Zemlja mržnje - 1. deo

Ratno stanje: Slovenija i Hrvatska 1991-1992

Kriza Jugoslavije tokom osamdesetih produbljivala se sve dok nije nastupio kolaps, i to pre svega zbog uspona oportunističkih političkih lidera što su u nacionalizmu otkrili novi izvor legitimacije svoje vlasti i bili spremni na sve samo da bi tu vlast sačuvali. Kao prototip tog novog ’etnokratskog’ soja političara mogao bi poslužiti Slobodan Milošević iz Srbije.

Milošević je rođen 1946. godine u Požarevcu, gradiću na istoku Srbije. Roditelji su mu bili crnogorskog porekla, otac Svetozar pravoslavni sveštenik koga je Crkva ekskomunicirala posle rata zbog saradnje sa komunistima, dok je majka Stanislava bila direktorica škole i aktivistkinja. Oboje njegovih roditelja izvršilo je kasnije samoubistvo, ali čini se da će na političku karijeru dece najveći uticaj imati majčina povezanost sa Komunističkom partijom. Slobodanov stariji brat Borisav postao je kasnije jugoslovenski ambasador u Alžiru, i njegov uticaj se pokazao kao veoma koristan za napredovanje mlađeg brata.

Miloševićev rani ulazak u brak, još u vreme dok je bio student Pravnog fakulteta u Beogradu, gde se oženio svojom ljubavlju iz detinjstva Mirom Marković, približiće ga jugoslovenskoj političkoj eliti. Majka Mire Marković imala je veze sa tajnim komunističkim pokretom u Beogradu za vreme rata. Usled neke mračne afere čiji su detalji ostali nerazjašnjeni, likvidirana je od partizana, pod optužbom da je, pod torturom, odala imena drugova okupacionim vlastima kad su je bili uhvatili. Mirjanino odgajanje na sebe su preuzeli njeni baba i deda, dok je za to vreme njen za nju nezainteresovani otac gradio karijeru partijskog šefa u Srbiji. Provlače se neproverene glasine kako je njena majka bila zapravo Titova ljubavnica, a Mira njihova vanbračna kćerka. To će kasnije iskoristiti Slobodan Milošević da lansira sebi karijeru. Još u najranijim studentskim danima postao je štićenik Ivana Stambolića, preuzimajući redom njegove funkcije, od direktora Tehnogasa, šefa gradske vlade, do direktora Beogradske banke. Kada je Stambolić postao predsednik Saveza komunista Srbije, Milošević je izabran kao njegov naslednik na mestu šefa beogradskih komunista. Sve dotle, do ove tačke u biografiji, nema ničeg neobičnog za tipičnu priču o napredovanju mladića iz provincije koji se, uz prirodan talenat, dobre veze i sponzorstvo na pravim mestima ljudi iz političke elite, probija naviše putem karakterističnim za sve jugoslovenske lidere.

Miloševićev uspon ka vrhu karakterisalo je to što je bio verni Stambolićev čovek i osvedočeni birokrata, ali uprkos tome odan jugoslovenskoj ideji. Preokret u njegovoj karijeri nastupa 1986, na vrhuncu krize u post-titovskoj Jugoslaviji, kada su „preduslovi revolucionarne situacije“ postali očigledni. Jedan od načina na koji se kriza manifestovala bio je i uspon nacionalizma po jugoslovenskim republikama. Podjednako u Sloveniji kao i u Hrvatskoj, tamošnje kulturne elite naglašavale su svoje katolički i srednjoevropsko nasleđe, život na “jazu između pravoslavlja i islama”. U Sloveniji se osamdesetih pojavio “Novi Kulturni pokret” koji je ustao protiv ustajalih dogmi, tek jedva prikrivajući svoju kulturnu superiornost. Hrvatskom nacionalizmu zadat je težak udarac pod represijama što su usledile nakon ’maspoka’ u ranim sedamdesetim, no tokom osamdesetih taj je nacionalizam ponovo osnažio uz podršku antijugoslovenske hrvatske dijaspore iz Evrope i Severne Amerike. Franjo Tuđman, bivši Titov general i partijski istoričar, čije se ime povezuje sa hrvatskim nacionalnim pokretom iz 1967, i koji je zbog toga više puta bio zatvaran, održavao je kontakte sa emigracijom od sredine osamdesetih naovamo. Godine 1989. osniva svoju stranku HDZ, Hrvatsku demokratsku zajednicu, zasnovanu na nacionalističkoj platformi. Ironijom sudbine, zahvaljujući postignutoj kritičkoj masi i velikoj raštrkanosti srpske populacije u okvirima Jugoslavije, gde je oko tri miliona od ukupno osam miliona i više Srba živelo van Srbije, buđenje srpskog nacionalizma pratilo je buđenje onih osećanja koja su u tiotističkoj Jugoslaviji smatrana tabuom.

Prelomni trenutak u genezi srpskog nacionalizma predstavlja objavljivanje Memoranduma SANU iz 1986, gde se navode raznorazne po Srbe otežavajuće okolnosti u sklopu Jugoslavije. Iza tog dokumenta, kao siva eminencija, stajao je Dobrica Ćosić, nekadašnji partizan koji je 1968. izbačen iz Saveza komunista zbog svojih nacionalističkih ispada, autor više romana u kojima se, kroz uspon i pad izmišljene porodice Katić, mogu pratiti tokovi modrne srpske istorije, a sam autor, kroz usta heroja Vukašina Katića, naglašava više puta kako je Jugoslavija bila “najskuplja i najtragičnija zabluda srpskog naroda”. U Memorandumu se takođe tvrdi kako je Srbija oduvek žrtvovala svoje interese u korist nezahvalnih suseda, da je bila žrtvom sistematske diskriminacije, posebno otkako je izgubila kontrolu nad Kosovom i Vojvodinom nakon donošenja Ustava od 1974. Posebno opasan deo tog dokumenta predstavljala je tvrdnja da je iseljavanja Srba sa Kosova, što je u to vreme uveliko bilo u toku, zapravo ’genocid’, podstaknut ’fizičkom, moralnom i psihološkom vladavinom terora’, koji jugoslovenska federacije nije želela ili nije mogla da spreči. Delovi iz tog dokumenta bili su objavljeni u tiražnim Večernjim novostima u septembru 1986, po svoj prilici s ciljem diskreditacije ključnih argumenata pod kritičkom lupom javnosti, o kojima i jeste naširoko raspravljano odmah čim su objavljeni. Milošević je javno osudio Memorandum kao plod “najgoreg nacionalizma”. A u stvari, kako se ispostavilo, ta zlosrećna inicijativa koju je Ivan Stambolić nazvao ‘rekvijem za Jugoslaviju’, bila je upravo ona politička platforma neophodna Miloševiću da bi ga katapultirala na vrh vlasti.

Presudan događaj u Miloševićevom osvajanju vlasti predstavlja poseta Kosovu 24. aprila 1987, gde ga je Stambolić u poslednji čas poslao da ga zastupa, a ovaj istupio pred rulju gnevnih Srba, kojima je, na pritužbe zbog lokalnih kosovskih milicionera, rekao: “Niko ne sme da vas bije!”. Taj očito spontani uzvik bio je propraćen zatim agresivnim govorom u kojem je visoki funkcioner iz Beograda, dok je izjavljivao kako “moramo čuvati bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga“ istovremeno pominjao “nepravdu i poniženje” nanetu krajiškim Srbima. Kasnije često citirana, ova rečenica donela je Miloševiću ogromnu popularnost u Srbiji, kao i odijum po ostalim nesrpskim republikama. Nikad nije utvrđeno u kojem je to trenutku Milošević odlučio da zaigra na nacionalističku kartu. Do tog događaja on se uvek predstavljao kao najveći protivnik nacionalističkih provokacija, i moguće da je u tom trenutku bio fasciniran i polaskan burnom reakcijom javnosti na ono što je upravo izrekao. Ovim magičnim rečima dotle zbunjeni mađioničarev pomoćnik pustio je duh srpskog nacionalizma iz boce što je pod Titom stajao zatvoren tokom više generacija.

Kratkotrajno pojavljivanje Miloševićevo na Kosovu Polju doneće mu podršku kritične mase Srba, što će bezobzirno iskoristiti u svoju korist čim se bude vratio kući, koristeći nacionalizam za konsolidaciju svoje političke baze u Srbiji i njeno proširenje. Prvi korak u tom pravcu biće u znaku izdaje. Između juna i decembra 1987, Milošević će zbaciti s vlasti svog prijatelja i mentora Stambolića i preuzeti njegovo mesto na čelu Saveza komunista Srbije. U to vreme srpskim nacionalizmom nije se još mahalo kao zastavom – Stambolić je bio izolovan i politički poražen u maniru tipičnom za stare komunističke kadrove, udarcem s leđa. Nacionalizam će, međutim, postati sve i svja tek u mesecima koji dolaze, onako kako novi gospodar Beograda bude podizao sve više talas srbovanja širom Jugoslavije.

Korišćenje nacionalizma za osnovu političkog legitimiteta iziskivalo je pre toga stvaranje ‘narodne’ podrške. Tokom leta 1988. omiljena taktika za mobilizaciju masa bila je serija “mitinga istine“, organizovanih u nekom religioznom maniru za “vraćanje dostojanstva” navodno ugroženim Srbima. Osokoljeni medijima što su na sva zvona telalili o nacionalnoj reneseansi, na milione građana počelo je da se okuplja po tim mitinzima širom Srbije. To nacionalističko agitovanje ubrzo je počelo da daje i političke rezultate. U Novom Sadu, 5. oktobra 1988. masa se iskupila i naterala lokalno rukovodstvo Autonomne pokrajine Vojvodine na ostavku, da bi na njihovo mesto došli ljudi lojalni Miloševiću. Nakon sličnog protesta 17. novembra, zamenjeno je i kosovsko rukovodstvo. Dva dana kasnije, dok su rudari Trepče uzalud štrajkovali zbog ukidanja autonomije, preko milion pristalica prispelo je u Beograd na “miting nad mitinzima”, gde će se Milošević pohvaliti kako je Kosovo sačuvano kao kolevka majke Srbije. U januaru 1989, opet pod pritiskom mobilisanih masa, i crnogorsko rukovodstvo biva prisiljeno da vlast prepusti Milosevićevim pristalicama. Pretenciozno nazvana “antibirokratska revolucija” (što je u Titovo vreme bio termin za borbu protiv većih privilegija državnih činovnika), time je odjednom, šokantnom brzinom, četiri od osam mesta u Jugoslovenskom Predsedništvu prešlo u ruke jednog čoveka, i odmah je bio formiran svojevrsni srpski blok, što je uveliko narušilo titoističku ravnotežu. Između 1987. i 1989. pokreće se po raznim srpskim manastirima, uz gotsku inscenaciju, dotle neviđeno javno izlaganje mošti Kneza Lazara, kosovskog mučenika iz XIV veka. Ova faza etničke mobilizacije doživljava kulminaciju sa velikim okupljanjem srpskih nacionalista na Kosovu Polju za Vidovdan 28. juna 1989, tačno na šest stotina godina od slavnog istorijskog poraza. “Šest vekova kasnije”, obratio se Milošević masi vernih sledbenika sa drvene platforme na Gazimestanu, polju gde se odigrala bitka, “mi smo ponovo u borbi i sukobima. To nisu oružane borbe, mada ni to nije isključeno.”

Milošević koji je izrastao u najsnažniju figuru u zemlji, bio je, kako je govorila jedna dosetka, “prvi jugoslovenski lider koji je shvatio da je Tito mrtav”. Šta su bili njegovi ciljevi? Tzv. “Miloševićeva komisija” podnela je maja 1988. izveštaj u kojem se zahtevalo obnavljanje jugoslovenske federacije, sa jakom centralnom vlašću, razvijenom nacionalnom ekonomijom i efikasnom privredom zasnovanom na slobodnom tržištu. Zacrtani ciljevi bili su vredni poštovanja, ali prateća taktika kojom se Milošević dočepao vlasti išla je protiv jugoslovenske ideje, i njegove kasnije demonstracije snage imale su malo toga zajedničkog sa vrednostima za koje se njegova komisija navodno borila. Po rečima Vidosava Stevanovića, miloševićevsku ideologiju karakterisao je “staljinizam prožet slavjenofilstvom i pravoslavljem”, što je po sebi bila protivurečnost koja je upravljala odlukama najsnažnijeg čoveka u Srbiji u to vreme. Za razliku od svog hrvatskog kolege Tuđmana, egzaltiranog autoritarnog nacionaliste, ili slovenačkog predsednika Milana Kučana, nacionalističkog liberala po uverenju, Milošević nije imao nikakvih principa, već je pre bio politički oportunist koji se prepušta populističkim vrtložnim strujama stvorenim u praznini nastaloj nakon Titove smrti. Milošević se uglavnom okretao onako kako vetar duva, ali kao što su kasniji događaji pokazali, pokušaj da manipuliše srpskim nacionalizmom bilo je igranje s vatrom.

Ono što najviše pada u oči pri Miloševićevom usponu na vlast jeste nedostatak svakog liberalnog otpora. U samoj Srbiji, čistke u srpskom Savezu komunista koje je Tito sproveo početkom sedamdesetih uništile su karijere najtalentovanijih kadrova, orijentisanih ka demokratskim reformama, i talas nacionalizma koji se podigao 1989. nije naišao ni na kakav otpor. Na saveznom nivou, bosanski Hrvat Ante Marković, koji je decembra 1988. nasledio Branka Mikulića na mestu saveznog premijera bio je jedina figura od uticaja što je mogao da ponudi jugoslovensku alternativu politici etničke mobilizacije. Na žalost, ta alternativa u očima traumatizovanih građana, još u šoku od ekonomskog sunovrata, značila je samo novo ’krv, znoj i suze’. Decembra 1989. počelo je sprovođenje “Markovićevog plana”. Prvi neposredni cilj bila je stabilizacija nacionalne monete, dinara, koji je gubio vrednost u tekućoj hiperinflaciji, protiv čega je bio prizvan u pomoć rigorozni program MMF-a. Marković se nadao da će pomoću jakog dinara pokrenuti privatnu inicijativu kao zamajac ekonomskog preporoda. Tokom devedesetih pošlo mu je za rukom da učvrsti valutu i povrati poverenje investitora. Ali Markovićev plan zaživeo je među građanima samo za kratko, ove je ubrzo zatim potpuno zaludeo zov nacionalističkih sirena što su im obećavali blagostanje van okvira federacije. Godine kašnjenja gurnule su Jugoslaviju u krizu za koju MMF i njihove strukturalne reforme nisu bile dovoljno delotvorne.

Kao značajna nacionalna figura u usponu, odan jugoslovenskoj ideji, Marković je pre bio izuzetak nego pravilo. Počev još od 1974, pravi nosioci vlasti u jugoslovenskoj hijerarhiji bili su pokrajinski lideri, čije su politički strukture, na kojima se zasnivala njihova vlast, po pravilu poticale iz matičnih republika. Srpsko poigravanje golom silom zaplašilo je elite na republičkom nivou i umanjilo poverenje u zajedničku jugoslovensku ideju, što je ujedno postavilo osnove za talambase nacionalnih demagogija. Time su ujedno odškrinuta i vrata nacionalnim ekstremistima, koji su se vratili na političku scenu usled slabljenja federalnih institucija i šire evropske krize komunizma od 1989. pa naovamo.

Markovićev program bi možda i imao šansu na uspeh u jugoslovenskom kontekstu samo da ga je podržao ujedinjeni Savez komunista, i da ga je sprovela država snažnom rukom, sa legitimitetom dobijenim na nacionalnim izborima. Tako nešto i nije bilo nemoguće sve do 1990. sudeći po rezultatima ispitivanja javnog mnenja, koji su govorili da je većina jugoslovenskih građana i dalje privržena ideji federacije. Ali to nije odgovaralo nacionalističkim liderima iz fedalizovanih republika Jugoslavije, u to vreme u usponu. Predvođeni Srbijom, svaka od republika reagovala je na narasle ekonomske teškoće serijom protekcionističkih mera i inflatornim pritiskom na nacionalne banke, potkopavajući na taj način reforme i utirući put onome što će izvesni analitičar nazvati “totalnim ekonomskim ratom”. Na XIV, poslednjem Kongresu Saveza komunista Jugoslavije u beogradskom Sava centru, u januaru 1990, slovenačka delegacija, praćena hrvatskim kolegama, napušta skup u znak protesta zbog srpske hegemonističke politike. Po svemu sudeći, vladajuća partija što se starala o blagodeti komunističke Jugoslavije, od tog dana prestala je da postoji. Sa njom je nestala i svaka realna šansa za koordinisani proces tranzicije na federalnom nivou. Paralisani opozicijom na republičkom nivou, bez rukovodstva Saveza komunista, jugoslovenska savezna vlada nije bila u stanju da donese nijedan zakon u periodu od punih godinu i po dana, između 1989. i 1991.

Sudbina Jugoslavije zapečaćena je odbijanjem federalnih jedinica da iskoriste nacionalne izbore kao prvi korak ka političkom pluralizmu. Uoči saveznih izbora, planiranih za decembar 1990. no koji nikad nisu održani, između aprila i decembra 1990, u svakoj jugoslovenskoj republici ponaosob održani su izbori, i tu je, po pravilu, data podrška nacionalnim rukovodstvima koji su nudili raskid sa prošlošću.

Na slovenačkim izborima u aprilu 1990. pobedila je Demokratska opozicija Slovenije (DEMOS), koalicija sastavljena od šest različitih partija (Hrišćanski demokrati, Seljački savez, Demokratski savez, Socijaldemokratski savez, Liberalnodemokratska stranka i stranka Zelenih), okupljeni na antikomunističkoj platformi, protiv Kučanove postkomunističke partije Demokratske obnove. DEMOS je dobio 55 posto glasova na parlamentarnim izborima, dok je Kučanu, lojalnom komunističkom aparatčiku, pripalo predsedničko mesto protiv Joža Pučnika, kandidata DEMOSA, koga je pobedio sa 59 prema 42 procenata osvojenih glasova. Na tim izborima sve partije su se borile pod sloganom “Evropa sada” i zalagale se za Jugoslaviju kao labavu federaciju samostalnih država. Nakon toga, Slovenija je 2. jula 1990. proglasila samostalnost u okviru federacije. Osamdesetih godina Slovenija je predstavljala subverzivnu snagu u okvirima Jugoslavije, vršeći stalno antifederalistički pritisak, ističući republičke i nacionalne interese. Izbori iz 1990. samo su potvrdili taj trend.

Nedelju dana kasnije, dvosistemski izbori u Hrvatskoj koji su u prvom krugu favorizovali jače partije, doneli su Tuđmanovom HDZ-u 205 od 356 parlamentarnih mesta, što je bilo u velikoj disproporciji sa realno osvojenim procentom glasova (41,5 %) i više nego dovoljno da pod svoju kontrolu stavi političku budućnost te republike. HDZ se u to vreme konsolidovao, Hrvatska još nije bila spremna da krene putem otcepljenja, ali Tuđman nije krio da je cilj njegove stranke ostvarenje “tisućljetnog sna” o nacionalnoj nezavisnosti. Pokretala su ga i neka manje plemenita osećanja. Na prvom javnom skupu HDZ 24. februara 1990. Tuđman je započeo rehabilitaciju genocidnog režima Ante Pavelića, nazvavši NDH “izrazom povijesnih težnji hrvatskog naroda”. Na izbornom skupu u Dubravi 17. marta 1990. vođa HDZ izrekao je nešto zapanjujuće: “Bogu hvala što mi supruga nije Srpkinja ni Židovka”. Između maja i jula 1990. njegova stranka obnovila je upotrebu mnogih ustaških simbola, uključujući i istorijski hrvatski štit sa crveno-belim kvadratnim poljima (’šahovnicu’), podstakla lažnoistorijski revizionizam kako bi se umanjili zločini ustaša, uvela obavezu lojalnosti etničkim Srbima na javnim funkcijama, obeshrabrivala upotrebu srpskog ćiriličnog pisma a latinično pismo proglasila obaveznim na svim državnim dokumentima i papirima, proteravši srpsku manjinu u Hrvatskoj (17 posto od ukupnog stanovništva) sa poslova u državnoj administraciji i lokalnoj miliciji, napisavši novi hrvatski Ustav, oduzevši hrvatskim Srbima konstituivni status nacije i proglasivši ih nacionalnom manjinom.

Te i takve mere donete u Zagrebu nužno su morale izazvati reakciju. Do proleća 1990. srpsko stanovništvo u Hrvatskoj, naseljeno u Kninu, nekadašnjoj graničnoj habsburškoj vojnoj oblasti, suvoj i krševitoj, gde je ujedno i važan železnički čvor (Kninska Krajina), uz izdašnu pomoć Beograda organizovalo se lokalno, izazvavši bes zbog onoga što je u Hrvatskoj percipirano kao izdvajanje iz Jugoslavije i formiranje ad hoc asocijacije srpskih opština u maju, da bi nakon toga osnovali i lokalne milicije u cilju samoodbrane. Stotine godina zajedničkog života učinile su da između Srba iz Krajine i njihovih suseda Hrvata nema praktično nikakve razlike u dijalektu, izgledu i načinu života. No ovi prvi su bili pravoslavni hrišćani u kojima su još živela sećanja na masakre iz Drugog svetskog rata. Tokom jula i avgusta, kao odgovor na odluku hrvatskog Sabora da se ukine ćirilica kao zvanično pismo, na brzinu organizovani referendum srpske strane proglasio je, ogromnom većinom, lojalnost Jugoslaviji, da bi nakon toga nad “Srpskom autonomnom pokrajinom (kasnije republikom) Krajinom” političko vođstvo preuzeo nekadašnji zubar Milan Babić, dok je vojna uprava nad milicijskim snagama poverena policijskom inspektoru Milanu Martiću. Svega trećina od 600. 000 hiljada hrvatskih Srba živela je u nekadašnjim vojnim pograničnim oblastima (Lika, Slunj, Banija i Kordun), i osim značajne uloge saobraćajnog koridora, ovi krajevi bili su od malog ekonomskog značaja. Međutim, politički izazov koji su krajiški Srbi bacili u lice novom režimu u Zagrebu nije bio zanemarljiv, pošto su od suštinske važnosti bile važeće međurepubličke granice. U mesecima posle prvih demokratskih izbora u Jugoslaviji biće pokrenut proces fragmentacije zemlje, koji će uskoro zahvatiti sve.

Ante Marković je u svojoj rodnoj Bosni i Hercegovini tek 29. jula 1990. osnovao partiju koja nije bila nacionalna, Savez reformskih snaga Jugoslavije, i na republičke izbore izašao pod jugoslovenskim stegom. U ovoj fazi proces etničke mobilizacije otišao je već predaleko da bi se mogao zaustaviti. Na izborima u novembru i decembru 1990. u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Srbiji-Crnoj Gori, najbolje rezultate ostvarile su naglašeno nacionalističke stranke, dok je Markovićev pokret sasvim marginalizovan.

U Bosni i Hercegovini partija Alije Izetbegovića SDA (Stranka demokratske akcije) osvojila je 34 procenata glasova, Srpska demokratska stranka 30 a bosanski ogranak HDZ-a 18. Sve ove partije nastale su kao rezultat etničke mobilizacije, sa mandatom da predstavljaju uske interese datih nacionalnih zajednica. Tragično je da su Markovićeve Reformske snage tada osvojile svega 5, 4 odsto glasova, ako se uzme u obzir da je u junu 1990. ispitivanje javnog mnenja pokazivalo da nekih 70 posto građana Bosne i dalje podržava ideju zajedničke Jugoslavije. Preraspodela glasova bila je srazmerna snazi nacionalnih zajednica u okviru BiH, što je neke analitičare navelo na zaključak kako su rezultati izbora više odgovarali popisu stanovništva nego biračkoj proceduri. I SDS i HDZ su bile produžene ruke odgovarajućih matičnih partija iz Srbije i Hrvatske. Izetbegović je bio autor kontroverzne Islamske deklaracije iz 1960. kojom se zagovaralo pripajanje Bosne i Hercegovine nekoj većoj panislamskoj zajednici, usled čega je njen autor morao nekoliko godina da odleži u zatvoru kao muslimanski nacionalist i separatist. Njegovom SDA pretio je unutarnji rascep septembra 1990. kada je biznismen iz emigracije Adil Zulfikarpašić, pod parolom očuvanja islamističke ideje stranke, pokrenuo to pitanje, ali su on i njegova grupa sledbenika izbačeni iz stranke na vanrednom zasedanju, sa 272 naprema 11 glasova, a Muslimansko bošnjačka organizacija koju su osnovali u odgovor na taj sukob nije kasnije imala većeg uticaja. Stiven Burg i Pol Šup naglašavaju kako je SDA imala “izraženu islamsku i nacionalističku orijentaciju”.

Na izborima u Makedoniji pobedila je nacionalistička stranka IMRO-DPMNU Ljupčeta Georgijevskog, koji je stranku nazvao po istoimenoj terorističkoj organizaciji iz kasnog otomanskog i međuratnog perioda, osvojivši tom prilikom 32 posto glasova, ali je vlast prepustio umerenjačkoj koaliciji predvođenoj bivšim titoistem Kirom Gligorovim. Svestan od početka krhkosti republike, Gligorov je sve radio ne bi li postigao najširi konsenzus i uključio predstavnike brojne albanske manjine (23 procenta od sveukupnog stanovništva, prema popisu iz 1994). Makedonski nacionalizam ostao je važan kohezioni faktor i u novoj Makedoniji, da bi ubrzo prerastao u jezgro sukoba sa okolnim državama, uključujući i Grčku, koja se pribojavala obnavljanja teritorijalnih pretenzija od strane Makedonije još iz vremena Balkanskih ratova. Miloševićevo pripremanja terena za nove izbore ogledalo se u usvajanju novog Ustava jula 1990, nakon čega je ukinuta autonomija Vojvodine i Kosova. Na talasu demagoškog populizma, Socijalistička partija Srbije koju je Milošević decembra 1990. osnovao na ruševinama starog Saveza komunista osvojila je 77 posto glasova na izborima za srpski Parlament, dok je Milošević preuzeo predsedništvo sa 66 posto osvojenih glasova.

Uz ubrzanu nacionalističku mobilizaciju i Savez komunista horse de combat, samo je savezno predsedništvo bilo u prilici da postavi osnove za novo nacionalno jedinstvo. Međutim, njihova platforma, svedena na uske interese i konflikte međusobno suprotstavljenih republičkih rukovodstava, nije donela nikakvog pozitivnog rezultata. Kada je u maju 1991. došao red na Hrvata Stipa Mesića da od Borisava Jovića preuzme prvu stolicu u predsedništvu, po republičkom ključu koji je uveo još Tito, opozicioni srpski blok, pod izgovorom da se Stipe Mesić javno izjasnio protiv očuvanja Jugoslavije, odbija da mu to mesto prepusti. Slovenija i Hrvatska objavljuju zajednički plan 4. oktobra 1990, po sugestijama savetnika EU, gde se predviđa konfederalno cepanje Jugoslavije, kao unije nezavisnih država sa zajedničkom carinom, tržištem i eventualno monetom, dok bi se u spoljnim poslovima i diplomatiji stvari rešavale dogovorom. Plan je bio primamljiv, ali neiskren od početka – cilj je bio kupovina vremena dok ne sazru uslovi za otcepljenje. Od proleća 1990. obe ove zapadne republike počinju u tajnosti da uvoze oružje, kao i da se služe nacionalno kontrolisanim medijima radi podrške otcepljenju. Referendum u Sloveniji o nezavisnosti iz decembra 1990. pokazao je ogromnu podršku stanovništva, kao i onaj u Hrvatskoj iz maja 1991, sa podrškom preko 90 procenata glasača, u vreme kad je pobuna već izbila u Krajini i Slavoniji. Slovenački parlament je 8. marta 1991. pokušao da proglasi nezavisnost te republike, oslobodivši svoje građane obaveze da služe u JNA i odbivši da njihov rezervni sastav učestvuje na redovnim vojnim vežbama jugoslovenske vojske. U proleće i leto 1991. makedonski predsednik Kiro Gligorov i bosanski predsednik Izetbegović, na čelu slabijih i etnički podeljenih republika za koje je raspad jugoslovenske federacije predstavljao ozbiljnu pretnju, pokazali su obnovljeno interesovanje za hrvatsko-slovenačku ideju o tzv. “asimetričnoj federaciji”, čime bi svaka republika dobila odrešene ruke da sama definiše stepen svoje uključenosti u zajedničke državne institucije. Tuđman i Milošević dali su saglasnost na taj predlog, koji nikad neće biti sproveden u delo – Burg i Šup tu su epizodu nazvali ‘političkim teatrom’. Pojedinosti tog plana ostale su nerazjašnjene, a sami događaji su ga, uostalom, vrlo brzo pretekli, pre svega u Sloveniji, što je hitala da spali sve mostove i veze sa nekadašnjom Jugoslavijom.

Da je kojim slučajem taj projekat rekonfiguracije Jugoslavije dobio punu podršku republičkih lidera i saglasnost međunarodne zajednice, u okvirima te slobodne ili asimetrične konfederacije rat bi svakako bio sprečen. Čak i da je dopušteno Sloveniji i Hrvatskoj da iziđu, našlo bi se načina da se preostale četiri republike u krnjoj Jugoslaviji povežu tako da se predupredi nasilje što će kasnije izbiti nesmanjenom žestinom. No 1990-91 republički vođi nisu pokazivali iskrenu želju za mirom, niti je kod ključnih međunarodnih faktora bilo ozbiljne rešenosti da se stvari srede diplomatskim putem. Međunarodna zajednica nije se uključila dovoljno u rešavanje ovog problema, a lideri šest jugoslovenskih republika nisu bili u stanju da postignu dogovor između sebe o budućnosti zemlje prosto zato što to nisu ni želeli.

Milošević, zajedno sa Crnogorcem Momirom Bulatovićem, svojim čovekom, sve se više okretao ka srpskim entitetima u Bosni i Hrvatskoj. Ta odluka da se svi prioriteti bace na stvaranje Velike Srbije kasnije je uzeta kao glavni uzrok jugoslovenske tragedije, mada je zapravo zajedničko delovanje zapadnih republika u pravcu secesije lišilo srpsko rukovodstvo neke veće mogućnosti izbora, osim da gledaju na sopstve interese. Na vrhuncu krize federalnih institucija 16. marta 1991, Milošević se pojavljuje na televiziji sa rečima da je “Jugoslavija ušla u poslednju fazu agonije”. Istog dana, obraćajući se srpskim predsednicima opština, Milošević će kazati kako je zadatak Beograda da “brani interese naše republike, kao i interese srpskog naroda izvan Srbije”, dodavši “da su u igri granice i države, i da granice uvek određuje jači, ne slabiji”. Ovim izjavama najavljen je budući program razbijanja Jugoslavije uz korišćenje sile, kako bi se na ruševinama te iste Jugoslavije napravila jedna veća Srbija. Ljubljana i Zagreb su konfederaciju videli kao polukorak kojim se kupuje vreme do konačnog raskida i nezavisnosti, a u tom smislu Slovenci su naročito gurali vodu na svoj mlin kako bi se što pre osamostalili. Sarajevo i Skoplje plašili su se raspada Jugoslavije, istovremeno zazirući od krnje Jugoslavije u kojoj ne bi bilo zapadnih republika da drže ravnotežu odveć ojačaloj Srbiji. Sve su strane gledale da ostvare svoje ciljeve kroz neiskrene pregovore, nekad se držeći dogovorenog a nekad ne. U svojim uspomenama Slovenac Janez Drnovšek piše kako su mu Milošević i Borisav Jović već u avgustu 1990, dok je predesedavao jugoslovenskim predsedništvom, rekli kako Slovenija, nakon referenduma, može slobodno da se otcepi iz Jugoslavije ako želi. Istovetnu poruku Milošević će uputiti Kučanu na jednom privatnom sastanku održanom 24. janura 1991, gde je dodatno razjasnio kako Srbija neće pokušati da spreči secesiju Slovenije (u Sloveniji je živeo zanemarljivi broj Srba), jer namerava da se pozabavi objedinjenjem srpske populacije u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. U martu 1991, nakon što su ugušeni studentski protesti u Beogradu, Milošević se susreće sa Tuđmanom u Karađorđevu, bivšem Titovom lovištu (koje je pre toga pripadalo kralju Aleksandru), smeštenom na pola puta između glavnih gradova njihovih republika, gde prave zajednički dogovor kako da idu na rušenje Jugoslavije i podelu Bosne i Hercegovine. Jedino oko čega se ova dvojica nekadašnjih komunističkih potrčkala nisu mogla sporazumeti bio je status nezavisne Hrvatske. Milošević je bio voljan da garantuje Zagrebu pravo na otcepljenje, ali pod uslovom da to isto pravo dobiju oblasti u Hrvatskoj gde su Srbi imali većinu. Tokom aprila 1991. održana su tri tajna sastanka između srpske i hrvatske delegacije, u bezuspešnom pokušaju da se nekako usklade te razlike.

Što se tiče međunarodne zajednice, njena je pažnja samo u retkom prilikama bila usmerena na jugoslovensku krizu, a i tada njihov glas nije bio jedinstven. Amerika i Evropska zajednica javno su ponavljali da podržavaju celovitu Jugoslaviju, pri čemu je Evropska zajednica nudila pomoć u ekonomskim reformama, obećavajući brz pristup Uniji pod uslovom da se Jugoslavije reformiše kao savezna država, no nijednog trenutka njihova poruka nije bila dovoljno konzistentna ni ubedljiva. SAD su u martu 1991. izdale saopštenje da se protive secesiji i da insistiraju na tome da se granice mogu menjati samo “mirnim dogovorom”. Na nesreću, zauzet Zalivskim ratom i njegovim posledicama, kao i raspadom Sovjetskog saveza što se spremao, uveren da na Balkanu ne leže američki pravi interesi, Vašington nije dovoljno radio na tome da njihova upozorenja budu ozbiljno shvaćena. Nekoliko evropskih država (Nemačka, Austrija, Danska, Mađarska i Vatikan, između ostalih) otvoreno su podržavali secesiju, u tome pokatkad pružajući i diplomatsku pomoć i obezbeđujući ilegalni izvoz oružja radi ostvarenja tih ciljeva. “Nedorečene i dvosmislene poruke” što su dolazile od međunarodnih činilaca nisu ni najmanje pripomogle suzbijanju samodestruktivnog egoizma jugoslovenskih etnokrata, ili ih odvratile od oružanog rešenja sukoba.

Put ka anarhičnom jugoslovenskom rasula bio je utrt krizom saveznih institucija, nacionalističkim furorom glavnih republika, kao i prećutnom podrškom uticajnih međunarodnih faktora u pogledu secesionističke politike. Kolaps je samo ubrzan nastavljanjem lokalnih sukoba što su dali dodatnog podstreka militarizaciji sukobljenih republika. Srpski revolt što je izbio u Krajini između maja i septembra 1990. bio je de facto precedent oružanoj secesiji kao vidu odgovora na etničku mobilizaciju, gde se lokalna milicija ubrzano organizovala u vidu teritorijalne odbrane (SAOK). Slovenija i Hrvatska su u novembru 1990. preuzele kontrolu nad onim što je preostalo od Teritorijalne odbrane (nakon pokušaja federalnih snaga da konfiskuju oružje s proleća te godine) na teritoriji njihovih republika i ubrzale ilegalan transfer oružja kako bi povećali svoju bojnu gotovost. JNA je u maju 1991. dobila od Savezne vlade naređenje da razoruža milicijske snage, ali se to na kraju završilo neslavnim kompromisom, pri čemu Slovenija nije sprečena u svom daljem naoružavanju, dok je Hrvatska nastavila da razvija svoje snage, ne samo kroz specijalne policijske odrede nego i kroz obnovljeni Zbor narodne garde. U martu te godine JNA je izašla na ulice Beograda da uguši studentske nemire, uperene protiv Miloševićevog režima – prvi u nizu slučajeva gde će narodni otpor etno-nacionalnoj mobilizaciji biti nasilno ugušen. Zanemarena od međunarodne zajednice, bez vladajuće partije i izvršne vlasti, sa armijom što proživljava duboku krizu, nesposobna da adekvatno odgovori na prkosno naoružavanje pojedinih republika, Jugoslavija se sve više bližila onom Hobsovom opisu anarhije gde “vlada stanje rata, rat svih protiv sviju.”

Taj sveopšti rat otpočeće aprila 1990, čim krajiški Srbi budu krenuli da postavljaju barikade s ciljem da spreče prolaz kroz mesta naseljena pretežno Srbima, pokrenuvši ujedno kampanju zastrašivanja Hrvata na tim teritorijama. Revolt srpske strane, romantizovano nazvan ‘balvan revolucija’, jer su od debla pravljene barikade, predstavljao je spontanu reakciju na provokacije Tuđmanovog režima. Obeležavao ga je anahronističan i folklorni karakter, sa lokalnim milicijskim snagama odevenim u patriotske uniforme što su evocirale na četnički otpor za vreme Drugog svetskog rata. Od početka, međutim, Beograd je podržavao pobunjenike i njima manipulisao kako bi bio pripremljen teren za širenje srpskih teritorija izvan zvaničnih srpskih granica. U prvim mesecima pobune, otpor je bio organizovan uglavnom unutar šest opština pored Knina, gde je živelo većinsko srpsko stanovništvo. Sledećih meseci ta teritorija će se proširiti preko istočne Hrvatske do Korduna, Banije i Posavine, gde je odnos srpskog i hrvatskog življa bio mnogo ujednačeniji, a odatle, preko ravničarskih predela Slavonije i Baranje, sve do mađarske granice, gde su Srbi bili izražena manjina. Glavne karakteristike te pobuna ogledale su se u prvom redu u pokušaju da se zavlada tim oblastima, zbog čega su postavljane prepreke i barikade, uz odbijanje poslušnosti lokalnih vlasti prema centralnoj, uz bacanje štapina dinamita na sve oznake suverenosti kao i na domove nepoželjnih “došljaka”.

Glavni sukob izbio je februara 1991. kada je srpska milicija pokušala da proširi oblast koju je sržala pod kontrolom zauzimanjem policijske stanice i zgrade opštine u malom gradiću Pakracu u zapadnoj Slavoniji. Odmah za ovom akcijom usledio je i pokušaj preuzimanja kontrole nad nacionalnim parkom Plitvice, nakon što je HDZ u Titovoj Korenici postavio novu policijsku postavu sa isključivo hrvatskim ljudstvom, kojom prilikom je izbio oružani sukom sa Nacionalnom gardom i gde su pale prve žrtve u jugoslovesnkim etničkim ratovima. Poginuli su Josip Jović, dvadesetogodišnji hrvatski policajac, i Srbin Rajko Vukadinović, mesar iz Titove Korenice što se pridružio lokalnoj miliciji – prvi među desetinama hiljada običnih građana što će izgubiti život u borbama koje su se tek rasplamsavale. Krajiški Srbi nisu uvek bili podstrekivači tih sukoba. Ekstemisti iz HDZ-a tražili su i sami sukobe kako bi ubrzali razvoj događaja i secesiju učinili neizbežnom. Budući hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak organizovao je i učestvovao u napadu na etnički mešovito, ali od strane Srba kontrolisano mesto u Slavoniji – Borovo Selo – kada su ispaljena tri projektila Armbrust ne bi li se što više rasplamsao plamen rata. Prvog maja hrvatski policajci spontano su pokušali, za vreme nacionalnog praznika, da skinu jugoslovensku zastavu sa gradske većnice i zamene je šahovnicom, što je za posledicu imalo otvaranje vatre i ranjavanje dvojice policajaca, da bi sledećeg dana, autobus pun hrvatskih policajaca koji su krenuli da povrate kontrolu upao u srpsku zasedu, nakon čega je na poprištu ostalo 15 mrtvih (12 Hrvata i 3 Srbina) i preko 20 ranjenih. Sakaćenje tela poginulih Hrvata na način sličan onome iz Drugog svetskog rata (iskopane oči i odsečene uši) učinio je ovaj incident posebno provokativnim. Svaki put u ove sukobe umešala bi se JNA, ne dozvoljavajući Hrvatskoj da preuzme kontrolu nad odgovarajućim delom sopstvene teritorije, razmeštajući između sukobljenih strana svoje jedinice, pa čak i tešku artiljeriju – taj obrazac će se uvek ponavljati u mesecima koji su predstojali. Rat u Jugoslaviji otpočeo je kao svojevrsni seoski rat, preko 400 ljudi izgubilo je život u lokalnim incidentima pre nego što će krenuti ozbiljna ratna dejstva.

U takvom okruženju, ohrabreni neumitnim rokovima Ljubljane i indiferentni kakve će posledice ta njihova odluka imati po ostale narode u Jugoslaviji, Zagreb i Slovenija su 24. jula 1991. na svoju ruku proglasili razdruživanje od jugoslovenske federacije. Taj se termin ‘razdruživanje’ koristio umesto ‘secesije’ kako bi se naglasilo da je Jugoslavija od samog početka bila zajednica dobrovoljno udruženih naroda, ali neopozivost i grubost samog čina nije bilo moguće sakriti. Američki sekretar Džems Bejker stigao je 21. juna u Beograd i tokom jedanaestočasovne posete održao tog istog dana sastanke sa svim jugoslovenskim liderima, u uzaludnom pokušaju da ih odvrati od tog fatalnog koraka. No Bejker je stigao isuviše kasno, i imao je isuviše malo toga da zauzvrat ponudi. Pored Miloševića, koji je bio rešen da rasturi jugoslovensku federaciju, uz nacionalističke elite po secesionističkim republika što su tražile nezavisnost i neodlučnu međunarodnu zajednicu, raspad Jugoslavije i sve tragične posledice koje iz toga proizlaze postali su neizbežnost, iako se, naravno, sve to moglo izbeći. Iz mnoštva odvojenih razloga, nikad se nije prišlo ozbiljnijem naporu da bi se omogućio miran proces razdruživanja. Nakon secesije Slovenije i Hrvatske, mali seoski ratovi u Jugoslaviji prerašće u rat država.

Iz knjige War in the Balkans by R. Craig Nation

S engleskog: Zoran Janić