Vesna Pešić u Peščaniku

Vesna Pešić: Pre neki dan sam slušala u Kažiprstu Obrada Kesića. Obrad Kesić je poznat, iako je rođen u Americi. On je Amerikanac, ali gaji neki resantimanski nacionalizam. Voditeljka Kažiprsta ga je pitala šta Srbija može da dobije insistiranjem da se u Međunarodnom sudu pravde postavi pitanje statusa Kosova, šta bi se dogodilo sa tim statusom ukoliko bi sud odlučio da to nije bilo u skladu sa međunarodnim pravom. On je rekao – ne, pa ne može to baš direktno da se odnosi na status, nego bi smisao te cele akcije bio u iscrpljivanju Kosova, da ono ne uđe ni u jednu međunarodnu organizaciju i da ništa nema. Ukoliko bi odluka bila negativna, dakle u neskladu sa međunarodnim pravom, onda bi Kosovo bilo neki čardak ni na nebu ni na zemlji, ne bi, recimo, postalo članica Ujedinjenih nacija, a za to vreme, kaže Obrad Kesić, Srbija bi se ekonomski i demokratski razvila. I pošto bi oni tako u stvari načisto propali, ne bi imali kud nego bi rekli „pa, hajde, idemo mi sa Srbijom“.

Tada sam videla da je to jedna kombinacija za koju niko nikad nije izračunao neke korake i da je strašno žalosno da mi ulažemo velike nade u bilo kakve poteze. Kad je Obrad Kesić pokušao da ih izračuna ja sam videla da to nikuda ne vodi. Znači, kad nekoga strašno namučiš i dovedeš ga do prosjačkog štapa, a ti si u međuvremenu iskoristio sve svoje divne šanse i postao ekonomski razvijen, ugledna, divna, demokratska zemlja u Evropskoj uniji, onda taj nema kud nego će da dođe kod tebe da moli? Kad sam to čula, da je Obrad Kesić tako zamislio tu našu akciju, videla sam da imamo neke ciljeve koji su zapravo potpuno besciljni. Ja sam u jednom momentu htela da budem blagonaklona i da stvari tumačim tako kao da Tadić možda zaista želi ono što stalno ponavlja – da insistira na međunarodnom pravu i da pitanje Kosovo zaista potpuno izbaci iz polja politike, da se to baci u nekakve pravničke vode. Mislila sam da bi to možda bio nekakav dobitak zato što bi onda Evropska unija ostala kao glavni cilj, a Kosovo više ne bi predstavljalo nekakav suprotan cilj, nego bismo ga se oslobodili kao političkog cilja koji se sa našim drugim ciljevima zaista suprotstavlja. Mislila sam da bi se sad održavali nekakvi pravnički simpozijumi, a da bismo mi gledali svoja posla, gledali od čega se živi.

Međutim, ne. Povodom cele te priče oko Njujorka, Kosova, odlaska, mi opet moramo da se vratimo na unutrašnji teren. Moj je utisak da su velika očekivanja koja su bila u vazduhu posle 11. maja splasnula, da sada imamo stabilizaciju koja je ispod nivoa bilo kakvih očekivanja i rešavanja problema. Kao da smo se stabilizovali u odluci da ne rešavamo ništa, da sve naše ciljeve ukrstimo, da sve jedno s drugim dovedemo u suprotnost. Znači, ukrstili smo našu budućnost u Evropskoj uniji sa našim nacionalnim interesima, za koje više niko živi ne zna šta su – jedino što znamo je Kosovo, ali videli smo da čak ni sud neće vratiti Kosovo. Kosovo i Srbija, to je naš unutrašnji problem koji bi trebalo da rešavamo, ali je došlo do totalnog zastoja.

To se vidi i po našem odnosu prema jugu Srbije, koji smo potpuno zanemarili. Recimo, za mene je bilo neshvatljivo da su naše vlasti zabranile ljudima iz Preševa, Medveđe i Bujanovca da stiču diplome na Prištinskom univerzitetu. Prvo, od kad je univerzitet isto što i država? Znači, s bolonjskom reformom studenti mogu da studiraju na više univerziteta. Ali, ne, nije dobro da Albanci sa juga Srbije idu u Prištinu! Ti na taj način ugrožavaš jednu manjinu, odbijaš da se njihove diplome priznaju, oni kao da se uopšte nisu odvojili i proglasili nezavisnost. I njima pokušavaš da napraviš što više problema, gledaš da i njih na neki način ometeš, iz čega ja izvlačim zaključak da nema ništa od tog velikog plana oko Međunarodnog suda pravde. Prirodno bi bilo da mi pokušamo da se potrudimo da bude što više veza između Srba i Albanaca, prvo na Kosovu – ali ne. Odgovor koji čujemo: oni koji uspostavljaju te kontakte su patentirani izdajnici. Zato mislim da je jedini interes da se zaustave evropske integracije.

Mi sada zaoštravamo situaciju čak i sa susedima. Makedonija i Crna Gora žele da ubrzaju svoj put ka NATO i Evropskoj uniji, a od njih se sad traži jedna velika susedska žrtva, mi i susede pritiskamo da ne priznaju Kosovo, iako je to u njihovom interesu. Makedonija je, kao što znate, na ivici, ona ima veliki procenat albanske manjine, Vlada će tamo verovatno pući zbog toga što albanska manjina vrši pritisak na Makedoniju da prizna Kosovo. Ona bi zbog toga možda dobila i neku nagradu, jer ona ima i probleme oko imena, zaista je u teškom položaju. Jedna tako slaba država kao Makedonija zaista ne može da misli još o tome koliko treba da pomogne Srbiji. A kad pogledate malo bolje, i izračunate ove korake u vezi sa Kosovom, vi vidite da je to jedno duplo golo, da je to, onako, trošenje para na putovanja, na te govorancije koje treba nas da zamlaćuju. Znači, od toga nema ništa, ali u tome se ogleda negativna racionalnost, zato što je Kosovo taj dežurni policajac, po tome se vidi da Srbija ima jednu slabu, rasplinutu politiku prema Evropskoj uniji koja može da se rastegne, ne zna se više koliko.

A sem Kosova tu je, naravno, i dalje Haški tribunal. Znači, imamo te dve karte da se nekako ne učlanimo u Evropsku uniju, jer su sada u stvari sve stranke, uključujući i novu stranku Tomislava Nikolića i ovaj mainstream Borisa Tadića, svi su sada u tom maistreamu kada kažu „da, Evropska unija, ali pod uslovom da naši nacionalni interesi budu odbranjeni“, pri čemu se podrazumeva „pre svega na Kosovu“. A sad vidim da Toma Nikolić danas dodaje i uniju sa Republikom Srpskom. Sada se u stvari razlika pravi samo u tome što će on možda malo više da naglašava nacionalne interese, a možda malo manje Evropsku uniju, a ovi će nasuprot tome kao tobož stalno da nas pumpaju – pa evo, sad je trebalo da odmrznu taj trgovinski sporazum pa nisu uspeli, doživeli su fijasko, ali evo, decembar je blizu, tu ćemo mi brzo. Sad kaže Tadić da će to biti možda u septembru 2009. godine. Ja nekako imam utisak da oni misle da će to da bude malo morgen, da je ta priča o Evropskoj uniji pokušaj Srbije da na neki način obnovi svoje resurse preko Evropske unije. Ja sam čula Tomu Nikolića u ovim emisijama, imao je silne prilike da govori šta hoće, i on je otvoreno rekao da oni nas u stvari „'rane lebcem“. Sam je rekao povodom ovog ruskog sporazuma da su ruske investicije bile skoro zanemarljive, tako da mi se čini da će ovi da stave malo na Rusiju i na nacionalno, ali, naravno, Evropa je tu kad su u pitanju krediti. Tako, eto, nećemo mi da branimo to što narod hoće 'leba i para i malo igara. A ova druga struja, Tadićeva, ona će akcent da stavi malčice na ovo drugo, ali kad sabereš, ni jedni ni drugi nikad neće priznati Kosovo, i i jedni i drugi na kraju krajeva hoće, svako na svoj način, malo više ili malo manje taj evropski put Srbije.

Tako da ja mislim da su se oni, eto tako, ušemili i da su, kad se pogleda ta šema, razumeli u stvari da je to prava politika, da smo konačno dobili dva bloka, jedan kao malo desno krilo od centra, drugi malo jedno levo krilo od centra, i da će to sad u stvari da šljaka, svako će imati neke svoje trabante koji će da slede taj jedan ili drugi blok. Mislim da se i Toma Nikolić posle ovih izbora uklopio u ovu ideju Tadićevog nacionalnog pomirenja. Ja kad sam čula za to nacionalno pomirenje – to nacionalno pomirenje u stvari znači da je Demokratska stranka izračunala da će ona još jedan duži period biti ono što ovi naši analitičari sad zovu stožerna stranka. Znači, ona računa da će dobiti najveći broj glasova, a onda će ona da bira koalicione partnere. Oni hoće da nam kažu: pa, dobro, šta ima veze više ko je tu ko, svi smo u stvari za ove dve stvari, i za Evropu i za Kosovo, možemo svi jedni s drugima da pravimo koalicije. Tako da i Toma Nikolić može da dođe na vlast, a naravno, ovo što je Đilas izjavio za Vučića, za mene je to nekako, moram da kažem, bilo presudno. Tad sam u stvari razumela šta oni rade. Đilasova preterana pohvala Vučića – pa čekajte, mi smo spasavali taj Beograd od Aleksandra Vučića, a on mu je tu komplimente izdelio, tako da u stvari uopšte nije bilo razloga da se borimo oko te gradske vlade, mogao je i Vučić da bude. Onda sam ja shvatila da je u stvari svako postao zamenljiv, i to me nekako podseća na neke stvari koje sam čitala o načinu Staljinove vladavine, koji je uvek govorio da niko nije nezamenljiv. I otuda to neko mrtvilo.

Ako svako svakim može da bude zamenjen, ugušena je politička dimenzija našeg života. Oni su, znači, napravili jedan nepisani savez, oni su se nacionalno pomirili, njih prošlost uopšte više ne zanima, oni su svi jedni drugima isti zato što su svi jednako pretendenti na vlast, i to pod istom šifrom: ukrstićemo ciljeve Evropske unije sa našim nacionalnim pitanjem, ali nećemo rešavati nacionalno pitanje, što da ga rešimo, niti može da se reši, a nećemo ni s Evropom da žurimo, to – kad bude, jednog dana, videćemo kako će se ta Evropa vladati, koja nas, evo, stalno muči. Pa čak i Svilanović je izjavio kako je to velika nepravda, sve uslove smo ispunili ovoga puta, nema šta nismo ispunili, kao da smo predali Mladića, i tako dalje. Nemaju ličnu kartu, izgubili su otiske prstiju, Rasim Ljajić kaže „hiljade i hiljade ljudi tragaju za tom dvojicom“.

Meni se čini da smo mi kao neka raskrečena žaba, budući da se Rusija sa Zapadom sve više i više sukobljava, a mi hoćemo da budemo, kao tobož, i Istok i Zapad, dvoja vrata na kući. Meni se čini, pošto se oni sve više i više sukobljavaju, da mi noge sve više širimo i da ćemo u stvari da slomimo kosti u toj priči, da ćemo imati i taj Istok i taj Zapad, i da je to jedna potpuno nepromišljena, jedna uzaludna, jedna, moram da kažem, i bedna politika. Kad kažem bedna i kukavička, pa i ponižavajuća, vraćam se na ovaj događaj kad je kod nas bio Sergej Šojgu. On je meni izgledao toliko opasno, a onda ste videli da su se svi postrojili pred njim, čak i taj Dinkić koji se duvao kako će on da promeni cenu NIS-a, oni nijednu reč pred tim čovekom nisu izgovorili. Nemamo istraživanje, ni novinarsko ni bilo koje drugo, ko je tu cenu Rusima predložio. Oni su prosto to nama – ili mi njima – dali, ili su nam oteli, ja ne znam više kako, ali mi nismo ni jednu jedinu rečenicu rekli, sem da se u potpunosti slažemo sa svime. Mi nismo jauknuli, ni zabolelo nije. Taj Šojgu je njima rekao što ima, a da oni nisu pisnuli. Dinkić usta nije otvorio, i samo su novinari ušli u sukob s njim. Naša Vlada je tako slaba, tako jadna, tako nikakva, ona ništa– ni „a“ ni „b“ – nije uspela da kaže ovom ekspertu za krizne situacije. Tužan aspekt ove priče je u činjenici da se kroz nju sve prelama, prelama se naš mentalitet. Mi pred silom šiju povijamo, „ćuti, more, nemoj da provociraš te tamo“.

Drugo, sad ja razmišljam da tu ima i neke velike korupcije, znači, verovatno je da je neko ipak dogovorio tu cenu i da je maznuta nekakva lova. Pa, možda ni Rusi nisu hteli da budu toliko odvratni koliko je neko od njih hteo da uzme lovu. A moram da kažem i ovo kad je Dinkić u pitanju: sve to zaista nema nikakvog smisla. Ja sam pratila tu priču zbog onog mog čuvenog rada o partijskoj državi, i znam da je, kad je reč o privatizaciji NIS-a, u igri bila Meri Linč, koja je sada propala, da je bio iznajmljen veoma skup, jedan od najskupljih privatizacionih savetnika koji je napravio procenu vrednosti NIS-a. Odjedared, pred ovaj dolazak Rusa, Dinkić daje pola miliona evra, dolazi Dilojt Tuš, a tu sede drugari, i on daje 480.000, navodno zbog onih akcija, a koje će se akcije isplatiti kad tu više ništa ne može da se isplati? Znači, zbog akcija mu je to potrebno, kao da nije mogao da iskoristi procenu Meri Linča nego daje još pola miliona od našeg budžeta. Ta njihova igrarija sa parama građana dobija ogromne razmere, postalo je stvarno nepodnošljivo šta ti ljudi rade sa budžetom Srbije.

Ja sam zastupala tezu da je politički sistem sa svojim službama Udbe, sposoban da izbaci bilo kog tajkuna, bogatog čoveka, da mu uzme imovinu. To su praktično uradili s Karićem. Ali ja mislim da se posle ovih izbora pokazuje sva slabost institucija u Srbiji, kako da kažem, blato svih i svakih, blato nacionalnog pomirenja. Sad nema više onih koji će da prete: e, kad ja dođem na vlast – Vesna Pešić na primer, koja nikad neće doći na vlast – ja ću sve da vas pohapsim. Ili radikali, i oni su pretili „hapsićemo“, nema više „hapsićemo“, gotova je ta priča. Ja sam došla do zaključka da su u toj borbi između politike i ekonomije na ovim poslednjim izborima, gde smo se mi obradovali da je pobedila evropska struja, da su u stvari glavni tajkuni odneli pobedu i da su sad jači tajkuni nego politička struktura, odnosno naše institucije. One su izuzetno oslabile upravo posle ovih izbora, što naravno ukazuje na to da su ti izbori bili debelo plaćeni i ja počinjem da verujem u priču da su demokrati i radikali u dogovoru napravili tu Vladu. I onda i Nikolić kaže, kada će oni da prave Vladu? Nije ni on lud da se lomata po selima i da posle toga nikad ne može da uđe u Vladu, pošto je očigledno da će oni biti ti koji će birati Vladu. Ja mislim da su tajkuni kupili partije, da su one ekspoziture tajkunskih preduzeća, i da su partije izgubile igru, da su u stvari njihovi finansijeri postali jači od njih. Oni će odlučivati hoćemo li mi ka Evropi ili nećemo ka Evropi, a politika se, kao što vidimo, ispraznila, svi ti političari deluju kao duhovi. Jeste da sam to ja, zovem se tako i tako, ali kao da sam duh Hamletovog oca. Tako da imam utisak da su tajkuni preuzeli inicijativu i da ćemo dublje i tonuti u taj koruptivni sistem zato što će ekonomski interesi da prevladaju.

E, sad, kad ta interesna utilitarnost, tako da kažem, toliko zavlada ja onda smatram da je besmislena priča o nacionalnim interesima. Moderna sociologija je nastala zbog modernog društva. I velika je rasprava bila da li u modernom društvu integracija društva može da se zasniva na interesima. Onda su u stvari teorije i Maksa Vebera i ovih drugih teoretičara, naročito Pasosa, rekle da nijedno moderno društvo, isto kao i ona prethodna, predmoderna, ne može da se zasniva na golom interesu, da se takva društva praktično raspadaju. Pasos je uvek rekao: moderno društvo u stvari počiva na patriotizmu. Mi sad moramo da uključimo taj pojam, ali na jedan potpuno nov način, a sem toga, sad imamo samo Srbiju, sada tu više nema nikog drugog iza koga bismo se mi sakrili. Mi sad moramo da volimo Srbiju i da počnemo da radimo za državu, i da ne damo. Ako toga ne bi bilo onda bi ti tajkunski interesi rasturili sve.

Znači, u stvari, sad će da dođe do preokreta, naša navodna elita je strašno interesna, a mi koji smo bili izdajnici, mi ćemo sad morati da okrenemo kartu i da kažemo: pa, vi ćete ovde praktično sve da rasturite, ovde više ništa neće ostati, zato što je samo lojalnost koju ja iskazujem zajednici u kojoj živim pravi nacionalni interes. Mi sada poniremo u takvo jedno stanje u kojem će preovladati ekonomski interesi tih zakulisnih igrača, kada će partije još više interesno da se definišu i da čak više nećeš moći ni mnogo da ih grdiš, zato što u stvari iza njih stoji neko drugi, neka ekonomska sila. I oni će početi da razgrađuju, a mi ćemo morati da se spasavamo, da ostanemo bilo gde, da ne budemo baš na ledini ili, kao što je rekao Srđa Popović, da to ne bude sliv neke reke, kako je rekao, ne znam, Save ili Morave, a oni, bogami, vode ka tome. Oni nemaju ideju, oni nemaju viziju i sad zaista možemo da ostanemo ta ledina na kojoj ne znamo ni kako ćemo se zvati ni šta ćemo više biti.

Znate gde sam ja primetila možda najviše neinteresovanja Demokratske stranke kao stožerne stranke? Za Ministarstvo pravde. Zaista nemam nikakvu želju da tu mladu ženu, Malovićku, na bilo koji način uvredim, ali stvarno je neshvatljivo da od tolikih pravnika i pravničkih veličina koje mi imamo dođe jedna žena koja po svom stažu i znanju ne bi mogla biti izabrana za sudiju opštinskog suda. Ona treba da pravi reformu sudstva? Znači, da to oni nemaju vremena pošto su tajkuni sklapali posao sa Manterom ili ne znam s kim; daj tamo nekoga, daj, drži, izvlači, nemoj da razmišljamo, nemamo vremena, to mora na brzinu. Tako da mi se čini da im je najmanje važno Ministarstvo pravde, baš kao i Ministarstvo obrazovanja. A šta im je važno? Evo, recimo, Ministarstvo spoljnih poslova, koje ništa drugo više ne radi nego se bavi samo Kosovom. Čovek trči iz Njujorka u Indiju, ja mu se stvarno neki put malo i divim, dobro, zato je možda tako mlad čovek, i treba da bude mlad ako će toliko da trči, neki stariji gospodin ne bi mogao toliko trčati po belom svetu kao ovaj. Znači, on mora da trči i stalno nekoga da ubeđuje, i mi smo kao u nekom vozu, evo, i ova će država stati na našu stranu, a o ovome što se dešava u našem dvorištu mi uopšte ne vodimo brigu, čak ni o tim Srbima na Kosovu.

Blic je pre neki dan izašao sa neviđenim podatkom, da ljudi imaju četiri radna mesta i na svakom od ta četiri primaju dvostruku platu. Pa, gde to na svetu ima? Znači, vi imate jedan totalni nered, totalnu korupciju, totalnu propast institucija iznutra, jednu užasnu slabost i beskrajno dogovaranje u Skupštini. Stvarno ne znam oko čega se toliko dogovaraju. Pa, znate šta, ako je izabrana nekakva vlast, pa hajde neka nekad lupi rukom o sto! Šta se ti praviš sada kako ćeš ti oko svega i svačega uvek sa opozicijom da se dogovaraš? Pa nešto ćeš da preglasaš, šta je sad, ne smemo ni oko čega da preglasavamo, nego ćemo uvek da sedimo satima s opozicijom koja zavlači i gledamo to rastakanje, tu unutrašnju slabost? Ovaj trči po belome svetu i, kao, postiže da jedna po jedna država štiti Kosovo, a mi se iznutra potpuno rastočili. Potpuno je nejasno zašto neki spoljni globtrot treba da trči okolo, on ništa ne može da nam donese, a iznutra smo se potpuno institucionalno rastočili, imamo neefikasnu Vladu, premijera koji, onako, žao mi je da ga grdim, ali ne znam zašto se uopšte tu našao.

Da sam na njegovom mestu, ne bih to nikad prihvatila. Tadić je stao mirno ispred Šojgua, ali i ispred Koštunice. On je to sve sredio sa Rusima, ta ruska priča je njegova priča, on je i ruski čovek i on nema tri čiste nego je rekao i Cvetkoviću, a i Dinkiću – slušaj, ako ćeš ti tako da se zavađaš u toj koaliciji mi ćemo drugačije da razgovaramo. Iza cele te priče stoji Tadić, ne bi oni tako mirno stali, skinuli te gaće, da nije Tadić rekao: ni reč da niste rekli Šojguu! I onda, kako su svi to odkušovali, niko ni reči nije rekao, Dinkić je i pare slupao, reč progovorio nije... Sve je to poslušao lepo, ali zašto? Zato što je Tadić proglasio nacionalno pomirenje! Kada možemo sa Miloševićevim socijalistima, a zašto ne bismo sa Miloševićevim trabantima, ne čak ni sa Šešeljem, nego sa prosvećenim delom, najboljim đakom Šešeljeve stranke.

Ako ti, dečko, budeš nešto progovorio sa ovim Šojguom, ti ćeš da pričaš kako je to preplaćeno ili kako je to niska cena, kako smo mi tu stradali, fino, doći će Toma Nikolić, svi su smenjivi i sad u vladajućoj koaliciji lepo, ko god ne sluša može da bude zamenjen, jer imamo rezervnu klupu. Sad je napravljena rezervna klupa, svi su podobni da uđu u vlast, a opet, sad ovi drugi, glavne gazde, tajkuni, oni su rekli Tadiću: slušaj, ali mi imamo sad i Tomu Nikolića, pa sad i ako ti ne budeš slušao možemo mi malo i njega da napumpamo, pa ti vidi šta ćeš idući put na izborima. Tako da je to jedan krug, ovaj sluša ovoga, ovaj pod kapom onoga, i tu ustvari nema nikakve odgovornosti, niko nikom ne odgovara, nemaš koga za šta da uhvatiš, jer je svako povezan sa svakim, svako diriguje nekom drugom, nijedan šef nije šef nego mu je neko drugi šef. I sad, kad ste vi napravili to zamešateljstvo, mi sad u stvari vidimo da ne znamo šta možemo da očekujemo. Ja mislim: ne bog zna šta, nego neko razvlačenje, malo će nešto da se povuče, pa opet da stane, pa će opet da gucnu pa će da stanu, pa ćemo tako malo... Ja mislim da tu za sada nema energije, u stvari nema vođstva, sve je postalo isto, sve je postalo jednako izgledno. Ja se uvek trgnem i pročitam kako je Sanader u Ujedinjenim nacijama rekao, na pitanje da li će da glasa za srpski predlog: pa, dobro, mi bismo možda i voleli da ih podržimo da se to pitanje postavi, ali mi nismo nesvrstani, mi smo se opredelili za NATO i Evropsku uniju i mi moramo da radimo u interesu Evropske unije i NATO ako hoćemo da budemo njihov deo. Srbija nije donela tu odluku i to je ključna stvar.