UMRETI I PRESTATI SEKIRATI JADNO DRUSTVO
(objavljeno sa ljubaznom saglasnoscu autora)
Radovan Hirsl: UMRETI I PRESTATI SEKIRATI JADNO DRUSTVO
(posveceno Sonji Savic)
Ako vec nismo nikad u rodjenoj kuci nista culi o lepom, o umetnosti, o umetnicima kao ljudima koji prave tu umetnost, koju posle mogu i drugi da uzivaju, onda se pretpostavlja da je to odradila skola bar u nekoj „homeopatskoj“ dozi. Kako da ne.
Ako se ima srece sa vladajucim skolskim programom, sa mestom skolovanja, skolom i nastavnim osobljem mozda se moze cak i nesto nauciti. Naucice se suvi podaci, period stvaranja, godine rodjenja i smrti, najpoznatiji radovi. Umetnik kao osoba koja kreira ugodjaj u kome ce generacije uzivati prikazuje se kao neki svetac, mozda asketa samozrtvovan svom pozivu, ali nikako kao neko ko je u sukobu sa drustvom, neko kome je trajanje u tom drustvu jedino moguce uz pomoc onih vecnih pratioca drustva kojih se ono stidi i naziva porokom ili bolescu.
U isto vreme drustvo stavljajuci poroke na trziste na najbolji moguci nacin smanjuje opasnost eventualnog revolta zbog nezadovoljstva uslovima zivota i jos na tome jako dobro zaradjuje.
O mrtvima sve najbolje, narocito o onima koji su vec vekovima mrtvi i ovekoveceni. Ali ovi nasi svezi mrtvaci, njih je tako korisno upakovati u gnusnu pricu i jos malo zaraditi pustajuci mediokritetsku masu da nekrofilicarski uziva mentalno masturbirajuci nad bednim zivotnim krajem „zabavljaca“, imajuci eto sansu da sebe dozivi kao puno boljeg od tih jadnih pajaca koji ovako i onako nisu morali posteno da zapnu u zivotu.
Zato smo i imali jos u osnovnoj skoli onu basnu o mravu i cvrcku da bi nam bilo jasno ko je pravi stvaraoc vrednosti zivota a ko je parazit, grebator i vacaros, jer takvi s jeseni i treba da crknu. Amen.
Ali sta sad, kad ti drogirani, prljavi, bolesni, jadni i slabi kojih se posten svet s pravom plasi, stidi i gnusa, sta kad su oni eto ti koji mogu najdublje, najlepse, najdarovitije, najnadahnutije da nam govore o ovom svetu u kome zivimo, o onome sto nam stoji u glavi i u srcu. Oni su ti koji nam donose pred noge od onog vanvremenskog bozanskog da mozemo i mi malo, bar na trenutak da zaboravimo koliko smo sitni, jadni i bedni, robijajuci zatoceni u tome sto nazivamo svojim zivotom a kojim bi kao trebalo da se ponosimo jer eto kao uzivamo u njemu i njegovim etickim i estetskim vrednostima.
Nije umetnike porok ili bolest ucinila kreativnim ali im je prosirila dusu dodatnom osetljivoscu koja pokriva neke visine i dubine koje omogucuju dublje uvide i dozivljaje inace nedostupne obicnoj populaciji. A bas ti i takvi duboki uvidi uznose dusu u carstvo umetnickog dozivljaja.
Ne moze se govoriti o zivotu a u isto vreme se malogradjanski cuvati ususkavajuci se u spanskoj sapunjari.
Iako od savremenika tretirani kao dekadenti, oni koji vrse los uticaj na drustvo, narocito na omladinu, bice u sledecoj generaciji slavljeni kao avangarda jer su sve takvi truli, moralno i fizicki unakazeni odradili prodor u neke nove prostore, darujuci nam svoje kreacije od kojih zaboravljamo svoju svakodnevnu nistavnost, beznacajnost i besperspektivnost. Zato i volimo da ih vidimo dole u blatu, zgazene, bolesne i nemocne jer se onda osecamo bolji, zdraviji i zivlji. To je nasa osveta jer im nikad necemo oprostiti sto su nas postavljali na pravo mesto pokazujuci nam kako smo bedni i jadni u svom strahu i nemoci da se potpuno predamo zivotu, ljubavi i dobroti.
Iz BH Dana
Posljednji tango u Beogradu
Pise: Tamara Nikcevic
"Da, znam, ovde se ljudi pitaju - gde je Sonja Savić, a sve se nadaju da će me jednoga dana naći kako nemoćna ležim u kupatilu s iglom u veni. Gotovo cela moja generacija je mrtva" - kaže rezignirano glumica Sonja Savić.
S petnaest je godina napisala monodramu. Bila je to priča o pubertetskim danima ćerke jugoslovenskog ambasadora koju korumpirana, neobrazovana majka upoznaje sa svojim ljubavnikom - bogatim poslovnim čovjekom "liberalnih" shvatanja i pedofilskih sklonosti, koji, nakon izvjesnog vremena, djevojčicu uvodi u svijet seksa i narkotika. Nakon što je uhapšena u jednoj policijskoj raciji, Sonjina junakinja počinje da se liječi od zavisnosti i, iako mlada, već zrela, sabirajući svoj dotadašnji život, ponavlja riječi koje su ujedno zaključak i moto cijele drame - sam i slobodan, sam i slobodan, sam i slobodan…
Odakle petnaestogodišnjoj djevojčici takve teme?!
"Odakle takva tema celom društvu - to je pitanje! Većina ljudi, bez obzira kom socijalnom sloju pripadali - emocionalni su ovisnici, a ta je vrsta zavisnosti gora od narkotičke. Da su rođeni 1925. ili 1935, bili bi alkoholičari. Kao što su nekada seoske lude bili alkoholičari, danas su gradske lude - narkomani. Odakle narkomanija? Možda su uzrok tome veliki magnati koji proizvode oružje, ratove i žene se lepoticama izrazitih oblina. Ko zna?! Ali, čudo jedno kako se odmah misli da opisuješ sopstveni život! Nisam diplomatsko dete, a o diplomatskoj deci imam najbolje mišljenje. Upravo su ta poročna diplomatska "deca komunizma" donela prve suštinske i važne stvari u ovaj grad. Ponosim se što sam poznavala neke od njih. To su sjajni, hrabri ljudi koji su prvi pljunuli na koncept države i potpuno svesno, možda i iz protesta, ulazili u neke vrste ovisnosti. I tačno je - ima u mojoj generaciji ljudi koji su koristili narkotike (neko bi rekao - drogirali se, ali je to jako ružna reč), kao što u generaciji mog oca ima alkoholičara. Govorim o ljudima sjajne inteligencije, često najbriljantnijim primerima generacije, koji nisu pripadali toj feudalno-mačističkoj grupi koja hoće da zapuši usta svakoj ženi. Oni su časni socijalni gubitnici od kojih sam učila mnoge stvari, najveće žrtve mitomanije i korupcije našeg društva. Uvek su me uvažavali, štitili i nikada me nisu uvlačili u nešto što ne odgovara mojoj ličnosti."
Generacija mrtvih pjesnika Cijela ta Sonjina mrtva generacija, cijelo to društvo današnjih "časnih socijalnih gubitnika", rođenih između 1959. i 1961, djeca su američkih kredita i socijalističkog blagostanja. Te prve TV generacije Južnih Slovena, ti samonikli proizvodi urbanih sredina, potpuno isti kao njihovi američki ili britanski vršnjaci, odrastali su uz Hendriksa, Morisona i Džegera, gutali Intervju Endija Vorhola, obožavali pozorište i film, vjerovali u protok informacija, bolji život, u to da civilizacija nikada više neće računati na toljagu, motiku, udarac u potiljak ili krvnu žrtvu.
Ali, kakva je to samo bila zabluda!
Sonja Savić, nekadašnja najveća zvijezda jugoslovenskog filma, danas djeluje istrošeno, utučeno i razočarano. Ni nalik onoj ljepotici za kojom su milioni Jugoslovena uzdisali u tami bioskopskih dvorana.
U jugoslovensku javnost je unijela pometnju onoga trenutka kada je odlučila da se, potpuno prirodno i ležerno, naga prošeta ispred filmske kamere. Lokalne moralistkinje, koje su se svlačile mnogo češće, srećom - daleko od pogleda publike - bezuspješno su se trudile da ospore svu Sonjinu zavodljivost, erotičnost i senzualnost. Tvrdile su da "gotovo da nema grudi i tu tako potrebnu požudnu zadnjicu", gotovo "da i nije žena".
"Kada se obuče - muško, kada se svuče - riba i po" - spremno su odgovarali muškarci.
Osim ljepote, Sonji Savić su, ma koliko to nevjerovatno zvučalo, neki osporavali i talenat. Drugi su je smatrali "jedinom istinskom naslednicom velike Milene Dravić". A zašto onda nije uspjela kao mnoge druge njene manje lijepe i manje talentovane koleginice?!
Možda zato što je bila isuviše pametna za glumicu - odgovaraju njeni prijatelji.
"U prvi razred osnovne škole, moja je generacija krenula 1968. Zaista ima istine u toj šali: što nisu dali studentima, dali su nama. Nekako nas je pratio duh inovacije društva - humanizovanje, približavanje analitičkom zapadnjačkom kulturološkom nasleđu oplemenjivanja pojedinca, potreba da se uči, da se razume, da se šire sposobnosti i oplemenjuje volja… Nije bilo delinkvencije, prevremenog seksualnog zrenja. Tek smo se kasnije zaljubljivali. Sećam se da smo u petom osnovne jedni drugima govorili kako je pitanje farmerki zapravo pitanje našeg političkog opredeljenja. U Radio Beogradu, u dečijoj dramskoj grupi koju je vodio Bata Miladinović, tumačili smo paralelno društvo i socijalnu pravdu. Znam, danas kada je sve devastirano, takve stvari zvuče neverovatno. Ali, tako je bilo."
Sonjina generacija je, kažu, bila izuzetno talentovana. Od njih se očekivalo da će, ulaskom u slušaonice beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, "izvesti revoluciju u drami". Sa profesorom Minjom Dedićem su čitali Strindberga i Ibzena, slušali klasičnu muziku, ali i pratili savremene muzičke tokove, svakodnevno odlazili u Kinoteku i istoriju pozorišta i filma "imali u malom prstu". Bili su mladi, daroviti, željni života i slave. I?! Gdje su danas svi ti ljudi? Gdje su nestali?
Iako je i prije nego što će upisati Akademiju Sonja Savić iza sebe imala jednu filmsku ulogu (Leptirov oblak), njena filmska karijera počinje 1982. godine, saradnjom sa Mišom Radivojevićem. Za ulogu u filmu Živeti kao sav normalan svet nagrađena je Caricom Teodorom, najvećom glumačkom nagradom na Filmskom festivalu u Nišu. Nakon toga, filmovi se redaju: Nešto između, Šećerna vodica (Zlatna arena u Puli), Davitelj protiv davitelja, Balkanski špijun, Život je lep Bore Draškovića, za koji je osvojila nagradu na čuvenom Filmskom festivalu u Veneciji.
Junakinja prvog jugoslovenskog mekog pornića Jugoslovenski se film više bez Sonje Savić nije mogao zamisliti, iako ona tvrdi da je u pitanju "samo floskula".
"Nisam glumila u svim filmovima, već samo u onima koji su punili bioskopske sale" - kaže.
Nakon Une, koji je bio najavljen kao prvi jugoslovenski meki pornić ili, kako filmadžije tvrde - naš odgovor na Bertolučijev Posljednji tango u Parizu - uveliko se pričalo o romansi između glavnih glumaca - Sonje Savić i Radeta Šerbedžije. Ni to joj mnoge žene nisu mogle oprostiti. Sonja se dugo branila, ali je na kraju priznala:
"Ako su svi toliko zainteresovani, priznajem: zaljubila sam se u Radeta Šerbedžiju. Nužno je zaljubiti se i u svakom kadru sam bila zaljubljena koliko je to bila Una u profesora Mišela Babića."
Imala je dvadeset i dvije godine, bila na vrhuncu slave i, osim o ulogama, nagradama, knjigama koje čita i svojim životnim stavovima, novinarima je pričala o načinu na koji liječi svoje duge depresije.
Uporedo sa euforijom koja je vladala oko njenih filmskih ostvarenja, Sonjin rad u pozorištu nikada nije bio dovoljno shvaćen. Sa Egonom Savinom je radila Magbeta, ali premijera nikada nije održana. U okviru iste pozorišne grupe, nazvane Nova osećajnost, došao je Beketov komad Ne ja, pa Ona će doći u režiji Ljubiše Ristića. Predstave su igrane vrlo kratko i pamte ih samo strastveni obožavaoci pozorišta.
Bez obzira na uspjeh kod publike i broj izvođenja, Sonja Savić je ponosna na Železni džez, predstavu koju je radila sa avangardnom pozorišnom trupom Kugla glumište. I dok su, kako kaže, njene kolege sa klase - Bule Goncić, Olivera Ježina, Zoran Cvijanović, Branimir Brstina, Žarko Laušević (u čitulji u Politici svi, zajedno sa profesorom Dedićem, potpisani kao "ožalošćena porodica"…) olako kršile obećanja da se "nikada neće pripitomiti" i polako počeli da igraju u državnim pozorištima, Sonja Savić je to do kraja odbijala. Nije, kaže, pristajala na kompromise.
"Ljudi nisu imali gde da žive. Morali su. Ja sam ostala da tragam. Možda sam pronašla sebe, ali danas nemam ništa. Oni su stekli bar nešto, ja - ništa!"
Dugo ekploatisana u filmovima i medijima, dugo u centru pažnje, Sonja je Savić odjednom nestala. U Americi je boravila dva puta po šest mjeseci, a beogradska je čaršija pričala kako se tamo "leči od narkomanije i ko zna još od čega".
Mene više nema "Iz perspektive intelektualca, Amerika je fantastično društvo. Pogotovu Njujork. Predivan grad koji se ne boji stranaca, megalopolis u kojem dobijaš onoliko koliko poneseš sa sobom. Sva vrata su ti otvorena. Možeš slobodno da posećuješ biblioteke, muzeje… St. Vladimir je najveći institut za istoriju Vizantije, 1954. iz Pariza preseljen u Njujork. Tu sam našla ogromnu biblioteku sa ortodoksnim knjigama oca Džona Majndorfa. Bio je fantastičan čovek. Njegova knjiga Vizantijsko bogoslovlje mi je pomogla da sopstvenoj veri priđem na pravi način".
Po povratku iz SAD, Sonja Savić dobija nekoliko manjih uloga, ali slava i publicitet koji su je nekada pratili, ovoga puta izostaju. Očajna i ogorčena na filmadžije koji su se u međuvremenu obogatili "valjajući oružje, naftu i cigarete", Sonja Savić se povlači u samoću i bijedu koju sve teže podnosi.
Uloga u filmu Gorana Markovića Urnebesna tragedija omogućila joj je da zaradi nešto novca, koji joj je poslužio da konačno završi Ubistvo na kraju grada, sopstveni film koji radi sa grupom Supernauti.
"Goran mi je rekao da mu je zamereno što mi je dodelio tu ulogu. I Miša Radivojević mi je skretao pažnju kako ljudi iz naše branše jako loše reaguju na sam pomen mog imena. A - ko su ti ljudi?! Zašto tako reaguju? Mene više nema! Otišla sam. Mogu da odahnu!"
xxx
- ,,pa Ona će doći u režiji Ljubiše Ristića. Predstave su igrane vrlo kratko i pamte ih samo strastveni obožavaoci pozorišta.,, -
-Ona će doći - nije režirao Lj.Ristić, to je autorski projekat jednog tipa (sjajan) koji je valjda otišao vani.Mislim da Borka Pavićević to zna, ona je vodila projekt.Gledao sam premijeru u Pivari i prvi put video Sonju na sceni.Sve je bilo njoj podređeno, napisano za nju.Bila je, pa...oborila nas je s nogu.
A - ko su ti ljudi?! Zašto
A - ko su ti ljudi?! Zašto tako reaguju? Mene više nema! Otišla sam. Mogu da odahnu!"
If, underneath death's cold wing,
His restless soul should fly away,
Beyond the grasp of fools,
T'would meet with the bliss they deny,
So stand for him, kneel for him,
As he lies low in kneaded clay,
Pray for him, who prayed too late,
That he might shine on judgement day.
Kyrie Eleison. Christe Eleison.
Kyrie Eleison. Christe Eleison.
O Domine Deus dona nobis pacem.
O Domine Deus dona nobis pacem.
umreti
nikad nije na odmet
A nije naodmet, za zivota,
A nije naodmet, za zivota, zaviriti malo i u pravopis.
zokster wrote: A nije
A nije naodmet, za zivota, zaviriti malo i u pravopis.
posle
zokster wrote: A nije
A nije naodmet, za zivota, zaviriti malo i u pravopis.
vrano.
pravopis je
poslednje utočište nepismenih.
(a njihovo je carstvo nebesko)
kome zakon u pravopisu leži,
pametan od njega beži!
mali covek
lijep pozdrav...
...tebi i ljubaznom autoru
...Šarlo te gleda
...samo vas gleda
Cybershaman
"Dobro je Vama,
u mrtvih nema sramote." V.M.
Hvala Radovane.
www.arc.org.yu