Artur Kestler: Eseji (11)

Osećaj čuđenja - 4. deo

Njutn, čudovište i svetac

Počev od kraja XVII veka pa naovamo, na sceni se pojavljuje toliko aktera da je sistematsko ispitivanje njihove motivacije skoro nemogućno. Međutim, i iz ovog već dosad rečenog ocrtavaju se obrisi jednog zajedničkog obrasca – bez obzira na to što su se vremena izmenila, taj obrazac ostaće u osnovi isti.

Uzmimo, na primer, Njutna: prema njemu do te mere preovlađuje idolopoklonički odnos, uz sistematsko prećutkivanje loših strana njegova karaktera (u prvom redu u klasičnoj viktorijanskoj biografiji iz pera Brustera), sve dok se na kraju, kao rezultat toga, nije u potpunosti izgubio iz vida onaj jedinstveni spoj čudovišta i sveca kakav odlikuje njegovu ličnost. S jedne strane, bio je duboko religiozan i verovao je – zajedno s Keplerom i biskupom Ašerom – kako postanak sveta datira od 4004. pre Hristovog rođenja; iz činjenice da Sunčev sistem nije bez izvesnog sklada – npr. to što putanje nebeskih tela leže u jednoj te istoj ravni – izvešće dokaz o postojanju božanske egzistencije, budući da Bog ne samo što je stvorio svemir, nego ga i održava u najboljem redu, ispravljajući svaku nepravilnost što se povremeno javlja u nebeskom hodu – čuvajući ga time ujedno od opasnosti posvemašnjeg raspada pod uticajem sile teže. S druge strane, besneo je i na najmanju kritiku na račun sopstvenog rada, bila opravdana ili ne, ispoljavajući pri tom sve simptome manije gonjenja, da bi kasnije čak, u sporu s Lajbnicom oko utvrđivanja prava prvenstva pri iznalaženju infinitezimalnog računa, pribegao krajnje perfidnim sredstvima, preudešavajući svoje rukom pisane nalaze pred članovima “nezavisne“ komisije Kraljevske učene akademije u svoju korist.

Svojevrsna nižerazrednost uzdignuta do herojskih razmera – i kombinovana sa herojskom vizijom pomno prostudiranog svemira: drugim rečima, isti spoj kao i onaj koji smo ranije već pominjali.

Franklinov misticizam

Kako se bližimo XVIII veku, ne možemo a da na primetimo gorostasni genij Bendžamina Franklina što štrči poput kakvog gromobrana. Štampar, novinar, pamfletist, političar, artist u marionetskom pozoristu, diplomata i državnik; pionir u ispitivanju električne energije, osnivač fizike tečnih površina, istraživač osobina močvarnog gasa, konstruktor chevaux de frise, pomoću kojih će biti zaustavljeno napredovanje britanske flote u Deloveru, izumitelj bifokalnih naočara i inovator kamina; propagator izgradnje lađa na principu vodootpornih komora i uvođenja ventilacionih otvora u rudnicima – lista time ni izdaleka nije iscrpena. A ovaj “prvi civilizovani Amerikanac“, kako ga jedan biograf naziva, i pored sve jasnoće misli i lucidnog stila, izgradiće svoje metafizičke poglede već negde u šesnaestoj godini, pročitavši knjigu izvesnog Triona, člana engleskog reda pitagorejaca. Pripadnici pomenute sekte behu ponajviše poznati po vegetarijanizmu, pošto su, poput originalnog bratstva, verovali u seobu duša i nisu hteli da se izlažu riziku ishranjivanja nečim što je možda samo inkarnacija drugog ljudskog bića. Franklin će i sam postati vegetarijanac i verovaće u seobu duša do kraja života. U dvadeset i drugoj godini sastaviće svoj vlastiti epitaf; u sedamdeset četvrtoj, poslednjoj godini svog života, naložiće da se isti taj epitaf, neizmenjen, ureže na njegov grob. Evo kako on glasi:

Telo
Bendžamina Franklina
štampara
(poput korica kakve stare knjige,
pokidanih listova,
poderane pozlate i nečitkih redova)
počiva ovde, kao hrana crvima.
No delo neće nestati zajedno s njim
nego će se (u što on svesrdno veruje)
opet jednom pojaviti
ovog puta u novijem i
raskošnijem izdanju
izmenjenom i dopunjenom
od samog Autora.

Njegovo uverenje da su duše besmrtne, da se ne mogu uništiti već samo pretrpeti transformaciju prilikom seobe, navešće ga da, putem analogije, dođe do jedne od prvih jasnih formulacija zakona očuvanja materije. Sledeći citat baca jasnije svetlo na tu vezu:

“Moć čovekova u odnosu na materiju izgleda da je ograničena na njeno prosto deljenje ili spajanje različitih njenih sastojaka, ili menjanje njenog oblika i izgleda izmenom njenog sastava, ali ne ide tako daleko da bi se moglo govoriti o stvaranju i kreiranju neke nove materije ili uništenju stare“.

Ovo je napisao sa šezdeset osam godina. Godinu dana kasnije napisaće sledeće:

“Tvrdim da ne vidim ničeg podložnog uništenju, čak ni kapljicu vode zauvek straćenu, pa stoga nema ni razloga da poverujem u anihilaciju duša, kao što nisam rad da poverujem da bi On dozvolio svakodnevni gubitak od miliona i miliona već gotovih, postojećih duša, jer bi se time samo izložio nepotrebnom trudu da mora stalno stvarati nove. Stoga i ja, nalazeći sebe kako već egzistiram u svetu, čvrsto verujem u to da ću, na ovaj ili onaj način, zauvek egzistirati“.

Gornji zaključak mogao bi nas navesti na pomisao kako ovaj tzv. princip “očuvanja duša“ proističe iz principa “očuvanja materije”. Stvari zapravo pre stoje obrnuto. Kao što je Kepler preinačio Sveto trojstvo u trojstvo: Sunce, sila i planete, tako isto, i analogno tome, Frenklin iz mističkog uverenja izvodi svoju naučnu teoriju. Ima li igde šarmantnije kombinacije ljudske taštine i transcendentalne čežnje od ove molitve za jedno “raskošnije, izmenjeno i dopunjeno izdanje” gordog i poniznog čovekovog “Ja”?

Faradejev fundamentalizam

Na pozadini XIX veka ističe se već ogromno mnoštvo velikana; ovom prilikom ćemo u kratkim crtama pomenuti četvoricu. U domenu fizičkih nauka, od Faradeja i Maksvela po svoj prilici nema većih. Ajnštajn, kome se zacelo mora verovati na reč, stavlja ih u isti red s Galilejom i Njutnom. Ako mi bude dozvoljeno, uz ovu dvojicu stavio bih Darvina i Pastera iz bioloških nauka, kako bi ih ukupno bilo četvorica.

Faradej, koga Tindal opisuje kao “veliko, bezumno dete“, nosi u sebi najmanje ljudskih crta od pomenute četvorke: sin kovača iz jedne religiozne sekte, samouk, obdaren bujnim temperamentom kojem behu zaprečeni svi drugi putevi oduška izuzev nauke i religije. U tome se možda i krije objašnjenje onoj dugotrajnoj duševnoj bolesti, sličnoj kao i kod Njutna, koja ga svladava u četrdeset i devetoj godini. (Kao primer licemerne obzirnosti naučnih istoričara može nam poslužiti odeljak iz Enciklopedije Britanike koji se odnosi na kliničku sliku Faradejeve duševne rastrojenosti: “1841. godine uviđa da mu je neophodan odmor, koji traje sve do 1845, kada započinje drugi veliki period njegovih istraživanja“.)

Napunivši tridesetu, neposredno nakon ulaska u brak – u kojem inače neće imati dece – Faradej prilazi “sendimenovcima“, krajnje ortodoksnoj, asketskoj sekti kojoj već odranije pripadaju njegov otac i buduća žena i čijim će verskim obredima redovno prisustvovati još od malih nogu. Sendimenovci su praktično svaku ljudsku delatnost smatrali grehom – uključujući tu i onu viktorijansku vrlinu štedljivog čuvanja novca; prali su jedni drugima noge, ženili se i udavali međusobno, ne prihvatajući prozelitizam; jednom prilikom su isključili Faradeja iz svoje zajednice samo zato što je, odazvavši se pozivu kraljevske kuće, prisustvovao ručku kod kraljice Vindzorske, usled čega je propustio redovnu nedeljnu službu. Trebalo je da prođe nemalo godina da bi dobio oprost zajednice i bio izabran za starešinu sekte.

Pod kraj života Faradej će se kloniti svih društvenih dodira, odbijajući čak i mesto predsednika Kraljevske naučne akademije zbog njenog navodno odveć svetovnog karaktera. Neljudsko samoodricanje koje je iziskivala njegova vera nagnaće Faradeja da svoju neobuzdanu vitalnost usmeri isključivo ka nauci, koja će u njegovim očima prerasti u neki drugi vid slavljenja božanskog.

S engleskog: Zoran Janić