Zemlja mržnje - 2. deo

Slovenački lažni rat

Na slovenačko objavu o istupanju iz Jugoslavije i preuzimanju graničnih prelaza (uključujući i postavljanje barijera između Slovenije i Hrvatske) Beograd je odgovorio tek simboličnom primenom sile. Jedinice JNA odaslate su 26. i 27. juna 1991. iz slovenačkih kasarni radi preuzimanja kontrole nad granicom. Međutim, tamo ih je čekala dobro pripremljena zamka.

Potpomognuti simpatizerima unutar komandnih federalnih struktura, slovenačke vođe bile su dobro obaveštene o planovima savezne armije. Njihova je strategija bilo iniciranje vojnog odgovora koji će kasnije biti neutralizovan, s tim da se domaće stanovništvo navede da na upotrebu sile savezne države reaguje što žešće kako bi se time dodatno osnažila legitimnost zahteva za osamostaljenjem. U tom smislu preuzimanje granica i skidanje jugoslovenskih simbola bilo je od velike važnosti – slovenački ministar odbrane Janez Janša nazvao je to “odsudnim korakom kako bi bio pređen Rubikon”. U periodu između maja 1990. i jula 1991, Janša je organizovao nezavisne jedinice nacionalne milicije sa preko 30.000 ljudi. Odluka da se pomoću tih snaga suprotstavi ograničenoj akciji JNA nije bila bez izgleda na uspeh. Štaviše, slovenački prijatelji iz Evropske unije dali su obećanje da će im u slučaju vojne konfrontacije pomoći u ostvarivanju separatističkih ciljeva. Taj scenario išao je kao po loju.
Prvi pokušaj jedinica JNA, razmeštenih po Sloveniji, da preuzmu granice bio je sprečen dobro organizovanim akcijama. Savezne snage krenule su ka graničnim prelazima 27. juna, ali su istog trenutka naišli na blokade, iza čega su usledili napadi na njih. Čim su uzleteli helikopteri sa vojnog aeorodroma u Cerklju da bi prebacili federalne snage do graničnih prelaza, Slovenci su povisili ulog oborivši dva nenaoružana helikoptera JNA tipa ‘gazela’, gde je u prvom pilot bio Slovenac koji je nosio isporuku hleba vojnicima u opkoljenim kasarnama JNA. Po rečima Džejmsa Gova i Keti Karmišel taj incident “dao je ton celom konfliktu” i desio se u pravom trenutku, kada je “slika pogođenih helikoptera mogla da se vrti po glavnim vestima vodećih stanica”. Paralelna vojno-medijska strategija Ljubljane, karakteristična za moderno ratovanje, dala je izvanredne rezultate. Savezne snage su, uprkos početnim neuspesima, uz izvestan manji broj tenkova i taktičku podršku avijacije, do podneva 27. juna uspele da povrate kontrolu na spornim prelazima, ali su isto tako međunarodnim medijima pružili onu toliko potrebnu tipiziranu sliku komunističke brutalne sile što slama nejaki nacionalni otpor.

Do 28. juna borbe su se proširile po celoj republici, sukobi oko graničnih prelaza su izbijali čas ovde čas onde, dok su jedinice slovenačke teritorijalne odbrane vršile stalne provokacije prema federalnim snagama na slovenačkoj teritoriji, držeći pod opsadom i u obruču garnizone savezne vojske. JNA je na to odgovorila vazdušnim napadima, ali bez nekog većeg rezultata. U prvim, najkritičnijim danima operacije, najveći deo od 25.000 vojnika federacije razmeštenih u toj republici ostao je tu gde se i zatekao, opkoljeni i pod vatrenim dejstvom slovenačke Nacionalne garde. Od 29. juna pa nadalje žestina konflikta opada zaslugom stalnih pregovora o prekidu vatre, ali čak ni to nije donelo neku prednost saveznim snagama odsečenim od komandnih struktura, bez dotura hrane i jasnog plana šta dalje raditi i kada se povrati kontrola nad državnim graničnim prelazima. Tokom celog sukoba JNA nije upotrebila više od 3000 vojnika u borbama, dok su ih slovenačke snage nadmašile u razmeri deset naprema jedan.

Mere koje je preduzela JNA nisu izlazile izvan okvira ovlašćenja suverene države. U odsustvu Mesića, kome je onemogućeno da preuzme predsedavajuće mesto u saveznom predsedništvu zbog protivljenja srpskog bloka, odgovornost je na sebe preuzeo savezni ministar odbrane Marković, od koga je i potekla formalna saglasnost za vojnu intervenciju. Marković će se kasnije povući, uz obrazloženje da je obim vojnih akcija izišao iz okvira njegovih naredbi, mada je bilo očigledno da savezne snage, u pokušaju da spreče secesiju i povrate kontrolu nad granicom, nisu prekoračile svoj mandat. Presudnim se pokazalo odbijanje jugoslovenskih političara, shodno Miloševićevom januarskom dogovoru sa Kučanom, da kao prioritet istaknu očuvanje integriteta Jugoslavije. JNA je imala rezervni plan za mobilisanje celokupne Pete vojne oblasti protiv Slovenaca, što je svakako sila protiv koje Ljubljana ništa ne bi mogla. No krnje predsedništvo, pod uticajem miloševićevske frakcije, nije izdalo odobrenje za tu akciju, mada su je vojne vlasti zahtevale. Sam Milošević je 27. juna objasnio jugoslovenskom ministru odbrane Veljku Kadijeviću kako dužnost armije nije da brani jugoslovensku granicu, već “granice buduće države”. Do 2. jula, sa nastavkom napada Slovenaca na sporna granična mesta nesmanjenom žestinom, mnoge pokretne jedinice JNA već su otpočele da se povlače, pod vatrom, sa slovenačke teritorije. Ostavljeni na cedilu, branitelji spornih graničnih prelaza u najvećem broju slučajeva ulazili bi u pregovore da se predaju. Beogradski vlastodržac držao se dogovora sa Slovencima, mada će se to na kraju ipak izvrći na zlo. U isto vreme, hrvatski poglavar Tuđman odbijao je da se obaveže na pomoć Slovencima u slučaju agresije na njih, pod izgovorom koji zapravo i nije bio nesitinit, da Hrvatska još nije spremna. Bizarni obrazac gde je svako svakog bio spreman da izda, što je bila glavna karakteristika jugoslovenskog sukoba, već je počeo da dobija konture.

Ti za sve zbunjujući sukobi u Sloveniji ubrzo su prekinuti međunarodnim posredovanjem, ne bez simpatija prema slovenačkoj nacionalnoj borbi. Poslednje borbene operacije, napadi iz zasede slovenačkih snaga na vojnike iz kasarni što su se povlačili, izvedene su 4. jula. Slovenački rat za oslobođenje trajao je tačno deset dana. Prema zvaničnim podacima, žrtve u tom ratu nisu bile previsoke: poginulo je 13 Slovenaca (pet civila i osam vojnika ili policajaca), 8 civila stranaca (vozači kamiona koji su odbili da izađu iz vozila koje su Slovenci rekvirirali za barikade, a po kojima je dejstvovala jugoslovenska avijacija) i 44 vojnika JNA i 187 ranjenih. Uz to, preko 1700 vojnika JNA je bilo zarobljeno. Poginuli iz JNA su uglavnom bili golobradi regruti, ubijeni iz zasede, koji nikad nisu ni saznali za koje ciljeve su poginuli. Brz prekid vatre bilo je mogućno dogovoriti samo zato što nijedna strana u sukobu (Ljubljana i srpski blok koji je kontrolisao političare u Saveznoj vladi) nisu imale ništa protiv nastalog stanja stvari.
Šok zbog oružanog sukoba u Sloveniji zatresao je odmah i susedne zemlje, Italija i Austrija prve su zahtevale objašnjenje od Saveta bezbednosti i Evropske komisije za bezbednost i saradnju. Istovremeno, u sklopu šire strategije za podsticanja intervencije, slovenačka vlada zatražila je posredovanje Saveta bezbednosti i Evropske komisije. Njihov zahtev razmatrao je po hitnoj proceduri Evropski savet, još dok je kriza bila u toku, na samitu u Luksemburgu koji se upravo održavao. Savet je, uz saglasnost Evropske komisije, odredio ‘trojke’ evropskih ministara (ministara iz država što su u prethodnom, tadašnjem ili u narednom periodu trebalo da predsedavaju Savetom), sastavljenu od predstavnika Holandije, Luksemburga i Italije u svojstvu medijatora. Pomenuta trojka stigla je u Beograd ubrzo po izbijanju neprijateljstava, i postigla potpisivanje prekida vatre, koji su 7. jula na Brionima potpisale svih šest jugoslovenskih republika, kao i nesposobno jugoslovensko Predsedništvo.

Brionski dogovor garantovao je Sloveniji kontrolu nad granicama i cariske prihode – u čemu se, simbolično, krio i povod za izbijanje sukoba. Jedinice JNA u Sloveniji bile su dužne da se vrate u garnizone, dok je Evropski savet zapretio Jugoslaviji sankcijama ukoliko sukobi budu nastavljeni. Zauzvrat, trebalo je da Slovenci odblokiraju savezne vojne baze, slovenačka Teritorijalna odbrana da se deaktivira i da se vrati zarobljena oprema JNA (dogovor koji Slovenci nikad nisu ispoštovali). Obe separatističke republike obavezale su se da će na tri meseca suspendovati zahteve za nezavisnošću, kao i da će prihvatiti prisustvo nenaoružanih međunarodnih posmatrača na svojoj teritoriji , organizovanih od Evropske zajednice u ime Evropske komisije. Jugoslovenskom predsedništvu vraćen je autoritet koji mu pripada, i 1. jula Mesić konačno preuzima predsedničko mesto. Tokom samih pregovora veoma pričljivi italijanski ministar spoljnih poslova Đani de Mikelis neoprezno se izleteo s tvrdnjom kako je Savet Evrope „zaustavio spiralu nasilja“. Na žalost, evropski dogovor kojim se De Mikelis razmetao, da nagradi slovenačko izazivanje čarki stavljajući im u izgled nezavisnost, upravo je ubrzalo tu spiralu.

Iako je Savet Evrope morao da Slovencima pripreti ekonomskim kaznama kako bi ih naterao na poslušnost, Brionski dogovor garantovao je Sloveniji suštinski element suverenosti, jer su kao nagradu dobili pravo da kontrolišu državne granice i s njih ubiru prihod. JNA je ujedno time bila neutralisana, kao jedina sila kadra da se suprotstavi proglašenju nezavisnosti, pošto su tim dogovorom, pod pretnjom sankcija, morali da ostanu u garnizonima. Sa Brionima su ostavljena širom otvorena vrata mogućnosti otcepljenja po isteku tromesečnog perioda, te su Slovenija i Hrvatska navlas istog dana (8. oktobra), obnovile svoje originalne deklaracije. Upravljajući se prema Miloševićevoj volji, jedino sa Mesićevim glasom protiv, plašeći se posledica po Hrvatsku, 18. jula jugoslovenska Savezna vlada naredila je povlačenje vojnih snaga iz pomenute republike, što je i obavljeno do 26. okobra. Tog trenutka Slovenija je postala po svemu nezavisna država, osim po imenu.

Ovim događajima udareni su temelji budućem destruktivnom presedanu. U Jugoslaviji je u toku bio proces raspadanja, bez jasnog dogovora o složenim problemima koji se neminovno javljaju sa propašću dotle zajedničke države. Potvrđena je instrumentalnost nasilja kao sredstva za postizanja nezavisnosti. Čak i pokušaj da se izvrši uticaj na međunarodne faktore manipulacijom medijskim stereotipima pokazao se više nego uspešan. Grupu satrapa u uzajamnom dosluhu, ustoličenih na vlasti po republikama, međunarodna zajednica je prigrlila kao prave državnike i ozbiljne pregovarače. Lažna distinkcija između “dobrih Evopljana i demokrata” u pretežno katoličkoj Sloveniji i “loših Vizantinaca i komunista” u pretežno pravoslavnoj Srbiji prihvaćena je kao polazna premisa u rešavanju balkanske krize. Ne jednom biće demonstrirana sposobnost secesionističkih snaga da apeluju na međunarodnu zajednicu kao na mehanizam koji će neutralisati vojnu nadmoć njihovih protivnika. S obzirom na visok stepen etničke homogenosti, relativno visok standard i razvijeno civilno društvo, Slovencima je pošlo za rukom da se izvuku iz jugoslovenske federacije bez nekih većih trauma. To, međutim, nije bio slučaj tamo gde je etnički sastav bio složeniji, ekonomska razvijenost slabija a stanovništvo politički nezrelo, kao što je bio slučaj sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom, što su došle na red nakon Slovenije.

Za dom spremni: rat u Hrvatskoj

Dogovor izmešu Miloševića i Kučana, po kojem je Sloveniji dopuštena secesija, u slučaju Hrvatske nije mogao biti primenjen. Prema Miloševićevom shvatanju stvari, srpskom stanovništvu u mestima gdu su bili gusto naseljeni u Hrvatskoj trebalo je omogućiti da sačuvaju veze sa ostatkom Jugoslavije. “U kontaktu sam sa našom braćom iz Knina i Bosne”, glasile su njegove programske reči od 16. marta, “i oni su pod ogromnim pritiskom. Nećemo se ni po koju cenu odreći naše formule – javni referendum i primena prava na samoopredeljenje. To je jedino rešenje, alternativa je nasilje”. Po logici Tuđmanovog HDZ-a, definisanoj hrvatskim državnim pravom, hrvatska nacionalna suverenost bila je jedna i nedeljiva. Dve strane zauzele su nepomirljive stavove, što se naposletku moglo razrešiti samo silom. Za razliku od kratkotrajnog vojnog sukoba u Sloveniji, gde su dve zaraćene vlade ostale u kontaktu i pregovarale o ishodu uz uzajamno uvažavanje, borbe u Hrvatskoj rasplamsavale su se poput požara, jer su tu u igri bile sve uzavrelije strasti kao i slabo kontrolisane paramilitarne frakcije. U vojnim akcijama jedinica Milana Martića, tzv. “martićevaca” (što će kasnije, uz ostale formacije teritorijalne odbrane, biti priključene Srpskoj vojsci Krajine 19. marta 1992), u sadejstvu sa dobrovoljačkim paramilitarnim odredima pristiglim iz Srbije, vršeno je sistematsko osvajanje teritorija uz proterivanje domaćeg hrvatskog življa, proces nazvan “čišćenje terena” (kasnije poznatije kao “etničko čišćenje”), po čemu će se ovi ratovi neslavno proslaviti. Hrvatske trupe odgovorale su istom merom, terorom nad srpskim stanovništvom, proterivanjem hiljada iz njihovih domova i stvarajući od njih izbeglice ili raseljena lica, vršeći neretko i masakr nad njima. Propaganda i govor mržnje emitovani sa kontrolisanih masovnih medija iz stare komunističke ere prizivali su sećanje na zločine iz Drugog svetskog rata i stvarali atmosferu paranoje što je išla naruku ekstremistima.

Oblast koju su držali krajiški Srbi ubrzano se širila sve do leta 1991. Srpska strana pokazivala je sposobnost da zauzme i zadrži osvojene teritorije, uz nemalu pomoć JNA, što se razmeštala između zaraćenih strana da bi uspostavila navodno mir, a zapravo je objektivno išla naruku lokalnim osvajačima. Uprkos ubrzanom gubljenju kontrole u strateški važnim oblastima, Tuđman je opozvao naredbu ministra odbrane Martina Špegelja (juna 1991. dao ostavku u znak protesta što Zagreb nije poslao trupe na garnizone savezne vojske u Sloveniji) i nekih jastrebova iz svog okruženja, po kojoj je valjalo ići u rat na sve ili ništa protiv JNA. Zabrinut zbog činjenice da Hrvatska još nije spremna za rat, i uveren da je naklonost međunarodne zajednice ključ uspeha, svoje je nada polagao u sve brojniju Nacionalnu gardu, čiji je zadatak bio da uguši sprske pobune a da ne napada saveznu vojsku. U proleće 1991. Hrvatska je za kratko pokušala da drži garnizone u opsadi u znak protesta zbog prosrpskog stava JNA, ali je u maju Savezno predsedništvo osudilo Hrvatsku zbog toga i krenulo u kontraofanzivu. Nakon neuspeha u Sloveniji, kolone trupa JNA su jula 1991. prešle iz te otcepljene republike i zauzele neke strateški važne položaje u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Naimenovanje tvrdokornog lidera “Hercegovačke frakcije” i nekadašnjeg emigranta Gojka Šuška na mesto dotadašnjeg ministra odbrane Špegelja svakako nije potpomoglo naporima za mirno rešenje. U avgustu, suočeni sa sve izvesnijom činjenicom gubitka teritorija i velikim brojem mrtvih i povređenih, Zagreb je postavio JNA ultimatum – da odmah neizostavno razoružaju srpsku miliciju po Hrvatskoj ili će biti tretirani kao okupatorska vojska. Uz međunarodnu podršku Nemačke, Mađarske i nekih drugih zemalja, ubrzano se radilo na transformaciji Hrvatske garde i specijalnih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova u jedinstvenu nacionalnu vojsku, te je 14. septembra preduzeta široka akcija opkoljavanja i presecanja dotura hrane i vode u nekih stotinak garnizona na teritoriji Hrvatske. Tom akcijom nisu poništeni uspesi krajiških Srba, ali je Hrvatska dobila zadovoljenje, ne samo u vidu osvojenog oružja neogo i u novostečenom ratnom iskustvu. Po izveštajima CIA, “opkoljavanje garnizona” predstavljalo je “jednu od odsudnih akcija u hrvatskom ratu”. Te blokade učinile su da se borbe rašire čitavom dužinom Hrvatske, od Dubrovnika na istočnoj obali Jadrana do dunavskog gradića Vukovara, u srcu Slavonije, pošto je JNA imala plan da svoje opkoljene garnizone oslobodi nakon što temeljno porazi Hrvatsku. Krajem septembra Zagreb je, kao odgovor, formirao generalštab koji će kontrolisati borbene operacije, pod komandom nekadašnjeg generala Jugoslovenskog vazduhoplovstva Antona Tusa. Borbe u Hrvatskoj eskalirale su u roku od nekoliko meseci i od malih čarki između lokalnih milicijskih snaga prerasle do rata u pravom smislu reči.
Uloga JNA u genezi jugoslovenskog sukoba ostala je do danas sporna. Analitičari naklonjeni hrvatskim i slovenačkim nacionalnim aspiracijama, ili skloni objašnjenju po kojem iza svega leži Miloševićeva želja za velikom Srbijom, Armiju najčešće oslikavaju kao čvrst izvor podrške srpskom imperijalizmu. Ti argumenti nisu neutemeljeni. Miloševićev režim ohrabrivao je separatističke pokrete Srba kako u Hrvatskoj tako i u Bosni i Hercegovini. Dosluh sa federalnom armijom bio je od presudnog značaja za naoružavanje lokalnih milicijskih odreda i borbenu obuku, a sem toga, JNA nikad nije ni pokušala da spreči pljačkaške pohode paramilitarnih snaga, kao što je bio živopisni srpski najamnik iz australijske dijaspore “Kapetan Dragan” u Krajini, ili “četnici” i “Beli orlovi” ultranacionalističkog vođe Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja i “Tigrovi” gangsterskog bosa Željka Ražnatovića Arkana u Slavoniji. Za razliku od Slovenije, Milošević je u Hrvatskoj koristio JNA za borbena dejstva i bez odobrenja Jugoslovenskog saveznog predsedništva, tobože da bi uspostavili primirje, a zapravo da bi očuvali nezavisnost teritorija koje su kontrolisali Srbi.

Nepravedno je, međutim, poistovetiti vojni vrh JNA iz 1991. sa onim što je od Armije postalo godinu dana kasnije, nakon serije čistki, gde je smenjeno 170 generala, i gde je JNA pretrpela temeljnu transformaciju u pretežno nacionalno srpsku silu. Komandni kadar na početku sukoba predstavljao je ono za šta je nekoliko generacija indoktriniranih u titoističkoj Jugoslaviji i bilo spremano, vrhunski obučenu i etnički mešovitu grupa oficira odanih ideji Jugoslavije. Tito je više puta apostrofirao jugoslovenske oružane snage kao neprikosnoveni garant nacionalnog jedinstva, i u onim prevratničkim danima 1990-1991. JNA bi delovala u okviru svojih ovlašćenja da je preuzela inicijativu i da je, proglasivši vanredno stanje, skinula nacionalističke vođe u Zagrebu, Ljubljani i Beogradu, zahtevajući nove izbore i stvaranje nove državne zajednice na sasvim novim temeljima. A izgovora za intervenciju uopšte nije nedostajalo. Na državnoj televiziji je 25. januara 1991. prikazan tajno snimljeni film o ilegalnom naoružavanju hrvatskih paravojnih snaga u Slavoniji. Na tom filmu se mogao videti ministar odbrane Šepgelj, leđima okrenut kameri, kako izdaje uputstva nekim svojim oficirima da ubiju srpske kolege na poslu, u kontekstu nacionalnog oslobođenja. “Afera Špegelj” izazvala je ogromnu pažnju, ali se najveći deo Saveznog predsedništva i pored toga ustručavao od vojnog sankcionisanja problema, usled čega armija nije dobila političku saglasnost da deluje. Nakon demonstracija 6. maja 1991. ispred admiraliteta u Splitu zbog razoružavanje hrvatskih teritorijalaca, kojom prilikom je ubijen mladi makedonski regrut, jugoslovenski ministar odbrane Veljko Kadijević javno je saopštio da je „u zemlji građanski rat“, no tu retoriku nije pratila nikakva akcija. Odluka miloševićevskog srpskog bloka da stavi veto na Mesićev dolazak na čelo Predsedništva takođe je mogao biti razlog za uvođenje vanrednog stanja i korišćenje vojske, do čega, međutim, nije došlo zbog nedostatka političke podrške.
Neodlučnost saveznih instanci da uz pomoć grube vojne sile odbrane integritet Jugoslavije doprinelo je kasnijem stanju opšte anarhije. Zašto JNA nije intervenisala da bi sačuvala jugoslovensku ideju? Deo odgovora na to pitanje leži u običnoj zbunjenosti. Već u proleće 1991, dok je federacija umirala u prvoj fazi agonije, pred vojnom komandom, čije je pogled na svet potpuno oblikovan u okvirima federacije, stajao je težak zadatak da nađu neki pouzdan orijentir. Podeljenost u državnom vrhu takođe je odigrala veliku ulogu – kako su se događaji razvijali, u visokoj komandi JNA bio je sve veći rascep između viših oficira, jugoslovenski orijentisanih, i ambicioznih mlađih kadrova, kao što je bio pukovnik Ratko Mladić, komandant Devetog vojnog bataljona (Knin) tokom 1990, koga je bio nacionalistički glas. Početkom 1991. Kadijević je više puta bio u Moskvi, što su neki kasnije tumačili kao traženje ruske pomoći za vojni puč. Istina ili ne, sve nade u rusku pomoć zgasle su nakon neuspešnog pokušaja prevrata u Moskvi iz avgusta 1991. Možda je u svemu tome i sve manja efektivna sposobnost federalne vojske odigrala presudnu ulogu. Kao i u druge savezne institucije, i JNA je do 1991. uveliko počela da se urušava, što se ogledalo u slabom odzivu na mobilizaciju, lošoj disciplini i pojavom frakcija u vojnom vrhu. Tome je značajno doprineo i međunarodni pritisak. Američki ambasador Vilijam Cimerman izvestio je 17. januara Miloševićevog čoveka od poverenja Jovića da, iako SAD podržavaju celovitost Jugoslavije, svejedno neće tolerisati ukoliko savezna armija pokuša da pribegne sili u Hrvatskoj i Sloveniji. Isti kontradiktoran savet mogao se čuti i od Evropske zajednice, da se protive secesije i upotrebi sile kao načina borbe protiv secesije – a sve to se događalo u junu 1991, uoči slovenačke i hrvatske deklaracije o razdruživanju.

Ključni faktor, kako se čini, bilo je ipak to što je JNA predstavljala ne samo jugoslovensku nego i komunističku organizaciju. Komandirima jedinica kojima je princip striktne subordinacije bio svetinja, a nisu bili spremni da dezertiraju i pređu u secesionističke vojske, nije preostajalo ništa drugo do da gledaju u Beograd kao u otelotvorenje nadnacionalnog autoriteta. U kritičnom periodu, između januara i avgusta 1991, Milošević je jedini bio u stanju da stekne izvestan kredibilitet među državnim rukovodiocima, kao jedini jugoslovenski političar voljan da sačuva nacionalno jedinstvo i privilegije starog titoističkog establišmenta, suprotstavljajući se “fašističkim” nacionalnim pokretima i isuviše liberalnim tendencijama. Tome u prilog govorili su tenkovi na beogradskim ulicama iz marta 1991, izvedeni da zastraše antimiloševićevski nastrojene demonstrante. Nerazumevanje datih okolnosti učinilo je JNA, za kratko, nevoljnim potpornim stubom političkog projekta koji joj je bio stran. Jugoslovenski oficiri pretrpeli su velike gubitke u borbama po Hrvatskoj 1991. U januru 1992, nakon što je jugoslovenska avijacija oborila helikopter UN, gde su četiri Italijana i jedan francuski član posade poginuli, Kadijević je podneo ostavku, da bi u naredna dva meseca ukupno 59 generala JNA bilo smenjeno. U aprilu te iste godine, istovremeno kad je Savezna republika Jugoslavija proglašena naslednicom titoističke federacije, JNA koja se dotle već odrekla većine starih komunističkih simbola i nasledstva, formalno je preimenovana u Vojsku Jugoslavije. Do maja je bila već uspešno sprovedena čistka u preostatku jugoslovenski orijentisanih kadrova, što će reći da je načinjen suštinski raskid sa starom JNA, onom vojskom što je vukla svoje korene u Titovim partizanima i kroz celu svoju istoriju bila odana etici bratstva i jedinstva, da bi sada postala instrument hegemonističke poltike Beograda.

Po rečima Kadijevića, pravi cilj jedinica pod njegovom komandom u Hrvatskoj bio je izolacija te republike, nanošenje potpunog poraza secesionističkim snagama, kretanje ka Zagrebu i povratak teritorijalnog integriteta savezne države. Ti su se planovi izjalovili zahvaljujući dezintegraciji vojnih snaga što je uveliko bilo u toku (opiranje regrutaciji, dezerterstvo i raznorazni operativni nedostaci odigrali su u tome veliku ulogu), odbijanja Beograda da prihvati Kadijevićev predlog o proglašenju opšte mobilizacije, neočekivano žilavog otpora Hrvatske, kao i pritajeno ratnih ciljeva miloševićevske klike. Od avgusta do septembra JNA je de facto nastavila da pruža pomoć srpskoj miliciji u Hrvatskoj u zauzimanju teritorija i proterivanju hrvatskog stanovništva. Od sredine septembra pa nadalje, centralne vojne operacije vodile su se sa ciljem izvođenja ljudstva i teškog naoružanja iz opkoljenih kasarni, kao i pokušaja da se od Hrvatske odseče geografski jedinstvena srpska oblast. Te vojne kampanje nisu bile lišene najgrublje strateške logike, usmerene na sticanje kontrole nad kritičnim, najužim tačkama i transportnim koridorima. Glavni ciljevi uključivali su istočnu i zapadnu Slavoniju, prilaz ka Savi, paralelno sa autoputem koji se ironično zvao “Bratstvo i jedinstvo”, od Zagreba do Beograda, dalmatinsku obalu, uključujući Zadar, Split kao i Prevlaku, rt istočno od ulaza u Dubrovnik, sa kojeg se kontroliše srpski izlaz na more iz Bokakotorskog zaliva u Crnoj Gori. Te oblasti bile su bastioni onoga što je Kadijević nazvao “novom Jugoslavijom koju čine narodi koji u njoj žele da žive”, a čiji je najedakvatniji izraz bilo ono široko upotrebljavano “krnja Jugoslavija”, protiv koje su se već izjasnile Sarajevo i Skoplje.

Odbrambene snage Hrvatske činile su nacionalna armija što se tek stvarala (Nacionalna garda i jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova), kao i dobrovoljačke formacije poput ultranacionalističkih Hrvatskih odbrambenih snaga, na čijem čelu je bio Dobrosav Paraga, zatim vojno krilo obnovljenih hrvatskih pravaša u ustaškoj tradiciji, sa “zig hajl” pozdravom i uniformama na kojima stoji natpis “Za dom spremni”. Do januara 1992. novoformirana Hrvatska vojska brojala je preko 200.000 ljudi, uz podršku 40.000 policijaca i jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova, no ta je vojska u osnovi bila lako pešadijska, rudimentarno organizovana i bez pristupa teškom naoružanju. Hrvatska vojska i dodatne milicijske snage bile su u stanju da uspore napredovanje federalnih snaga i da im nanesu značajne gubitke, no ne i da odbiju bolje uvežbanog i opremljenijeg neprijatelja. Do novembra 1991. federalne snage su izvele blokadu hrvatskih luka, oslobodile većinu opkoljenih garnizona, zauzele dalmatinsko zaleđe oko Dubrovnika i prokrčile put do u srce Slavonije, nakon opsade dunavskog gradića Vukovara (što je trajala od 26. avgusta do 19. novembra), čiji barokni centar je srušen do temelja u stalnim vazdušnim, pomorskim i artiljerijskim napadima.

Iz današnje perspektive, bitka za Vukovar čini se da je bila prekretnica rata. Po prvobitnoj nameri JNA, nakon što bi oslobodili iz obruča lokalne garnizone, zaobišli bi sam grad i krenuli ka Zagrebu. Zbog istrajnosti branilaca ovaj grad je uskoro prerastao u simbol hrvatskog otpora, što je, po mišljenju rukovodstva JNA, po svaku cenu moralo biti slomljeno. A cena nije bila zanemarljiva. Hrvatski general Mile Dedaković (poznatiji kao “Jastreb”) i njegov pomoćnik Branko Borković raspolagali su samo sa 2 500 lako naoružanih pešadinaca nasuprot desetinama hiljada vojnika JNA, što su delovali u sadejstvu sa tenkovima, teškom artiljerijom i taktičkom avijacijom. No branitelji su mudro iskoristili svoje resurse, integrišući ih u jedinstven odbrambeni sistem, miniravši sve važnije prilaze i oslonivši se na male, pokretne protivtenkovske jedinice, dobro razmeštene snajperiste, sa dodatnim pojačanjem na svim slabijim tačkama sektora i uz sistematske protivnapade. Pokušaji JNA u početku da se probiju kroz ovo gusto branjeno gradsko jezgro doživeli su potpuni neuspeh. Potkraj septembra, kada je komandu preuzeo general Života Panić, po izmenjenoj taktici borbe su vodile pešadijske jedinice, pomognute tenkovima, artiljerijom i minobacačima, čije napredovanje je bilo dobro koordinisano na svim linijama fronta. Tako su srpske snage do sredine novembra uspele da se probiju do srušenog centra grada, gde su nedisciplinovani vojnici još jednom dali sve od sebe da se narugaju ciljevima za koje se navodno bore, vršeći masakr nad civilnim stanovništvom isteranim iz skloništa. Srpske snage jesu zauzele Vukovar, ali je neočekivano dugo trajanje vojne kampanje potrebne za zauzimanje grada potpuno pokvarilo sve izglede JNA na uspeh u ratu, uništilo i ono malo morala posle neugodnih iskustava u Slavoniji, pruživši priliku Zagrebu da ekonomiše sa svojim snagama razmeštenim po drugim sektorima. Nakon pada Vukovara, Tuđman je naredio hapšenje Dedakovića i Borkovića, kad su se javno požalili da ih je vrhovna komanda ostavila na cedilu. Što god se pričalo, ono što su oni ostvarili u Vukovaru bilo je od suštinskog značaja za Hrvatsku da se u prvim mesecima rata odupre napadima JNA.

Uprkos tolikim operativnim nedostacima i sve osetnijem manjku ljudstva, JNA je posle pada Vukovara i dalje bila u mogućnosti da sa dve strane napadne glavni grad Hrvatske, uz pokrete trupa linijom od Vukovara preko Osijeka, duž obale Save i Drave. Simptomatično, to se nikad nije desilo – Miloševićev cilj uopšte nije ni bio ponovno ujedinjenje Jugoslavije, već sticanje kontrole nad teritorijama gde u velikom procentu žive Srbi i njihovo povezivanje u okviru odbranjivih granica. Povezavši se sa srpskim pobunjenicima unutar Hrvatske, federalne snage pružale su pomoć Srpskoj Krajini, obrazujući tako jedinstvenu geografsku oblast što se protezala između Srbije i od strane Srba kontrolisanih oblasti u Hrvatskoj, sa otvorenim koridorima za prilaz Dunavu i Jadranskom moru. Povrh svega, bili su razmešteni tako da su već stajali spremni za sledeći veliki sukob u uveliko raspadajućoj Jugoslaviji – borbi za sticanje kontrole nad teritorijama sa dominantno srpskim stanovništvom u Bosni i Hercegovini. Od novembra, ti siljevi su ponovo bili aktuelni.

Mediji su, u jesen 1991, uz vesti o ratu davali obavezno i mapu Hrvatske, gde se videlo kako regije zauzete od Srba čine već trećinu nacionalne teritorije. Prikazano tako grafički, napredovanja Srba izgledalo je možda kao značajno, što zapravo nije bio slučaj. Vukovar se nikad neće nazvati “hrvatskim Staljingradom”, ali je njegovim slabo naoružanim braniteljima ipak pošlo za rukom da zaustave za čitavih mesec dana i više napredovanje onoga što se nekad smatralo četvrtom vojnom silom u Evropi. Do trenutka kada je grad konačno pao 17. novembra, Zagreb je već bio izvan domašaja Srba, čak i da su hteli da ga zauzmu – početna ofanziva JNA koja je dala tok celom budućem ratu kulminirala je u Slavoniji. Pokušaji 5. Armijskog korpusa da se prebaci severno od Save prema Virovitici, na mađarskoj granici, kako bi preuzeo kontrolu nad istočnom i zapadnom Slavonijom naišli su na žilav otpor u Pakracu. Krajiški Srbi ostvarili su kontrolu na značajnom delu teritorija, proteravši odatle gotovo celokupno hrvatsko stanovništvo, ali njihov položaj, uprkos svemu, nije uopšte bio neranjiv. Deveti korpus JNA, na čelu sa Ratkom Mladićem, imao je više uspeha u operacijama oko Zadra i Šibenika na jadranskoj obali, srušivši maslenički most i presekavši time saobraćajne veze u severoistočnom potezu Hrvatske, uz dodatnu blokadu autoputeva duž jadranske obale. Za razliku od toga, ofanziva JNA na Dubrovnik, u koju se krenulo već prvih dana oktobra iz susedne Crne Gore, predstavljala je pravi medijski fijasko jer su nedisiplinovani crnogorski rezervisti i dobrovoljački odredi napravili haos u oblasti Konavla, što je Hrvatska propaganda itekako znala da iskoristi, stavljajući akcenat na divljačko uništavanje starog renesansnog grada dejstvima teškog artiljerijskog oruđa. Na kraju su srpske snage odustale od napada, i u tišini se povukle na bosanski front, uz dogovor sa UN posmatračima da se Prevlaka demilitarizuje, izgubivši pri tom i ono malo ugleda što su ga imali. Pri rušenju Vukovara korišćena je mnogo veća sila nego pri napadu na Dubrovnik, ali se na kraju pokazalo kako je daleko veći značaj imala neuspešna opsada Dubrovnika. Sa nasumičnim bombardovanjem novoizgrađenog dela luke, sa okolnih brda iznad “Bisera Jadrana”, Srbija je izgubila sve bitke u svetskom javnom mnenju što se tiče jugoslovenske drame, i to nepovratno.
Do kraja novembra front se unekoliko stabilizovao, išao je duž granica oblasti u Slavoniji kontrolisanih od Srba, preko Korduna i Banije istočno od Zagreba, pa do Like, oblasti naseljene Srbima u jadranskom zaleđu. Hrvatska je sačuvala nezavisnost, ali je platila visoku cenu za to. Neke izuzetno važne oblasti ostale su van kontrole Zagreba, približno pola industrijske infrastrukture u zemlji bilo je uništeno ili van funkcije, te je zbog prekinute pruge Zagreb-Split u Kninu kao i presečene transportne veze po jadranskom primorju zemlja praktično bila podeljena na dva dela. Zbog zaprečenog autoputa Zagreb-Beograd, što su ga srpske snage bile zauzele krajem avgusta u Okučanima, bilo je onemogućeno kretanje ovim važnim evropskim transportnim koridorom. Visokom broju hrvatskih žrtava, što će ih Tuđman proceniti na nekih 10.000 mrtvih i 40.0000 ranjenih, odgovarao je, kao sto možemo pretpostaviti, iako nema zvaničnih podataka, podjednako visok broj žrtava i sa srpske strane. Federalne snage ostvarile su neke minimalne operativne ciljeve, ali je od toga bila slaba vajda. Nije bilo te vlade u Zagrebu koja bi mogla pristati na gubitak tako važnih nacionalnih teritorija. Već u decembru oslabljena i demoralisna savezna vojska nije više bila u stanju da, kako se Kadijević nadao, pokrene sveopštu ofanzivu na Zagreb i tako dobije rat. Isto tako, hrvatske snage nisu mogle računati na protivudarac, uz ponovno osvajanje teritorija zauzetih od srpskih trupa potpomognutih jedinicama JNA. Bila je postignuta neka ravnoteža snaga na bojnom polju, što će konačno dati osnova za trajnije primirje.

Iz Knjige War in the Balkans by R. Craig Nation

S engleskog: Zoran Janić