom sfera“); knjiga u kojoj se pojavljuje njegov treći zakon nosi naslov Harmonice Mundi. Kolumbo očito nije bio jedini genije koji je prvobitno krenuo za Indiju, da bi se na kraju iskrcao u Americi.

Čudnim pravcima, i više od toga, ići će granjanje drveta nauke u njegovom razvoju. Neobjašnjive stramputice Keplera i ostalih pionira naučne revolucije na putu do njihovog cilja mogle bi odlično poslužiti kao pouka naučnicima i filozofima kako se iza racionalnog istraživanja neretko kriju golemi kompleksi iracionalnog. Filozofi i enciklopedisti secolo dei lumi živeli su u uverenju kako je njihovom svetu mesto u čvrstom, racionalnom svemiru. U stvari, bio je to svemir prožet nekom tajanstvenom silom što je, poput Svetog duha, delovala na daljinu, prkoseći svim zakonima mehanike; razumljivo je stoga što su Galilej i drugi moderno nastrojeni mislioci tog vremena odbijali da u to poveruju.

U tome se, međutim, krije samo jedna od mnogih protivurečnosti arogantnog racionalizma doba prosvetiteljstva. Poput potisnutih kompleksa o kojima govore frojdovci, te protivurečnosti ponovno će izbiti svom silinom nakon izvesnog perioda mirovanja, izazvavši pravi lom među važećim normama, počev od astronomije pa sve do lepih umetnosti.

S engleskog: Zoran Janić