Svedok
Svjedok je bio vozač kombija kojim je pripadnicima Vojske bosanskih Srba, u vrijeme masakra u Srebrenici, dovozio hranu i piće.
U ključnom dijelu svjedočenja je rekao da je prisustvovao ubijanju mladića i odraslih Muslimana. Transportovani su na jednu poljanu i tu ubijani. Njiva je već bila pokrivena leševima kada je svjedok prisustvovao tom događaju, jednom od onih događaja koji mijenjaju život:
„Među tijelima, koja više nisu ličila na ljude, već na nabacano, iskomadano meso, pojavilo se jedno ljudsko biće. Bio je to jedan dječak od pet-šest godina… Nevjerovatno… To je bilo za nevjerovati… To ljudsko biće je izašlo iz te gomile leševa i krenulo prema stazi, gdje su bili vojnici sa automatskim puškama i ,radili svoj posao‘. Dječak je hodao prema njima. Svi ti vojnici i policajci, svi ti ljudi beskrupulozni ljudi, odjednom su spustili puške i svi do jednog ostali kao paralizovani. To je bilo samo jedno dijete… jedan lijep dječačić, nevin… sav umrljan i pokriven ostacima ubijenih ljudi…
Jedan oficir, potporučnik ili poručnik, najarogantnija osoba koju sam ikada sreo, obratio se vojnicima i rekao: ,Šta čekate? Završite s njim‘. Međutim, ti ljudi, kojima nije bio nikakav problem da ubijaju po cijeli dan, su mu rekli: ,Gospodine, imate pištolj, zašto ga vi ne dovršite? Mi to ne možemo učiniti‘. Oficir je zatim rekao: ,Uzmite to dijete, stavite ga na kamion i odvedite dole. Kasnije ga dovezite ovamo sa sljedećom grupom, tako ćemo završiti s njim‘.
Ja sam bio potpuno paralizovan. Nisam pripadao grupi, bio sam zadužen samo za logistiku. Nisam imao ništa s tim što se tu dešavalo. Oni su ubijali ljude, a moj posao je bio da im donosim hranu i piće.
Onda su uzeli dijete… Ne oni koji su ,dovršavali‘ one što su bili streljani, već su drugi uzeli dijete za ruku… Dječak je dozivao: „Babo!“… Tako mi zovemo oca. Dijete je bilo u šoku. Doveli su ga do kamiona. Shvatio je da je već bio na kamionu i počeo je da se trese i grči, vikao je: ,Ne, ne, neću...!‘.
Nisam mogao izdržati, morao sam da reagujem: ,Slušajte‘, rekao sam, ,ja ću upaliti svjetlo na mom kombiju i pustiću muziku, tako ću ga malo zavarati i odvratiti mu pažnju od onoga što se dešava‘. Upalio sam radio jer sam htio da se dječak malo povrati. Bio je sasvim izgubljen, nije znao šta se dešava. Rekao sam: ,Odvešću ga ja tamo gdje mi vi kažete‘.
Popeo sam se u kombi i upalio svjetla. To je malo pomoglo, jer je okolo bio potpuni mrak. Rekao sam dječaku: ,Dođi ovamo, dođi kod mene. Vidi, upalio sam svjetlo, pustio muziku…‘ Uzeo me je za ruku i pošao sa mnom. Ne bih nikome poželio da mu se desi nešto tako. Držali su me za jakog čovjeka, ali to me je dotuklo. Ne daj Bože da se ikome tako nešto desi. Stisak ruke, stisak njegove male ruke… Bio sam iznenađen snagom kojom me je to malo dijete držalo.
Onda sam se popeo u kombi. Ostavio sam ga samog samo jedan sekund, morao sam da upalim motor. Poslije smo se vratili nazad. Vratili smo se sa sljedećom grupom nesrećnika koji su onda ubijeni. Znate šta je to značilo…“
Samo četiri dan kasnije, 26. februara 2007. godine, preko interne televizije Suda sam u svojoj kancelariji ponovo gledala slike sa suđenja koje je bilo u toku.
Jedan mladić je svjedočio iza zatvorenih vrata. To je bio mladić koji je kao dijete od sedam godina izašao iz gomile leševa, pokriven ljudskim ostacima, dječak koji se tada uputio prema ubicama koji su likvidirali njegovoga babu.
memoari Karle Del Ponte
Ne znam kakvi svedoci, kakvi
Ne znam kakvi svedoci, kakvi dokazi i sta je jos potrebno da bi se dokazala pojedinacna monstruozna krivica. Ne, jos se polemise o pojmu krivice, suda, sranja....strasno!
Znam da se u Srebrenici
Znam da se u Srebrenici dogodio genocid, nikada nisam uspeo da iz misli odagnam sav uzas koji se u tom malom gradicu dogodio u julu 1995. godine. Kako je uopste moguce zamisliti krike i patnju ljudi koji su odvozeni na gubilista, kako je uopste moguce razumeti da postoje cudovista koja su te ljude ubijala... Da li je moguce da jedno zivo bice takve strahote cini drugom zivom bicu? Nikada to necu shvatiti.
Jasno je da je tzv. Republika Srpska genocidna tvorevina. Umesto da za genocid koji je pocinila bude kaznjena, ona je nastavila da postoji, paranoicna, fasistoidna, duboko rasisticka.
Ova prica je jos jedna u moru strasnih, potresnih svedocanstava o krvoprolicu, tom uzasnom genocidu u Srebrenici. Ni reci, ni suza da se sa ovim suoce...
Ja sam bio potpuno
Ja sam bio potpuno paralizovan. Nisam pripadao grupi, bio sam zadužen samo za logistiku. Nisam imao ništa s tim što se tu dešavalo. Oni su ubijali ljude, a moj posao je bio da im donosim hranu i piće.
Siroma covek, ubedjuje li sebe ili Sud. A i mi tako govorimo, nisam, nisam, nisam, nemam nista ni sa Srebrenicom, ni sa logorima po Bosni, sve je to radio Milosevic, on je slao i pare i oruzje i hranu i uniforme i sve ostalo, ne nisu svi Gradjani iz srbije odgovorni... da-pojedinacna odgovornost je bitna...hebote koji zacaran krug.
Pa eto. Pojedinacna Odgovornost.
Posle ovakve price i svedocenja pitam se postoji li uopste pojedinacna odgovornost ili iskljucivo kolektivna.
I taj oficir koji je naredio da se dete ubije, ponovo ubije, jeli taj procesuiran? Gde je on? Ko je on?
Imaju li
nečiji mozgovi blokadu ovakve prizore. Nemoguće je znati, a ne osuditi.
uh,
uh,
i ja sam zanemela,
parobrode.
Drzi me za ruku pile
SL
Drzi me za ruku pile.
Ali…. Pa to je tu…. Vidi preko puta.
Ti sedis pusis i gledas me, a ja samo odem
I pitam jel izasla igrica. Gledam ga onako smesnog
Mrsavog, bez 2 gornja prednja zuba, I s tim ogromnim
Ocima naivnim sveverujucim cistim ispod trepavica………
Drzi me za ruku pile.
Idemo preko pa cemo doci ponovo ovde da jedes sladoled.
I ja da pusim i da pricamo
Sta cemo sve da radimo u menchen parku
I da se radujemo sto smo zajedno i da se svadjamo
I gledamo lepe devojcice kikaste......................
Drzi me za ruku pile.
Hocu sam da idem da vidim.
Tata cega se plasis ? Pa nece mi nista biti. Ozbiljno.
Sto si takav, please pusti me ne 5 minuta.
Ti me gledaj slobodno znas,
Pa vidi ljudi su oko mene………………………….
Drzi me za ruku pile.
Oko tebe su ljudi. Ludi. Skinuli su svoje ljudske maske.
I osecam miris zedji za krvlju za jos krvi za jos zla.
Oko tebe su ljudi sine i zato drzi me za ruku
Da smo u savani odmah bi te pustio medju lavove.
Zivotinje paze na tudje mladunce..............
Pre nekoliko dana Šu-Šu
Pre nekoliko dana Šu-Šu gleda u sliku Karadzića i pita ko je taj, pa ozbiljno posmatra one druge 2 slicice. I ja sad mislim sta da joj kazem i kazem da je taj naredio ubijanje ljudi,necije tate, mame, bracu, sestre, babe, dede, ujake, sinove, ćerke, ...i oni su ubijeni. A ona vrisne a strah joj u ocima "Decu!? I Bebe?!" Ja kazem jeste i sad je u zatvoru, uhvatili su ga. Ćuti Šu-Šu a onda kaze "Pa on je mogao i mene da uhvati! Uh dobro je da je u zatvoru. Znaš, ja bih njemu jednu šamarčinu raspalila!"
Su-Su je u pravu
SL
Su-Su je u pravu. Svojevremeno bi I dobra samarcina
Bila dovoljna. Sasvim dovoljna.
Ali to mi mislimo. Neki drugi u ovom istom vremenu, i dalje mu pevaju, hvalospeve, ratnicke, herojske, elegije bogati…..
A puno ih je, previse ih je..................................
Pile, mace, Su-Su...
Pile, mace, Su-Su... :))
Uvek se raznezim nad ovakvim tepanjima... Kao i nad decom, generalno :)
"Oko tebe su ljudi sine
i zato drži me za ruku."
:)
Pile i Su-Su... Kazi da si
Pile i Su-Su... Kazi da si se raznezio, Kiklope.. :)
Deci svaka čast :)
Međutim, kad su odrasli u pitanju, često se maco, kuco & pile, bukvalno preko noći pretvori u šic, marš & iš.