Intervju za BH Dane: Sonja Biserko

Tamara Nikcevic

Samoizolacija - realnost i cilj, naziv je godišnjeg izvještaja Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije koji je, šest mjeseci nakon objavljivanja, izazvao gotovo nezapamćenu osudu beogradske čaršije. Dokument od preko pet stotina strana koji je, izuzev uvijek budnog profesora Filozofskog fakulteta i saradnika Nove srpske političke misli Slobodana Antonića, rijetko ko do kraja i pročitao, navodno sadrži spisak šezdesetak profesora Beogradskog univerziteta, novinara, književnika, pa čak i pojedinih bivših proslavljenih sportista, koji bi "zbog svojih nacionalističkih i antievropskih stavova", kako je saopštio HO, "morali biti pozvani na odgovornost". Osim fantomskog spiska nepodobnih intelektualaca, ocjene da Srbija "istrajavanjem na velikosrpskim ratnim ciljevima generiše dalji radikalizam" dodatno su razbjesnjele osvjedočene istinoljubive analitičare, demokrate i legaliste, a dodatnu eksploziju je izazvalo zastrašujuće otkriće koje je obznanio dežurni čuvar nacionalnog ponosa, pomenuti profesor Antonić: naime, izvještaj je pisan na mrskom hrvatskom jeziku!

Jedna od tri najpoznatije "srpske veštice", predsjednica Helsinškog odbora Sonja Biserko, zbog optužbi da "traži lustraciju i denacifikaciju Srbije", da "za krvavi američki novac denuncira našu zemlju onima koji su nas bombardovali", ponovo je na stubu srama. Ovih joj dana otvoreno prijete, presreću je na ulici, mitinguju ispred prostorija HO i zgrade u kojoj stanuje, vrijeđaju i protiv nje vode hajku po blogovima i patriotskim medijima.

Iako upravo završivši telefonski razgovor u kome joj se anonimni sagovornik obratio kao "ustašici kojoj treba j… majku", predsjednica Helsinškog odbora Sonja Biserko djeluje potpuno smireno. "Zašto se čudite?" - pita. "Pa, već sam navikla!"

DANI: Gotovo da ne postoje televizija i novine u kojima niste glavna tema. Čime ste zaslužili takav status?

BISERKO: Paradoksalno je to što smo Tomislav Nikolić i ja već dve nedelje na naslovnim stranama svih srpskih medija. Zanimljiv je i kontekst: Nikolić je tretiran kao naprednjak ili liberal, dok sam ja stavljena u kontekst nekoga ko je simbol mraka i nazadnjaštva.

DANI: Kako to?

BISERKO: Nikoliću je očigledno dozvoljeno da izjavom - Ne ponovilo se ono što je bilo, a u čemu sam učestvovao - prošlost ostavi za sobom. S druge strane, zbog našeg godišnjeg izveštaja, koji je, usput, objavljen u maju 2008, ovih je dana izrečen čitav arsenal uvreda na račun Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije i mene lično.

DANI: Zašto se, šest mjeseci kasnije, raspravlja o Vašem izvještaju na ovaj način?

BISERKO: Postoje dve okolnosti. Prva je politički trenutak u kome se Srbija danas nalazi, a koji je vezan za poraz konzervativnih snaga na majskim parlamentarnim izborima…

DANI: Vidim da ovih dana često ponavljate tu tezu koja, čini mi se, nije sasvim tačna. Zar ne mislite da je upravo obrnuto: te su snage pobijedile, ali je, zbog stvari o kojima se ovdje samo spekulisalo, dio tih snaga, mislim na Miloševićevu Socijalističku partiju Srbije, odlučio da ipak pređe u drugi tabor i s Demokratskom strankom napravi vladu?

BISERKO: Slažem se: ta pobeda je relativna. Međutim, činjenica je da je proevropski blok ipak uspeo da formira vladu, da Koštunica nije prihvatio poraz i da na svaki način pokušava da ospori pravo Srbije na evropsku budućnost. Slažem se i da je taj proevropski blok odneo pobedu pre svega zahvaljujući volji građana, a ne političkoj artikulaciji elite koja tu orijentaciju personifikuje. Mada, moram priznati da su ministar ekonomije Mlađan Dinkić, načelnik Generalštaba Zdravko Ponos i ministar odbrane Dragan Šutanovac tokom kampanje imperativno zagovarali evropski put Srbije.

DANI: Koja je druga okolnost o kojoj ste govorili?

BISERKO: Čini mi se da je izveštaj HO sada, šest meseci nakon objavljivanja, stavljen na dnevni red kako bi se zakamuflirale interne stvari koje potresaju Politiku. Reč je o smeni glavne urednice Ljiljane Smajlović, koja je produžena ruka Vojislava Koštunice. Politikin kolumnista Slobodan Antonić je u nedeljniku Pečat, navodnom analizom našeg godišnjeg izveštaja i pričom da u njemu postoji spisak srpskih nacionalista, započeo hajku na HO. To su kasnije preuzeli Nin i Standard, tako da će se na kraju ispostaviti da je zapravo HO oterao Smajlovićku i Antonića iz Politike.

DANI: Da li u tom godišnjem izvještaju zaista postoji spisak nepodobnih profesora, novinara i intelektualaca?

BISERKO: Ne. Da bi objasnili političke poruke koje se šalju od strane pojedinih profesora BU, novinara, književnika, samo smo citirali ono što su ti ljudi objavljivali ili izjavljivali u prethodnom periodu. Te je citate Antonić iskoristio i napravio taj fantomski spisak "nepodobnih", pripisujući ga HO. Hajka se dalje širila preko Večernjih novosti, tabloida, pa čak i preko lista Sport.

DANI: Zbog bivšeg fudbalera Crvene zvezde Dušana Savića, čije se ime nalazi na "spisku".

BISERKO: Pa, setite se šta je taj čovek sve govorio tokom predizborne kampanje!

DANI: Književnik Momo Kapor, koji je na "spisku", Vaš je izvještaj uporedio s Bijelom knjigom Stipe Šuvara.

BISERKO: I Kapora smo citirali u izveštaju i to nije slučajno. U Srbiji je nacionalizam krenuo preko kulture. Nacionalizam je bio kulturni projekat koji je insistirao na nekakvoj ugroženosti srpskog naroda u republikama bivše Jugoslavije. Matica srpska i Udruženje književnika Srbije igrali su ovde važnu ulogu tokom devedesetih. U to vreme izašlo je nekoliko "kultnih" knjiga, među kojima i Knjiga o Milutinu Danka Popovića. U knjizi, koju je, navodno, imao svaki Srbin i znao je napamet, sažet je odnos običnog srpskog čoveka prema Jugoslaviji za koju je ginuo, za koju se žrtvovao, a to mu, eto, niko nije vratio dobrom… Kada se ta teza o ugroženosti, žrtvi i nerazumevanju prihvatila kao vizija Jugoslavije u kojoj su svi ostali podstanari…

DANI: "Srbija i njena Jugoslavija"?

BISERKO: E, upravo se kroz takav stav, takav pogled na državu u kojoj smo živeli, krenulo u raspad Jugoslavije. Mediji su to, naravno, podržali.

DANI: Često govorite o ulozi medija. U najnovijem izvještaju citirate tekstove Ljiljane Smajlović, pojedine tekstove iz Nina, Standarda, tabloida…

BISERKO: Svi su se, ne brinite, javili i svi vode hajku protiv HO i mene. To je matrica, vrlo uhodani mehanizam. Čovek ne može da se odbrani od toga…

DANI: Ali Politika Vam je trn u oku do mjere da se stiče utisak da vodite lični rat sa sada već bivšom urednicom Ljiljanom Smajlović.

BISERKO: Nema tu ništa lično. Politika je uvek bila nacionalna institucija koja je imala ogromnu ulogu u pripremi rata početkom devedesetih. Setite se rubrike Odjeci i reagovanja. Politika se promenila u smislu da je njen jezik danas umereniji, ali je i dalje na istoj Miloševićevoj matrici. Videli ste da u Politici odavno nemate niti jedan jedini tekst o državama bivše Jugoslavije koji je afirmativan po te države. Odnos prema susedima je indikativan…

DANI: Da li je indikativna izjava Ljiljane Smajlović koja kaže da ste se na nju ostrvili od momenta otkako je objavila da ste tokom bombardovanja SRJ od strane NATO-pakta od tadašnjeg državnog sekretara SAD-a Madeleine Albright tražili da Amerika pošalje kopnene trupe i "denacifikuje Srbiju"?

BISERKO: To nije tačno. Koji sam ja to bila faktor da od Madeleine Albright tražim tako nešto?! Za vreme NATO intervencije na SRJ napisala sam tekst koji su objavili New York Times i mnoge svetske novine, uključujući sarajevske Dane, a u kome sam pisala o situaciji u Srbiji za vreme bombardovanja. Druga je stvar što gospođa Smajlović pokušava da celu stvar prevede na lični odnos koji ne postoji. Doživljavala sam je kao glavnu urednicu Politike, kao političkog komentatora Nina, koji iznosi stavove bliske konzervativnoj struji srpske politike. Ni manje ni više od toga.

DANI: Kada govorimo o izvještaju, pored "spiskova", dvije stvari Vam se posebno uzimaju za zlo: izvještaj je pisan hrvatskim jezikom…

BISERKO: Kako hrvatskim, kada, po tvrdnjama srpskih nacionalista, takav jezik uopšte ne postoji?! Naravno, u pitanju je podmetanje, pokušaj da se, pričama da sam Hrvatica, Jevrejka, muslimanka ili Srpkinja, u zavisnosti kako im kada odgovara, diskreditujem kao predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava.

DANI: …I druga sporna stvar: naslovna strana na kojoj je Srbija koja pluta, i to bez Kosova!

BISERKO: Ilustracija za naslovnu stranu je napravljena nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost. Reč je o prostom uvažavanju realnosti…

DANI: Protiv HO su se pobunili pojedini profesori beogradskog Pravnog fakulteta koje pominjete u izvještaju.

BISERKO: U izveštaju ih pominjemo u kontekstu osporavanja obaveze Srbije da sarađuje s Haškim tribunalom. U pitanju je 51 profesor Pravnog fakulteta, koliko ih je svojevremeno javno potpisalo peticiju protiv Zakona o saradnji s Tribunalom u Haagu. Najveći broj njih je učestvovao u odbrani Radovana Karadžića i mi to prosto konstatujemo. Pre Karadžića, profesori su učestvovali u odbrani Vojislava Šešelja, Slobodana Miloševića… Čak i njihovi studenti u tome učestvuju.

DANI: Kako to mislite?

BISERKO: Neki od njih su na to prinuđeni. Istražuju, pripremaju materijale za odbranu Vojislava Šešelja…

DANI: Kako se to obrazloži? Na koji način profesori to od njih traže?

BISERKO: Često ne direktno, ali su oni inteligentniji shvatili o čemu se radi. Dolazili su kod nas da se žale. Retko ko se usudi da javno protestuje zato što mu od ocene tog profesora zavisi budućnost. Nemaju kuda.

DANI: Osim Pravnog, koji je još fakultet, po Vašoj ocjeni, "problematičan"?

BISERKO: Političke nauke i Filozofski fakultet. Kroz tekstove koje objavljuju u pojedinim medijima, ali i kroz predavanja - što je, inače, izričito zabranjeno - profesori tih fakulteta promovišu svoje antievropske, antizapadne, konzervativne stavove, trujući tako mlade ljude nacionalizmom.

DANI: Hoćete da kažete da se nacionalizam iz SANU, koja je, kako ste naveli, bila leglo konzervativnih, antievropskih ideja, preselio na Univerzitet?

BISERKO: Tačno to hoću da kažem. S obzirom na to da su akademici već u ozbiljnim godinama (iako još vrlo aktivni), nosioci nacionalističke ideologije su pronađeni na Univerzitetu. Oni su nova snaga. U godišnjem izveštaju, koji je danas na dnevnom redu, napravili smo, na primer, analizu aktivnosti pojedinih profesora Pravnog fakulteta još od sedamdesetih godina, iz vremena famozne rasprave o amandmanima na Ustav SFRJ iz 1974, objavljene u Pravnim analima. Već tada je bilo jasno da se srpski nacionalizam bazira na osporavanju jugoslovenske konfederacije i da Ustav iz '74. nikada neće biti prihvaćen. Njihovu "argumentaciju", koja se pojavila u Plavoj knjizi, preuzeo je početkom devedesetih Slobodan Milošević.

DANI: Na koju argumentaciju mislite?

BISERKO: Na osporavanje prava drugim republikama na osamostaljenje, na odbijanje svake mogućnosti transformacije i decentralizacije Jugoslavije… Pored SANU i Srpske pravoslavne crkve, Pravni fakultet je bio jedan od oslonaca Miloševićeve nacionalističke politike. Uz JNA i tajne službe, to su bili stubovi njegovog ratnog pohoda. Milošević je bio izvršilac i nepravedno je da se sva krivica svali na njega. Ne govorim to zbog Slobodana Miloševića, nego zbog Srbije. Mislim da nema ozdravljenja sve dok se krivica i odgovornost za takvu politiku i sve što je ona donela ne podeli, dok se ne imenuju krivci. Proevropskoj vladi, koja je formirana "na mišiće", je onemogućeno da se ozbiljnije pozabavi takvim stvarima…

DANI: Ko joj onemogućava? Ovi koji su poraženi?

BISERKO: Poraženi su jer nisu uspeli da formiraju vladu, ali…

DANI: I dalje su jaki. Koliko su zaista jaki, po Vašem mišljenju?

BISERKO: U ovom momentu oni mogu da usporavaju sporazum Srbije s EU i njeno približavanje NATO-u. Rusija će to koristiti zato što time brani svoje interese. Srbija joj služi kao oružje u ratu s EU i SAD-om. To je jasno. Ipak, dobra vest je da je celi Balkan ušao u interesnu sferu EU, da će se Evropa ubuduće baviti zemljama regiona, tako da je u ovom momentu teško zamisliti novi ratni sukob među zemljama bivše Jugoslavije.

DANI: Međutim, i dalje se prijeti. U jednom od prethodnih brojeva Dana Raif Dizdarević kaže da je zabrinut za budućnost Bosne i Hercegovine. A Vi?

BISERKO: Otkako je potpisan Dejtonski sporazum, u tom smislu postoji konstantna pretnja. Milorad Dodik je, na žalost, u momentu kada je Kosovo krenulo putem nezavisnosti, radikalizovao pitanje celovitosti Bosne i Hercegovine. Međutim, s obzirom na to da su takvi Dodikovi stavovi naišli na brojne kritike iz inostranstva, srpski su nacionalisti preformulisali stvar, artikulišući je kroz formulaciju Tomislava Nikolića o približavanju Srbije i RS-a. To "približavanje" bi, razume se, jednoga dana dovelo do željene federacije, što je trajna orijentacija srpskih nacionalista. Od toga se nije odustalo. Bosna je uvek bila jezgro srpskog nacionalizma, u njihovom fokusu još od Prvog svetskog rata i aneksione krize.

DANI: Mislite li da će se Milorad Dodik, u momentu kada Nikolić preuzima priču o ujedinjenju sa Srbijom, vratiti na "umjerenu" poziciju?

BISERKO: Dodik je to što jeste. Kod njega se nije desila nikakva promena. U pitanju je bilo "presvlačenje". U Bosni ste imali Radovana Karadžića, koji je doveo do katastrofe. Zato ste morali da ublažite retoriku i tako je dobijen Dodik. Upravo je on dokazao da je reč o jednom istom projektu. Slično će se desiti s Nikolićem. Od njega se pravi novi Koštunica. Nakon pada Miloševića, konzervativni blok je "presvukao" Koštunicu, kao što sada "presvlači" Nikolića, koji, prezentiranjem programa svoje nove stranke, potvrđuje da će Srbija veoma teško odustati od aspiracija prema susedima. Nikolić je proizvod inžinjeringa u kome učestvuje cela ta konzervativna, narodnjačka elita.

DANI: Ko sve?

BISERKO: U tome, sigurna sam, učestvuje Srpska akademija nauka i umetnosti. Tokom predsedničke kampanje, akademici su na Nikolića gledali kao na čoveka koji će Zapadu sigurno reći "ne". Kada su videli da je izgubio, shvativši da je Vojislav Šešelj suviše radikalan u izjavama, a time kontraproduktivan i razoran za delovanje Srpske radikalne stranke i njenog šefa u Srbiji, brže su bolje Nikolića "presvukli" u tzv. naprednjake, odnosno liberale, tako da je bivši radikal preko noći postao opozicija svojoj partiji. Kao takav, Tomislav Nikolić postaje društveno prihvatljiv, bez obzira na svoj nacionalistički program. Na žalost, navedene okolnosti govore da priča o ujedinjenju "srpskih zemalja" - Crne Gore, dela Bosne, Kosova i Makedonije - nije završena. Pogledajte: Kosovo se danas koristi kao opravdanje za teritorijalne pretenzije Srbije, iako srpske nacionaliste Kosovo zanima isključivo kao sredstvo pomoću kojeg mogu da dobiju deo Bosne. Krajem prošle i početkom ove godine na videlo je izašao zahtev o podeli Kosova.

DANI: To je stara teza neizbježnog Dobrice Ćosića.

BISERKO: Tako je. Ćosić je još 2005. po Srbiji promovisao knjigu u kojoj je tražio da se Srbi i Albanci jednom zauvek razgraniče. Postoji grupa istoričara i pravnika koja je nedavno ponovila tezu o 12% teritorije Kosova koje bi trebalo da pripadne Srbiji. Zašto baš 12%? Pa, zato što Kosovo čini 12% Srbije, pa onda i Srbija polaže pravo na tih 12% teritorije Kosova. Od Srba u enklavama se očekuje da ili prodaju svoja imanja ili da oni stariji prosto prirodno izumru. Ponavljam: za srpske nacionaliste Kosovo i Srbi s Kosova uopšte nisu tema! Njih mnogo više interesuju Crna Gora i Bosna, što je ne samo konstantna smetnja normalizaciji odnosa u regionu već i razlog za sumnju naših suseda u dobronamernost Srbije.

DANI: Uprkos promjeni vlasti?

BISERKO: Vlast nikada nije preuzela odgovornost za politiku Slobodana Miloševića, što je preduslov dobrosusedskih odnosa u regionu. Suočavanje s prošlošću je uslov svih uslova. Na žalost, toga nema. Naprotiv! Srpski nacionalizam, koji se jedno vreme bio umirio i presvukao, ponovo buja. Rečenica koju je izgovorio novi "liberal" Tomislav Nikolić, a koju sam već citirala - Ne ponovilo se ono što je bilo u čemu sam učestvovao - je maksimum koji srpski nacionalisti u ovom trenutku mogu da dozvole.

DANI: Zašto je Tomislav Nikolić izabran da zamijeni Koštunicu? Bez obzira na to što su, kako kažete, računali na njegovo "ne" Zapadu, Nikolić je ipak gubitnik. Zašto, recimo, Boris Tadić nije izabran za žrtvu tog Vašeg "inžinjeringa"?

BISERKO: Zato što je Nikolić kandidat na koga mogu da se oslone. Boris Tadić je i tamo i ovamo, mada, po svom habitusu, mislim da je ipak proevropski orijentisan. Nacionalistima je zbog toga i sumnjiv. Istovremeno, na žalost, Tadić počinje da biva sumnjiv i svojim pristalicama, naročito nakon odluke EU da ne podrži približavanje Srbije Evropi dok Ratko Mladić ne bude u Haagu. Pri tome, zaboravljaju da je i Mladić instrument nacionalističkog bloka.

DANI: Kako?

BISERKO: Teško je poverovati da Tadić odbija da izruči Mladića, a uhapsio je Radovana Karadžića. Za Srbiju, predsednika Tadića i taj proevropski blok bi u ovom momentu moglo da bude vrlo opasno da zbog Mladića budu uskraćeni za podršku EU, naročito ako se zna da bi eventualno članstvo Srbije u EU značilo definitivan kraj velikodržavnog projekta. Zato mislim da bi Evropa danas morala da pokaže više razumevanja. Srbija se nalazi u teškoj političkoj situaciji, rekla bih čak ključnoj za njenu daljnju budućnost. Rusija je zauzela svoju poziciju koju čvrsto drži; EU povlači poteze koje je teško razumeti; unutrašnje političko stanje je komplikovano, loša ekonomska situacija… I, kao što obično biva u ovakvim prilikama, za to je morao biti pronađen dežurni krivac. Tako je, najpre skretanjem pažnje s ozbiljnih i krupnih problema u kojima se danas nalazimo, situacija zamagljena, a onda su sav bes i nezadovoljstvo građana preusmereni na nekakav godišnji izveštaj i fantomske spiskove nepodobnih. Otuda napad na Helsinški odbor i mene lično. Ali, na takve smo stvari navikli.