Intervju za BH Dane: Goran Markovic

DANI: O čemu govori film Turneja?

MARKOVIĆ: Radnja se zbiva 1993, utemeljena je na istinitom događaju, ali on je bio povod za puno širu priču. Radi se o grupi beogradskih glumaca koji - živeći izvan sveta i izvan realnosti, s platom od četiri marke i sankcijama u celoj državi - rešavaju da za nekoliko stotina maraka odu na turneju, tačnije da tezgare s nekom komedijom po Bosni. Tamo ovi glumci, naravno, prolaze kroz Scilu i Haribdu, susreću sve moguće vojske, doživljavaju sve moguće strahote i vraćaju se (donekle) promenjeni nakon četiri dana u Beograd. Niko nije primetio da ih nema, osim što se nisu pojavili na jednoj uobičajenoj probi u vlastitom pozorištu.

DANI: Kako izgleda kada pogledate unatrag, prema počecima nastajanja ovog filma?

MARKOVIĆ: Ja sam scenarij za film napisao pre dvanaest i po godina, dakle u jeku Miloševićeve vladavine, i u jednom depresivnom stanju kada smo bili sasvim na dnu. To je vreme kraja rata u Bosni, Dejtonskog sporazuma i opšteg beznađa koje je vladalo posvuda. Napisao sam taj scenarij za internu upotrebu i nisam ni pokušao da snimim taj film. Ne da mi neko nije dao, nego sam znao da ću morati da sarađujem s režimom, s tadašnjim Ministarstvom kulture, s RTS-om, koji je bio zločinačka firma, i nije mi palo na pamet ni da probam. Onda sam odneo taj tekst, bez ikakve ambicije i prilično neraspoložen, u Atelje 212, kao mislim, 'ajde da ne propadne. Dramaturginja Ivana Cici Dimić pročitala je taj tekst i kazala mi: "Slušaj, ja sam po opredelenju srpska nacionalistkinja i - politički - ovo se meni ništa ne sviđa, ali mislim da je to jako vredan umetnički tekst i ja ću da predložim da se to igra." Tekst je tada postavljen na scenu i moram da kažem da je doživio priličan uspeh. Predstava se igrala preko stotinu puta, dobila je Sterijinu nagradu, ali je ustalo i nekoliko tvrdih nacionalista i počelo je da ju napada. Ustalo je i nekoliko ljudi koju su ju branili i ja sam uspeo nekako iz toga da se iščupam. Dvanaest godina kasnije, kada sam već zaboravio na taj scenarij, kaže meni moja montažerka: "Je li, zašto ti ne napraviš taj film, to je tako dobra priča?"

DANI: Finansijska sredstva za film počeli ste da dobivate od bivših zaraćenih strana u ratu...

MARKOVIĆ: S obzirom da je to antiratni film i da se radnja događa u severnoj Bosni 1993. godine, pitao sam glumca Tiku Stanića, koji je otuda poreklom: "Da li bi u Banjoj Luci mogli da izdrže jedan ovakav film?" Tika je odgovorio: "Mogli bi." I tako smo krenuli za mestima gde ćemo da snimamo i za novcem koji smo tražili na svim stranama. U projekat su ušla ministarstva kulture Srbije, Republike Srpske i Hrvatske, RTS, RTRS i Federalna televizija Bosne i Hercegovine, Slovenci i na kraju Savet Evrope i Euroimage. To je finansijski i organizaciono vrlo ambiciozan produkcioni projekat jer se radnja događa u ratu, potrebno je puno dekora, kostima i pirotehničkih efekata, sve vreme se snima napolju... Počeli smo da snimamo film 21. decembra prošle godine, temperatura je bila minus trinaest... Bila je to ogromna avantura, ali vredelo je.

DANI: Kako danas gledate na rat iz pozicije ovog filma?

MARKOVIĆ: Ja sam pripadao maloj grupi Beograđana koja se sve vreme protivila ratu s uspešnim ili manje neuspešnim akcijama protiv njega, ali jedno je politički biti protiv rata, a drugo je praviti film o ratu. Vrlo je delikatno kada ljudske rane pretvarate u specijalne efekte, kada prave ljudske traume pretvarate u glumu, kada od stvarnog razaranja pravite dekor i kada od istinitog bola pravite priču. To je jedna alhemijska rabota kod koje ne možete biti sigurni šta će od toga ispasti. Možete tim pozlediti nekoga, učiniti nešto neozbiljno ili napraviti neko zlo. Ipak, ja sam imao veru u svoja humanistička i antiratna osećanja još od studija u Pragu i u moj prezir prema svim vrstama totalitarizma i šovinizma. Doduše, imao sam već iskustva s angažovanim dokumentarnim filmovima koje sam radio u Miloševićevoj eri: Poludeli ljudi i Nevažni junaci kao i s filmovima Kordon i Srbija, godine nulte. Ali s filmom Turneja politički sam "izašao iz plakara"i moj stav o ratu je vrlo jasan.

DANI: U filmu, usred ratnih užasa, pojavljuje se jedan doktor koji u jednom trenutku kaže: "Znate, ovo su sve isti ljudi..." Što ste time htjeli reći?

MARKOVIĆ: Radi se o nečemu što je još Sigmund Freud definisao kao "narcizam malih razlika", odnosno on je mržnju postavio kao osnovu građanskog ili nekog bratoubilačkog rata i ta mala razlika je važna za ovaj film. Ljudi se u njemu malo razlikuju, oni nisu isti ali su vrlo slični, susedi do juče, govore vrlo sličnim jezicima, imaju slične običaje... Evo šta sam doživeo u hotelu u Odžaku, gde je jedno vreme bila smeštena naša ekipa. Jedno veče bili smo pozvani na svadbu jednog hrvatskog para. Kada su se okupili svatovi, prvo je orkestar počeo da svira bosanske sevdalinke. Onda je uzeo mikrofon katolički sveštenik i održao molitvu, a zatim je orkestar nastavio da svira srpska kola. Ja sam shvatio da su ti ljudi jedan potpuno specifičan i jedinstven svet - i toliko pomešani - da čak i ovako grozan rat nije mogao da ih razdvoji. Šta je narcizam malih razlika? Ljudi koji imaju nerešenih problema sami sa sobom pronalaze sebi veoma slične ljude na koje projiciraju sve one negativnosti zbog kojih su sami frustrirani. Međuetnička mržnja na ovim prostorima rezultat je neuspešne borbe svakog naroda s vlastitim mrakom i zato je ovaj rat bio tako strašan. Snimajući film u Bosni i Hercegovini o ljudima u ratu, imao sam iza leđa jedno strašno osećanje apsurda.

DANI: Spomenuli ste teškoće u toku snimanja?

MARKOVIĆ: Stalno smo snimali napolju, temperatura je uvek bila ispod nule, a kada smo snimali u kućama, te kuće često nisu imale krovove a prozori nisu imali stakla. Prvog dana snimali smo u jednom spaljenom hrvatskom selu. Nismo mogli da snimamo pokretne scene iz kombija jer je jako brujao motor. Onda smo vezali kombi dugačkom sajlom za kamion koji je vukao taj kombi iz kojeg se snima, a mi smo zapalili te ruševine, 50 kuća, da bi dobili scenu rata... Tada je glumac koji govori tekst napravio lapsus, onda se mi ponovo vraćamo jedan kilometar natrag s tim kombijem, ponovo palimo 50 kuća i molimo Boga da glumac ne pogreši. Prednost takvog načina snimanja je da su ljudi stavljeni u situaciju da se maksimalno mobilišu u jednom arhetipskom naporu da savladaju prirodu i iz toga mogu da izađu neke lepe stvari.

DANI: Kako ste doživjeli lokalne ljude?

MARKOVIĆ: Mi smo uglavnom boravili u tim ranjenim mestima koja su preživela ratne strahote i etnička čišćenja. Na primer, mesec i po dana snimali smo u Prijedoru, u kome se svašta događalo za vreme rata i koji danas - kao da je neka duboka senka pala na njega - izgleda prilično tužno. Stanovali smo u hotelu koji je nekad služio za posete đačkih ekskurzija Jasenovcu, ali s obzirom da više nema đačkih ekskurzija, taj hotel je bio ukleto zdanje u kojem smo mi bili jedini gosti. Jednog dana Mira Furlan je predložila da odemo na otvaranje nekakve izložbe slika. Kada je nas nekolicina došla na tu izložbu, odjednom je to postao događaj za taj grad. Domaći ljudi kao da su se probudili iz duboke hibernacije, osetili su se nekako regularno, osetili su da su živi i da s nekim komuniciraju. Počeli su da nam pomažu. S obzirom da smo vrlo rano ostali bez pravog snega, morali smo da radimo s veštačkim. Osim Armije Bosne i Hercegovine, pomagao nam je šef lokalne vatrogasne brigade, koji je vatrogasnom penom pobeleo sve ono što smo mi želeli i kojeg smo prozvali "Pikaso". Hajde, "Pikaso", molim te, pobeli nam ono brdo. I "Pikaso" ode i pobeli brdo za deset minuta... Mogli smo da snimamo jer smo naišli na dobru karmu, snimali smo u nekim toplim, ljudskim uslovima, a lokalni ljudi su dobili priliku da - bar na trenutak - normalno žive.

DANI: Kakvo je bilo raspoloženje u ekipi za vrijeme snimanja?

MARKOVIĆ: Rad na ovom filmu bio je u ljudskom smislu - više od snimanja. Na primer, u ekipi je sudelovao glumac Emir Hadžihafizbegović, koji je u ratu izgubio majku i koji je na snimanje u Republiku Srpsku došao iz Sarajeva. U takvim situacijama se bojite da bilo ko ne doživi kakve neprijatnosti, ali konkretno Emir je došao svojim autom, kojeg je do vrha napunio ćevapima da počasti celu ekipu. Iz Los Angelesa je došla Mira Furlan s jednom dosta traumatičnom ličnom istorijom na početku rata u Hrvatskoj, ali baš njih dvoje, Emir i Mira, unosili su na snimanju jednu vrlo pozitivnu atmosferu. Nas sedamdesetoro koji smo krenuli na teren nismo bili nekakva jugonostalgičarska ekipa, nego je po prirodi filmskog posla nemoguće da radite s isključivo homogenom nacionalnom ili etničkom grupom. I glumačka ekipa je bila jako izmešana. Komandanta srpskih paravojnih jedinica igra Senad Bašić iz Sarajeva, srpskog ratnog profitera Emir Hadžihafizbegović, a komandanta bošnjačkih jedinica igra Branimir Popović iz Podgorice. Glumačku trupu osim Mire Furlan iz Zagreba igraju Dragan Nikolić, Josif Tatić, Jelena Đokić, Gordan Kičić i Tihomir Stanić iz Beograda, hirurga igra Svetozar Cvetković, ima dosta glumaca iz Banje Luke, dok zapovednika hrvatskih jedinica igra Bogdan Diklić...

DANI: Što mislite, kako će film biti primljen kod gledalaca kada uđe u redovnu distribuciju?

MARKOVIĆ: Mi smo sudelovali s ovim filmom na festivalu u Montrealu i ja sam se jako bojao kako će film biti primljen i ko će to da razume; Hrvati, Srbi, Bošnjaci i ko je tu ko i šta se tu događa, ali film je odlično prošao i u najprestižnijem filmskom časopisu Variety izašla je neviđeno pohvalna kritika. Verujem da bi ovaj film mogao i ovde dobro da prođe jer ja u njemu nikoga ne vređam, nikoga ne optužujem zato što na kraju svega mislim da su u ratu svi žrtve. Kada je prikazan moj film Srbija, godine nulte, ja sam doživljavao strašne stvari noću preko telefona, u medijima su se javljale raznorazne spodobe poput Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića i bio je to rečnik iz koncentracionog logora ali - na to sam već naučio. Ja ne pravim goblene, nego filmove o današnjim problemima.

DANI: Kako će film proći u Bosni Hercegovini?

MARKOVIĆ: Ne verujem da će biti značajan broj ljudi u BiH koji će reći da to što se pokazuje u filmu nije istina niti mislim da će biti naknadnih objašnjenja po principu "mi smo bili ovakvi a oni onakvi" ili da će neko reći da sam ja u političkom smislu "nečiji". U Banjoj Luci su film, koji nimalo ne štedi njihovu stranu, gledali učesnici rata i nakon projekcije su mi oni prišli i rekli: "Da, tako je bilo."

DANI: Da li mislite da biste mogli oprostiti ljudima koji su u ovom ratu okrvavili ruke?

MARKOVIĆ: Praštanje je, nazovimo ga tako, jedna hrišćanska kategorija. Ja nisam siguran da samo praštanje u ovom našem slučaju može predstavljati neko opšte dobro. Može da se oprosti tek onog trenutka kada se stvari isteraju do kraja i kada neko izađe javno i kaže: ja sam uradio to i to, gospodo, molim vas, sudite mi. Tada može da se oprosti. Međutim, kako ja danas mogu da oprostim, na primer, Miloševićevoj ženi Mirjani Marković, koja još uvek sedi tamo, baškari se u Rusiji kao balkanska ledi Magbet, potpuno zaštićena od najmoćnije evropske sile i koja nema nikakvog razloga da se brine s nakradenim milionima ove zemlje. Sve dok ona ne stane pred lice pravde i ne kaže šta se sve odigravalo u tom njenom monstruoznom mozgu u ta strašna vremena, ne mogu da joj oprostim.

DANI: Nakon posljednjih ratova, neprestano se na ovim prostorima govori o suočavanju s prošlošću. Da li mislite da bi se u tom smislu u Srbiji mogao dogoditi neki kvalitativan skok?

MARKOVIĆ: Ono što mi trenutno u tom smislu uliva tračak nade jeste nedavni krah Srpske radikalne stranke, te desničarske bagre. Ta stranka se srušila, ako ste primetili, kao kula od karata. Ja ne kažem da je ova druga strana jako kvalitetna i jako zaslužna za daljnji prosperitet, ali ovaj naci-bastion, koji nas je decenijama držao prikovanim za dno, sada se konačno skljokao i došao na pravu meru onog ko su i šta su oni: da sada u Skupštini jedni druge optužuju ko je seksualno impotentan i ko je čija švalerka. Ono što ostaje kao problem je nedostatak ličnosti sa snažnom evropskom vizurom koje bi mogle odlučno zemlju da povuku napred. Na ovim prostorima hronično nedostaju ljudi od integriteta koji će preuzeti odgovornost i žrtvovati sebe da bi izgradili jednu civilizovanu građevinu za opšte dobro. U Čehoslovačkoj je to između dva rata bio Masarik, državnik i filozof, prijatelj pisca Karela Čapeka i ta su dvojica ljudi razgovarali o smislu politike i upotrebe vlasti na jedan krajnje odgovoran i humanistički način. E, takvih Čapeka i Masarika na Balkanu još ne vidim.