EARLY WARNING SIGNS OF FASCISM !!!

Gi Debor
Društvo spektakla
1967.

“Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi društvu spektakla. Ipak u njoj nema ničeg preteranog.”

109. Između dva svetska rata revolucionarni pokret radničke klase je bio uništen zajedničkom akcijom staljinističke birokratije i fašističkog totalitarizma (potonji je, kao organizacija, bio direktno inspirisan partijskim modelom koji je prvi put bio isproban i razvijen u Rusiji). Fašizam je bio očajnički pokušaj da se buržoaska ekonomija spase od dvostruke opasnosti – krize i proleterske subverzije; opsadno stanje u kojem se kapitalističko društvo spasilo ubrizgavajući sebi dozu racionalizacije, u vidu masivne državne intervencije u sferi upravljanja. Ali, ta racionalizacija je bila podrivena iracionalnošću sopstvenih metoda. Iako je fašizam pozivao na odbranu glavnih ikona buržoaske ideologije, koje su postale konzervativne (porodica, privatno vlasništvo, moralni poredak, patriotizam), u isto vreme mobilišući sitnu buržoaziju i nezaposlene radnike, uspaničene ekonomskom krizom ili razočarane neuspelim pokušajem socijalista da izvedu revoluciju, to, u suštni, nije bio ideološki pokret. Fašizam je otvoreno pokazivao svoje pravo lice: bilo je to nasilno oživljavanje mita, koji poziva na učešće u zajednici zasnovanoj na drevnim pseudovrednostima: rasi, krvi, vođi. Bio je to tehnološki opremljeni primitivizam. Njegova izveštačena reinterpretacija mita, u novom, spektakularnom kontekstu, izvođena je primenom najsavremenijih metoda uslovljavanja i iluzije. Zato fašizam ima značajnu ulogu u formiranju modernog spektakla, a način na koji je uništio stari radnički pokret čini ga jednom od temeljnih sila savremenog društva. Ipak, pošto se radilo o jednom od najskupljih načina za očuvanje kapitalizma, ulogu fašizma preuzele su najveće kapitalističke države, kao mnogo snažniji i racionalniji oblici tog poretka.

110. Kada je ruska birokratija konačno uspela da se reši svih ostataka buržoaskog vlasništva koji su ometali njenu vlast u sferi ekonomije, da razvije ekonomiju zbog svojih ciljeva i da bude priznata kao član kluba velikih sila, poželela je da na miru uživa u svojim dostignućima, što je zahtevalo odbacivanje svih oblika proizvoljnosti kojima je još uvek bila podređena. Tako se ona odrekla staljinizma kao svog porekla. Ali, ta osuda je ostala staljinistička – proizvoljna, neobrazložena i otvorena za stalna prilagođavanja – jer tajna ideološke laži nikada ne sme biti otkrivena. Birokratija ne može da se oslobodi, ni politički ni kulturno, jer njeno postojanje kao klase zavisi od njenog ideološkog monopola, koji je, koliko god bio masivan i nezgrapan, ipak samo titula vlasti. Ta ideologija je izgubila svaku strast za svojim originalnim izrazom, ali je i u tom rutinskom obliku zadržala represivnu ulogu kontrole nad svakim mišljenjem i zabrane bilo kakve konkurencije. Birokratija je tako ostala beznadežno vezana za jednu ideologiju u koju više niko nije verovao. Vlast koju je koristila da bi izazvala strah, sada je izazivala samo podsmeh, ali je i tako ismevana uspevala da se održi pod stalnom pretnjom povratka iste one terorističke sile koje je pokušavala da se otarasi. Tako se, kad god je mislila da dokazuje svoju superirornost na terenu kapitalizma, ta vlast otkrivala samo kao siromašni rođak kapitalizma. Kao što je njena stvarna istorija bila u suprotnosti sa fasadom legaliteta, a njeno brutalno održavano neznanje u suprotnosti sa njenim naučnim pretenzijama, tako je i njen pokušaj da se sa kapitalizmom nadmeće u oblasti proizvodnje robnog obilja bio frustriran činjenicom da to obilje ima sopstvenu, unutrašnju ideologiju, koja podrazumeva slobodu izbora u neograničenom spektru lažnih spektakularnih alternativa – lažnu slobodu koju birokratska ideologija i dalje nije mogla da dopusti.

111. U sadašnjoj fazi razvoja birokratije, njena ideološka pretenzija na vlast svuda doživljava kolaps. Vlast uspostavljena nacionalno, u ime internacionale perspektive, sada mora da se pomiri s tim da svoj sistem laži može da zadrži samo u nacionalnim granicama. Nejednak ekonomski razvoj različitih birokratija sa sukobljenim interesima, koje su uspele da razviju sopstveni “socijalizam”, u više zemalja je vodio ka opštoj, javnoj konfrontaciji sa ruskom ili kineskom laži. Od tada, svakoj birokratiji na vlasti ostalo je da pronađe sopstveni put; isto važi i za sve totalitarne partije koje teže vlasti (posebno one koje su preživele iz doba Staljina među nekim nacionalnim radničkim klasama). Taj kolaps na međunarodnom planu bio je dodatno pogoršan nekim unutrašnjim osporavanjima, koja su prvi put postala vidljiva za vreme pobune radnika u istočnom Berlinu, koji su tražili “vladu metalskih radnika” – a posebno u slučaju Mađarske, gde je to osporavanje išlo do osnivanja suverenih radničkih saveta. Ali, na kraju se to urušavanje globalnog saveza zasnovanog na birokratskoj mistifikaciji pokazuje i kao krajnje nepovoljno za budući razvoj kapitalističkog društva. Buržoazija je na dobrom putu da izgubi protivnika koji ju je objektivno podržavao, jer je stvarao iluziju o jedinstvenom karakteru čitave opozicije postojećem poretku. Podela rada između ta dva uzajamno podupiruća oblika spektakla dovršava se cepanjem samih pseudorevolucionarnih uloga. Spektaklurni činilac propasti radničkog pokreta i sam hita u susret svom uništenju.

112. Jedini savremeni sledbenici lenjinističke iluzije su različite trockističke frakcije, koje tvrdoglavo istrajavaju u poistovećivanju proleterskog projekta sa ideološkim, hijerarhijskim organizacijama, uprkos svom istorijskom iskustvu koje odbacuje takvu perspektivu. Udaljenost trockizma od istinski revolucionarne kritike sadašnjeg društva donekle odgovara značajnoj udaljenosti u odnosu na neke stavove koji su bili pogrešni i u vreme kada su bili osnova stvarnih borbi. Do 1927. Trocki je bio suštinski odan birokratskoj vrhuški, u isto vreme nastojeći da preuzme kontrolu nad njom, radi stvaranja autentične, boljševičke spoljne politike. (Na primer, dobro je poznato da je, u nameri da pomogne u sakrivanju čuvenog Lenjinovog “Testamenta”, išao dotle da okleveta svog najbližeg sledbenika Maksa Istmana, koji je objavio taj dokument.) Trockog je osudila njegova vlastita, polazna perspektiva: naime, kada birokratija jednom postane svesna da se na domaćem frontu razvila u kontrarevolucionarnu klasu, ona je osuđena da sličnu kontrarevolucionarnu ulogu igra i u drugim zemljama (iako, naravno i dalje u ime revolucije). Njegovi kasniji pokušaji da stvori IV Internacionalu patili su od istih slabosti. Postavši bezuslovni sledbenik boljševičkog oblika organizacije (što je postao tokom druge ruske revolucije, 1917), do kraja života je odbijao da se suoči s pravom prirodom birokratije kao nove vladajuće klase. Kada je 1923. Lukač predstavio taj isti organizacioni oblik kao dugo traženu vezu između teorije i prakse, u kojoj proleteri prestaju da budu samo “posmatrači” zbivanja unutar svoje organizacije i postaju svesni akteri i stvaraoci tih zbivanja, on je boljševičkoj partiji pripisao u zasluge sve ono što ta partija nije bila. Uprkos dubini svog teorijskog rada, Lukač je ostao samo ideolog koji govori u ime vlasti potpuno otuđene od proleterskog pokreta, verujući i uspevajući da svoju publiku uveri kako se u toj ulozi oseća kao kod kuće. U narednom periodu, kada je vlast pokazala kako lako otpisuje svoje lakeje, Lukačeva beskrajna samopokajanja otkrila su, s karikaturalnom jasnoćom, do koje se mere poistovetio s nečim potpuno suprotnim sebi i svemu za šta se zalagao u Istoriji i klasnoj svesti. Lukačev primer najbolje ilustruje istinitost osnovnog pravila koje važi za sve intelektualce ovog veka: ono prema čemu su pokazivali respekt bila je tačna mera njihove degradacije. Ipak, svoje aktivnosti Lenjin nije prikrivao ovakvim iluzijama; naprotiv, dopuštao je da “partija ne može da istražuje da li između filozofije njenih članova i partijskog programa postoji neka kontradikcija.” Partija, čiji je idealizovan portet Lukač bio tako neprikladno oslikao, u stvarnosti je bila podešena samo za jedan specifičan i ograničen zadatak: osvajanje vlasti.
113. Pošto se neolenjinistička iluzija današnjih trockista nalazi u stalnoj kontradikciji sa stvarnošću modernih kapitalističkih društava (buržoaskih ili birokratskih), ne treba da nas čudi to ta platforma ima najbolji prijem u formalno nezavisnim, “nerazvijenim” zemljama, u kojima birokratski državni socijalizam, u režiji lokalnih vladajućih klasa, jedva dostiže nivo čisto ideološkog ekonomskog razvoja. Hibridni sastav tih vladajući klasa je manje ili više jasno vezan za njihov položaj unutar buržoasko-birokratskog spektra. Njihovo stalno manevrisanje na međunarodnom planu, između dva pola kapitalističke vlasti, zajedno s brojnim ideološkim kompromisima (najviše sa Islamom) koji proističu iz njihove heterogene društvene baze, lišili su tu degradiranu verziju ideološkog socijalizma svakog ozbiljnog sadržaja, osim policije. Tako jedan tip te birokratije formira organizaciju sposobnu da kombinuje borbu za nacionalno oslobođenje sa seljačkom pobunom; zatim, kao u Kini, pokušava da primeni staljinistički model industrijalizacije na društvo još manje razvijeno nego što je to bila Rusija 1917. Birokratija sposobna da sprovede industrijalizaciju može da se razvije iz sitne buržoazije i da na vlast dođe uz pomoć vojnih oficira, kao što je bio slučaj u Egiptu. Na drugim mestima, kao u Alžiru posle rata za nezavisnost, birokratija, koja se tokom rata razvijala kao paradržavna vlast, može da konsoliduje svoju poziciju kroz kompromis s tankim slojem nacionalne buržoazije. Najzad, u bivšim kolonijama crne Afrike, koje su ostale tesno vezane za američku i evropsku buržoaziju, lokalna buržoazija nastaje tako što prisvaja državu (najčešće na osnovu vlasti tradicionalnih plemenskih poglavica). Strani imperijalisti ostaju pravi gospodari tih zemalja, ali u određenoj fazi njihovi domaći akteri mogu da budu nagrađeni za prodaju lokalnih proizvoda, tako što će dobiti lokalnu državu – državu nezavisnu od lokalnih masa, ali ne i od imperijalizma. Rezultat je veštačka buržoazija, koja nije sposobna da akumulira kapital, već samo da proćerda višak vrednosti koji ubira iz lokalnog rada i subvencija dobijenih od država-mentora i međunarodnih monopola. Ova klasa, nesposobna da ispuni normalnu ekonomsku ulogu buržoazije, uskoro se može naći pred izazovom opozicionih pokreta oblikovanih po birokratskom modelu, prilagođenom lokalnim uslovima, koji teže preuzimanju njenog poseda. Ali, uspeh te birokratije na planu industrijalizacije počinje da stvara istorijske uslove njenog poraza: akumulirajući kapital, ona akumulira i proletarijat, stvarajući tako sopstvenu negaciju u zemljama gde takva negacija ranije nije postojala.
114. U složenim i strašnim događajima koji su obeležili epohu klasne borbe i nametnuli joj novi niz uslova, proletarijat industrijskih zemalja je izgubio sposobnost da razvije sopstvenu, nezavisnu perspektivu. U krajnjoj analizi, on je izgubio i sve svoje iluzije. Ali, ne i svoje biće. Proletarijat nije eliminisan. On ostaje prisutan, u jasnom i nesvodivom obliku, u uslovima sve većeg otuđenja modernog kapitalizma. Njega čini ogromna većina radnika koji su izgubili svaku kontrolu nad svojim životima i koji, postavši toga svesni, sebe ponovo definišu kao proletarijat, silu koja teži negaciji ovog društva iznutra. Taj proletarijat je objektivno osnažen eliminacijom seljaštva, kao i činjenicom da se uslovi i način rada u uslužnom sektoru i intelektualnim profesijama sve više oblikuju po uzoru na fabričke. Ipak, subjektivno, proletarijat je još uvek daleko od svake praktične klasne svesti, što važi ne samo za “bele”, već i za “plave kragne”, koji i dalje ne mogu da prevaziđu svu impotenciju i mistifikacije starih pristupa. Ali, kada taj proletarijat otkrije da njegova vlastita, otuđena snaga doprinosi stalnom jačanju kapitalističkog društva, ne više samo u obliku njegovog otuđenog rada, već i u obliku sindikata, političkih partija i institucija državne vlasti, koje je sam stvorio u cilju svog oslobođenja, onda on, kroz konkretno istorijsko iskustvo uviđa i to da kao klasa mora da se suprotstavi svemu što mu se nameće spolja, kao i svim oblicima specijalizacije vlasti. Proletarijat je nosilac revolucije koja više ništa ne ostavlja izvan sebe, revolucije koja podrazumeva stalnu dominaciju sadašnjice nad prošlošću i totalnu kritiku svakog oblika odvajanja; on mora da pronađe i odgovarajuće oblike akcije koji će izneti tu revoluciju. Nikakvo kvantitativno ublažavanje njegove bede, nikakvo iluzorno učešće u hijerarhijskom sistemu ne može da mu pribavi trajan lek za njegovo nezadovoljstvo: proletarijat ne prepoznaje sebe ni u jednoj posebnoj nepravdi kojoj je bio izložen, niti u ispravljanju bilo koje posebne nepravde ili čak mnogih takvih nepravdi, već samo u ispravljanju one apsolutne nepravde, koja ga isključuje iz istinskog života.
115. Novi znaci negacije koji se javljaju u ekonomski najrazvijenijim zemljama, a koje spektakl ne razume ili pokušava da falsifikuje, dokaz su da je novo doba već počelo. Već smo videli neuspeh prvog napada radničke klase na kapitalizam; sada prisustvujemo neuspehu kapitalističkog obilja. Antisindikalna borba radnika na Zapadu prvo je naišla na otpor kod samih sindikata; pobunjena mladež pokreće nove proteste, još uvek nejasne i zbunjene, ali koji se jasno vide u odbijanju umetnosti, svakodnevnog života i stare, specijalizovane politike. To su dve strane nove, spontane pobune, koja se u prvi mah ispoljava kao kriminalna, a obe su vesnici drugog proleterskog napada na klasno društvo. Izgubljena deca ove još uvek nepokretne armije, koja izlaze na bojište – izmenjeno, a opet isto – okupljaju se oko novog Generala Luda, koji ih ovog puta poziva da unište mašineriju dozvoljene potrošnje.
116. “Dugo traženi politički oblik kroz koji radnička klasa može da ostvari svoje ekonomsko oslobođenje”, jasno je naznačen u ovom veku u obliku revolucionarnih radničkih saveta, koji su donosili sve odluke i imali svu izvršnu vlast, povezujući se u saveze (federacije) putem delegata koji su odgovorni svojoj bazi i koji mogu biti opozvani u svakom trenutku. Saveti, kakvi su zaista postojali, bili su samo gruba naznaka njihovih mogućnosti, jer su odmah bili potiskivani i poraženi različitim mehanizmima odbrane klasnog društva, u koje svakako treba uračunati i lažnu svest. Kao što je Panekoek (Pannekoek) ispravno naglasio, vlast radničkih saveta više “otvara pitanja”, nego što ih rešava. Ali, upravo u okviru takvog oblika društvene organizacije, problemi proleterske revolucije mogu da pronađu svoje pravo rešenje. To je teren na kojem se sreću svi preduslovi istorijske svesti: teren na kojem se ostvaruje aktivna, direktna komunikacija, gde se ukida svaka vrsta specijalizacije, hijerarhije i odvajanja i gde se postojeći uslovi transformišu u “uslove jedinstva”. U tom procesu proletarijat postaje subjekt koji odbacuje svoju čisto kontemplativnu ulogu: njegova svest sada je jednaka praktičnoj organizaciji koju je sam izabrao, jer ta svest više ne može da se razdvoji od njegovog doslednog delovanja na istoriju.

117. S vlašću saveta – koja na međunarodnom planu mora da zameni sve druge oblike vlasti – proleterski pokret postaje svoj vlastiti proizvod. Taj proizvod se više ne razlikuje od svog proizvođača, a njegov jedini cilj je njegovo vlastito ispunjenje. Samo na taj način negacija života u spektaklu može i sama biti negirana.

118. Pojava radničkih saveta u prvoj četvrtini ovog veka bila je najnapredniji izraz starog proleterskog pokreta, ali je prošla skoro nezapaženo, osim u prerušenom izdanju, jer su saveti bili potiskivani i uništeni, zajedno sa ostatkom pokreta. Danas, iz perspektive nove proleterske kritike, saveti mogu da se sagledaju u pravom svetlu, kao jedini neporaženi aspekt jednog poraženog pokreta. Istorijska svest, koja uviđa da su saveti jedini prostor za njeno delovanje, sada može da se uveri da oni više nisu na periferiji jednog pokreta koji se gasi, već u samom središtu pokreta koji se tek uzdiže.

119. Revolucionarna organizacija koja nastaje pre uspostavljanja vlasti radničkih saveta, mora da pronađe odgovarajuće oblike borbe; ali, istorijsko iskustvo govori da ona više ne može da polaže pravo na to da predstavlja radničku klasu. Njen prvi zadatak je da se unutar sebe radikalno odvaji od sveta odvajanja.

120. Revolucionarna organizacija je dosledan izraz teorije prakse, sve dok ostvaruje dvosmernu komunikaciju s praktičnom borbom u procesu formiranja praktične teorije. Njena vlastita praksa treba da ojača ovu komunikaciju i doslednost same borbe. U trenutku revolucije, kada sva društvena odvajanja bivaju ukinuta, organizacija mora da ukine samu sebe kao poseban oblik odvajanja.

121. Revolucionarna organizacija mora da razvije sveobuhvatnu kritiku društva, to jest, sveobuhvatnu kritiku svih aspekata otuđenog društvenog života, odbijajući kompromis sa bilo kojim oblikom odvojene vlasti, bilo gde u svetu. U njenoj borbi protiv klasnog društva, oružje je suština samih boraca: zato revolucionarna organizacija ne sme da dozvoli da se uslovi odvajanja i hijerarhije, koje nameće vladajući poredak, pojave unutar nje. Ona ne sme da bude deformisana vladajućim spektaklom. Jedino ograničenje u pravu svakog da učestvuje u njenoj totalnoj demokratiji jeste to što svaki njen pripadnik mora da shvati i usvoji njenu doslednu kritičku teoriju i da tu doslednost ispoljava kako na planu same kritičke teorije, tako i u vezi između te teorije i praktične aktivnosti.

122. Pošto sve veće otuđenje, koje kapitalizam nameće na svim nivoima, čini da radnici sve teže shvataju i imenuju svoju bedu, dovodeći ih tako u poziciju da tu bedu odbace u potpunosti ili da je ne odbace uopšte, revolucionarna organizacija mora da shvati da se protiv otuđenja ne može boriti otuđenim načinima borbe.

123. Proleterska revolucija može da uspe samo ako, po prvi put u istoriji, svi shvate i počnu da žive teoriju kao razumevanje ljudske prakse. Ona zahteva da radnici postanu dijalektičari i da svoje ideje ostvare u praksi. Ona zahteva od svojih “ljudi bez svojstava” mnogo više nego što je buržoaska revolucija zahtevala od kvalifikovanih individualaca kojima je poverila svoj zadatak (budući da je delimična ideološka svest, koju je stvorio jedan segment buržoaske klase, bila zasnovana na ekonomiji, tom centralnom aspektu društvenog života, u kojem je buržoazija već bila na vlasti). Sâm razvoj klasnog društva, koji ga je doveo do stanja spektakularne organizacije neživota, čini da revolucionarni projekat i očigledno postane ono što je oduvek bio u suštini.

124. Revolucionarna teorija je od sada neprijatelj svake revolucionarne ideologije i ona to zna.

omiljenog štiva, na ovu tematiku:

The future teaches you to be alone
The present to be afraid and cold
So if I can shoot rabbits
Then I can shoot fascists

And if you tolerate this
Then your children will be next
And if you tolerate this
Then your children will be next
Will be next
Will be next
Will be next!!

Dr. Lawrence Britt, naučnik i politikolog, u svom eseju po imenu "Da li je ko za fašizam?" navodi socijalne i političke osobine koje su karakteristične za fašističke režime. Upoređujući Hitlera, Musolinija, Franka, Suharta i Pinočea, on je došao do sljedećih 14 specifičnih obiležja fašističkih režima.
(Iz magazina: Free Inquiry magazine, Vol. 23, Br. 2.):

1. Snažan i stalan nacionalizam

Fašistički režimi teže ka neprestanom korištenju patriotskih slogana, parola, simbola, pesama.... Zastave se viđaju svugde, kao i simboli i grbovi na odeći i svim javnim mestima.

2. Omalovažavanje ljudskih prava

Zbog straha od neprijatelja i potrebe za sigurnošću, ljudi koji žive pod fašističkim režimom su uvereni da u nekim slučajevima ljudska prava mogu biti ignorisana, kad se za tako nešto ukaže "potreba". Oni će tako imati tendenciju da ne primećuju ili čak da odobravaju mučenja, masovne egzekucije, dugogodišnje zatvaranje ljudi itd…

3. Identifikacija neprijatelja kao faktora za ujedinjenje

Ljudi zaraženi patriotskom groznicom uz pomoć potrebe za eliminacijom onoga što se smatra zajedničkom opasnošću ili neprijateljem: rasne, etničke ili verske manjine; liberali; socijalisti, teroristi, itd...

4. Vojna premoć

Čak i kad postoji mnogo unutrašnjih ekonomskih problema, vojsci se dodeljuje neproporcionalno veliki deo finansijskih sredstava, dok se unutrašnji problemi zapostavljaju. Vojska i vojna služba se veličaju.

5. Favorizacija polova i pojava seksizma

U vladama fašističkih nacija muškarci uveliko dominiraju. Pod fašističkim režimom tradicionalne uloge polova su mnogo rigidnije. Protivljenje abortusu raste, isto kao i homofobija i otpor protiv homoseksualnosti.

6. Kontrolisani masovni mediji

Mediji su u nekim slučajevima direktno kontrolisani od strane vlade, a u drugim, mediji su kontrolisani indirektno uz pomoć raznih vladinih regulativnih mera, kao i simpatizera vlade koji u medijima rade kao voditelji, direktori itd. Cenzura je sasvim uobičajena, pogotovo za vreme rata.

7. Opsesija nacionalnom bezbednošću

Vlada koristi strah kao sredstvo za motivaciju narodnih masa.

8. Religija i Vlada su isprepleteni

Vlade fašističkih zemalja trude se da koriste onu religiju koja je najšire zastupljena kao alatku za manipulaciju javnog mnenja. Vladini političari često koriste religijsku retoriku i terminologiju, čak i kad su osnovne religijske postavke dijametralno suprotne vladinim merama i aktivnostima.

. Korporativna moć je zaštićena

U fašističkim nacijama, industrijska i poslovna aristokratija je često ta koja postavlja lidere na vlast, stvarajući tako jednu uzajamno korisnu vezu između privrede i vlade, kao i moćnu elitu.

10. Ugušivanje radničke sile

Organizovane radničke sile predstavljaju jedinu istinsku pretnju fašističkoj vladi i to je upravo razlog zašto se radničke unije/sindikati potpuno eliminišu ili ugušuju.

11. Omalovažavanje intelektualaca i umetnosti

Fašističke nacije teže ka promociji i toleranciji otvorenog neprijateljstva prema višim nivoima obrazovanja i akademiji uopšte. Tako nije nimalo neobično da se profesori i drugi akademici cenzurišu, pa čak i hapse. Otvoreno se napada slobodno izražavanje u umetnosti, a vlade odbijaju da finansiraju umetnost.

12. Opsesija zločinom i kaznom

U fašističkim režimima, policiji se daju skoro bezgranična ovlašćenja kod primjenjivanja zakona. Ljudi često imaju tendenciju da ne primećuju policijsko nasilje, a takođe i da se odriču od svojih građanskih prava u ime patriotizma. U fašističkim nacijama, u mnogim slučajevima postoji jedna nacionalna policijska sila sa virtualno neograničenim ovlašćenjima.

13. Kronizam (davanje prednosti prijateljima, bez obzira koliko su oni dobri) i korupcija

Fašistički režimi su skoro uvek predvođeni od strane grupe prijatelja i saradnika koji jedan drugog naizmenično postavljaju na različite vladine funkcije i pozicije, a vladinu moć i autoritet koriste kako bi zaštitili svoje prijatelje od odgovornosti. Za fašističke režime nije neobično da se nacionalna bogatsva otuđuju, odnosno, otvoreno kradu, te tako prelaze u ruke vladinih službenika.

14. Lažiranje izbora

U nekim slučajevima izbori su potpuna sprdačina. U drugim, oni se manipulišu uz pomoć orkestriranih kampanja blaćenja opozicionih lidera, pa čak i njihovom fizičkom likvidacijom. Fašisti se takođe koriste zakonima kako bi se kontrolisalo glasačko telo, granice političkog područja i manipulisali mediji. Za fašističke nacije je karakteristično to da koriste pravni sistem za manipulaciju ili kontrolu izbora.