Vojin Dimitrijević u Peščaniku o Nediću, tragediji njegovog oca i besnoj dijaspori

Vojin Dimitrijević: Ja bih sa Nedićem nastavio tamo gde je Mirko Đorđević stao. Mirko Đorđević je pokazao koja je bila Nedićeva uloga, i rekao da ga Nedić nije pogodio lično, dakle, da je to plod njegovog istraživanja. Mene je Nedić, međutim, pogodio lično, i posredno i neposredno. Moj otac je bio uhapšen u Beogradu, nije bio nikakav komunista, bio je kraljevski službenik u konzularnoj službi i ležao je u Beogradu u zatvoru i pod okriljem specijalne policije. Kasnije je izručen u Nemačku, stavljen u logor Bergen-Belzen, gde je ili streljan ili je umro. To je doprinos Nedića mom porodičnom životu. Drugo, ja sam morao pod Nedićem da idem u osnovnu školu. Prvo što su nas ošišali do glave, a drugo, to je bio jedan neviđeni nacionalno-crkveni kič. Sem toga, bio sam dete ali pamtim tog Marisava Petrovića, pamtim to streljanje u Kragujevcu i pamtim i te plakate u početku, kada su Tito i Draža Mihajlović bili na poternicama. Nedić ne može da uđe ni u kakvu galeriju predsednika Vlade, Nedić nema prava na to, Nedić nije bio nikakav predsednik srpske Vlade, on je bio nemački sluga ovde, kvisling. Tada nije postojala Srbija nego je postojala jedinstvena Jugoslavija i Vlada je bila u izbeglištvu i na njenom čelu je jedno vreme bio Slobodan Jovanović, a njen ministar vojske je bio Draža Mihajlović. Kako sad možete biti i za Nedića i za Slobodana i za Mihajlovića, i kako možete tražiti da se sva trojica u istom dahu rehabilituju?

Tako da je to simptom nečega šireg, a to je nešto što je za mene neobjašnjivo – u Srbiji vaskrsava nacionalsocijalizam, o Hitleru se lepo govori, o okupaciji isto, o Nediću se govori kao o nekom spasiocu srpstva. Međutim, neko je napisao jedan tekst na samom početku Miloševićeve vladavine, neki moj vršnjak, u kojem je pokazao koliko mu režim Slobodana Miloševića liči na Nedićev, sa svim tim nacionalnim kičem, naglim porastom hrišćana i ogromnom količinom krstača. Verovatno je tako da ona vrsta ljudi koja je to volela voli i Nedića. Ali za mene je nepodnošljivo, recimo, da je Nediću – i to je bio prvi simptom – posvećen prvi zbornik Sto najznamenitijih Srba. Jadan je stvarno narod koji među sto najvažnijih ljudi u celoj svojoj istoriji ima kvislinga. Kvisling je kvisling – ne postoji samo Peten u Francuskoj, postoji i njegov predsednik Vlade Pjer Laval koji je bio streljan. Francuzi su nemilice streljali sve kvislinge. Prema tome, sad treba odjedanput da rehabilitujete takve ljude? Moj zaključak je da je to neki pogrešno shvaćen antikomunizam. Uvek se setim Adama Mihnjika koji je rekao da je antikomunizam jedina gora stvar od komunizma. Na toj jeftinoj motivaciji se komunizmu vraća svako ko je bio antikomunista. Kakva je to apsolutno perverzna želja u zemlji Srbiji, u srpskom narodu, koji od nacionalsocijalizma nije imao ni trunku vajdice, koji je imao samo nesreću? Hajde, kažite, zašto ga ne bi bilo u Hrvatskoj kad su dobili nezavisnu državu Hrvatsku? U Slovačkoj? Neko je imao neku naopaku korist, ali korist – mi nismo imali apsolutno nikakvu i zašto se sad to pojavljuje kod nas?

Jedan od odgovora je upravo u onome što smo malopre pomenuli, u zakonitostima tranzicije. Ima nešto što mora da se desi u tranziciji, a to je ta vrsta korupcije, bogaćenja malog broja ljudi, jer se radi nešto što se u istoriji nikad nije radilo, da vlasništvo države, stvari koje su bile skoro 100% u državnim rukama, vrlo brzo moraju da pređu u privatne ruke. I tu naravno grabi onaj ko je najbliži. Tu nije bilo nikakvih iskustava, jer u Latinskoj Americi, recimo, u Portugaliji, u Španiji, Nemačkoj – zemljama koje su se oslobađale fašističkih diktatura – vladao je kapitalizam, vlasništvo su imale kompanije pojedinaca. A ovde se radi nešto što nikad nije rađeno. Tako da korupciju mogu da razumem, ali vrsta signala koju mi šaljemo, ova vrsta užasne ksenofobije, odnosno netrpeljivosti prema drugima, ova vrsta ljubavi prema nasilju, ovo što se reflektuje i kod najmlađih – ništa se ne dešava bez dubljeg uzroka, a sve to je, po mom mišljenju, potcenjivanje posledica rata. Deset godina rata, jer je Srbija najduže ratovala, mora da se leči. A ako je društvo ostavljeno samo sebi, ono mora da se leči bar dva i po puta duže od toga.

I onda vidite simptome jeftinoće čovekovog života. Dovoljno je da je čovek nešto drukčiji i već imate neko opravdanje za ubistvo. Evo, ceo Beograd je preplavljen porukama „pravda za Uroša“. Taj Uroš je pokušao da ubije policajca, i to na surov način, gurajući mu upaljenu baklju u usta. E, onda je dobio visoku kaznu u okviru zakona, nikakvu nelegalnu. Sada kreće kampanja „pravda za Uroša“, koja ne traži da se ide na viši sud pa da Urošu smanje kaznu, nego da ga oslobode. On lepo izjavljuje „da sam znao da je policajac možda ga ne bih napao, ali mislio sam da je neki navijač“. Znači, navijač nekog drugog tima je čovek koji se može ubiti. Gledajte sada, ova afera oko ovog košarkaša Kovačevića, koji je teško telesno povredio svog kolegu Amerikanca. Kao pravnik ja znam da se čovek brani kako god zna i ume i ništa ne zameram onome koji to radi i u sudu i van suda, ali je interesantno koji su tu argumenti bili. Kaže, mene hoće da pošalju u Ameriku da mi odseku glavu, zato što sam ubio Amerikanca i Jevrejina, odnosno ne ubio, nego sam ga tukao. Znači, Jevreje možete ubijati, a još je bolje da su pri tom i Amerikanci, to je verovatno nešto malo bolje nego ubiti još jednog Šiptara.

Dakle, ljudski život je na niskoj ceni i to se sad valja na sve načine. To se leči obrazovanjem, ali kad otvorite udžbenike istorije vidite vrlo sistematsku nameru da se razvije nekakav utisak o večitoj krivici sveta prema Srbiji. Šta iz toga proizlazi? Malo-malo pa se neko žali što pored svega što smo učinili svet nikako da nam pruži podršku, jer mi sad, recimo, imamo već sto dana proevropsku Vladu. Imamo je sto dana, a u toj proevropskoj Vladi ima puno čudnih ličnosti. Ja znam da se stvari menjaju, znam da su i na Istoku bivši komunisti došli ponovo na vlast, znam da ne može Srbija kao politička zajednica da bude logična kad mi imamo ogromnu desnicu i nikakvu levicu. Znam da radnici, kada su obespravljeni, traže utočište u levim strankama, a kod nas imate paradoks da radnici odlaze u najdesnije stranke. Najbolje bi bilo da se pojave novi ljudi. Sada gledati one iste koji su nas obmanjivali, koji su nas vukli za nos lažnim izbornim rezultatima, vrlo je teško da nam oni sada nešto izigravaju. Prema tome, već i sama Vlada je defektna.

Onda, ko obrati pažnju na signale iz ove zemlje, može da pogleda na šta nam liči Skupština, koja ne može da se presabere da promeni poslovnik ili da ga protumači nekako drukčije, nego se sad jedna stranka raspada i ceo parlament mora da pati zbog toga. Oni pod firmom „povreda poslovnika“ govore o svom obračunu. S druge strane, u svoje vreme ljudi oko Miloševića i na čelu njegovih ispostava i medija stalno su kukali kako smo izgubili medijski rat. Sve bi to bilo drukčije da nas nisu opanjkali strani mediji. Paradoksalno je da jesmo izgubili taj rat, ali smo ga izgubili jer je pogrešno vođen. Kada je naš RTS skupio pare – tad je i Panić igrao izvesnu ulogu – i napravio satelitski program, svi smo se smejali jer je program na srpskom, a trebalo je da utiče na inostranstvo. Mislim, to nije bila loša investicija, ali naša dijaspora je zbog toga potpuno luda. Naše društvo mora da shvati da predstavu o jednoj državi ne oblikuju samo izjave njenih ministara u poslednjih sto dana, nego mediji zaokružuju ceo utisak, koji je u našem slučaju takav da, prosto, sve svedoči o tom teškom oštećenju koje je pretrpljeno tokom deset godina rata.

Ima sada pokušaja popravljanja odnosa sa inostranstvom, suzbijanja teških stereotipa o svim susedima, bez obzira da li su oni surovi kao ustaše, ili beznačajni i blesavi kao Makedonci, bez obzira da li su pokvarena braća kao Crnogorci, ali to se posle dugih godina indoktrinacije teško leči. Drugo, rat ne proizvodi samo žrtve, nego u ratu psihopate, ljudi koji bi u miru bili u nekom budžaku, možda ubili neku mačku, mučili neko kuče i tako dalje, dobijaju priliku ne samo da muče i ubijaju ljude, nego da budu zbog toga stavljani na pijedestal, da postanu ugledni ljudi čiji je kult teško menjati. I to se sve skuplja u taj opšti utisak. Mi nemamo tabloide kakvi postoje na Zapadu – ko je s kim spavao, ko se za koga udao. Većina naših tabloida ima jaku političku poruku, znači antievropsku, antireformsku, to su pokušaji ubijanja Đinđića po ne znam koji put, ili – pogledajte ovo: hapse se ljudi i šalju u Hag, recimo Karadžića, svašta se o njima piše, ali čak ni u ozbiljnijim novinama nikada ne znate zašto su optuženi, pošto je očigledno mišljenje da je Hag jedan moloh, zver koja jede Srbe. Čak i kad smo raspoloženi za saradnju, u trenutku kad treba nekoga da isporučimo, mi govorimo da hoće da uhapse još jednog Srbina i da ga muče. Niko, recimo, za Karadžića – sad vidim da je pravljena i anketa – ne zna nijednu stvar koja mu se stavlja na teret. I, naravno, on je sad mnogo interesantan kao doktor Dabić, zanimljivo je gde se krio, šta je pomagao i slično. Tako da se sve to sklapa u jedan utisak da se naša tranzicija razlikuje od drugih pre svega po tome što mi imamo desetogodišnji rat iza sebe, vrlo krvav, vrlo lopovski, odvratan u pogledu ljudi koji su se popeli na vrh, odvratan zbog onih koji su u ime rodoljublja uzimali pare, slali druge da ginu, i koji opet govore da treba da pošaljemo vojsku na Kosovo. To se ne leči sistematski i to će nas opterećivati vrlo dugo.

Vidite koliki je bes ove ekstremne desnice kod nas, bes ovih što hoće da ubijaju, ovih stormfrontova – celo to društvo krvi i časti, oni su zapravo izgubili podršku u stanovništvu, ali su je izgubili ne zato što je stanovništvo zauzelo neke druge pozicije, to možete i po Hagu da vidite. Čak i oni koji i dalje misle da je Hag jedno strašno mesto na koje se šalju Srbi, i oni su za saradnju sa Hagom, jer im je dosadilo da loše žive. Isto tako, oni misle da je lepo što ovi viču „gvozdeni puk!“, ali istovremeno žele malo bolje da žive. „Nisam ja promenio mišljenje, ali više neću vatreno da te podržavam“. I onda se dešava ono što se zna iz svake knjige o terorizmu: kada takvi pokreti gube podršku oni se nadaju da će je ponovo dobiti ako naprave nešto drastično. Zato su sada vrlo opasni trenuci, jer uvek ima dovoljno budala koje su u stanju nekog da ubiju. Setite se kad je De Gol konačno shvatio da mora da se oprosti od Alžira, još pet puta posle toga su pokušali da ga ubiju. Tako da ja ne potcenjujem te opasnosti, ali one, mislim, dolaze upravo zbog tog očaja što više nema podrške za takve stvari. I onda počinje eho onoga što smo čitali u tekstovima predratnih fašista u Jugoslaviji, koji su stalno vikali „narode, probudi se“. Sad se opet isto govori. Ima ona čuvena karikatura Pjera Križanića na kojoj Stanislav Krakov, koji je bio jedan od tih nacionalsocijalističkih novinara, ide po narodu i viče „narode, probudi se!“, a odgovara mu onaj Križanićev gegula koji sedi: „ma“, kaže, „ja sam se davno probudio, ali tebi je vreme da dođeš svesti“. Slušamo opet te parole, „probudi se“, kao da mi spavamo pa će oni da nas probude. Onda čitate, između ostalog, ljude koji lepo žive u inostranstvu, imaju strano državljanstvo, koji dođu ovamo samo da nas napale, pa se onda ponovo vrate odakle su došli, a sve su bešnji jer podrške nema. A nema je zato što su ljudi postali umorni i ravnodušni pa sad i ti huškači govore ono za šta su optuživali druge – da ne vole svoj narod, sad oni počinju da ne vole svoj narod i zato bi hteli da upotrebe neka drastična sredstva da ga probude.

Mislim da ipak na neki način zdrav razum pobeđuje, što ne znači, kako je Bernard Rasel jednom rekao, da ljudi neće pričati da se kuva u frižideru i hladi na šporetu, da će to biti ideologija, ali kod kuće će paziti šta rade. Tako da mislim da u tom pravcu idemo. Naravno, mi nismo večite žrtve, kako nacionalisti pišu, ali jesmo u poslednje vreme veliki baksuzi, zato što smo sve prilike propustili onda kad su se mogle iskoristiti. Dok mi dođemo na red roba se ukvari. Sad nam stiže i ova svetska kriza, sad nema ko da nam da pare... Sve smo te prilike propustili. Kazna je možda preterana – propustite jednu priliku, pa za tri godine možete to isto da uradite. Ne, svake sledeće godine je sve gore i gore. A imate i neku vrstu političke neodgovornosti, kao i ono, kako bih rekao, podeljeno društvo u kojem je iracionalnost deo političke realnosti. Nađite zemlju koja još pati zbog jednog događaja iz XIV veka! Pazite, bitka kod Aženkura je bila osamdeset godina pre bitke na Kosovu, nađite mi nekog u Francuskoj i Engleskoj ko pati zbog te bitke! No, mogu ja da se smejem i da kažem da je to totalno iracionalno, ali to je ovde neviđeni politički faktor.
Službeni optimizam (I) Štampaj E-pošta
345. emisija - prvi deo
31.10.2008