Prijateljima. Bivšim.

Izgleda da me neko vreme neće biti.
Mislim, nije to toliko bitno, ali mene je uznemirilo. Jednostavno, probudio sam se i shvatio da me nema. Moj krevet, u koji sam prethodne večeri legao, bio je prazan.
Jeste li se nekad probudili u praznom krevetu? Pa, malo je jezivo. I, ne zna čovek šta da uradi s tim.

Ja sam otišao u kupatio, kao što radim svakog jutra. Pogađate - bilo je prazno. Hteo sam da se obrijem, ali nisam imao šta. To jest, ne radi se o tome da mi brada nije porasla - jednostavno, nije bilo ni glave na kojoj bi porasla. Ok, glava kao glava, reći ćete. Pa, i nije bila bog zna šta - ni naročito lepo oblikovana, ni nešto posebno opremljena... Prosto - čovek se navikne na tako nešto.
Navikao sam i da piškim kad ustanem. To je ispalo još gore - malo koji muškarac bi ostao miran kad bi krenuo da piški, i shvatio da nema čime.

Rešio sam da istražim tu neobičnu pojavu. Ali, kamo sreće da nisam... Pitao sam kasirku u mojoj prodavnici. Svog najboljeg prijatelja. Devojku koja je toliko uživala u mojim dodirima.
Sve sam ih pitao isto pitanje: kad su me poslednji put videli. Prosto, želeo sam da nekako uđem u trag sebi.
I svi su mi rekli jednu istu stvar: nemaju pojma. Ne sećaju se. Ne veruju da su me ikad upoznali.

Tako sam se našao pred novim zadatkom: morao sam da shvatim, i prihvatim, ne samo da me trenutno nema, i da me možda neko vreme neće biti. Prema svim prikupljenim saznanjima, po svemu sudeći, nikada me nije ni bilo.
Naravno, čudne stvari događaju se svakoga dana. Raznim ljudima, na raznim mestima. Jedan moj prijatelj je tako kopao nos, pa je promašio, i prstom povredio oko. Morao sam da ga vodim u bolnicu.
Ali, priznaćete, ovo je ipak nešto drugo.

Kad sam došao sebi od zbunjenosti i iznenađenja, malo sam istražio tu pojavu, u okviru svojih mogućnosti. I, maram da priznam da mi je ipak bilo malo lakše kad sam otkrio da moj slučaj nije ni usamljen, ni jedinstven. Mnogo, ali zaista zapanjujuće mnogo ljdi nikad nije postojalo.
Van Gogh je više nego jednom naslikao ovu pojavu.

Ovo je svedočanstvo o još jednom primeru ove pojave:

http://www.youtube.com/watch?v=7UBR3pI0FEk
I, da ne dužim mnogo, sve je dobro što se dobro svrši. Tokom vremena upoznao sam mnogo novih zanimljivih ljudi koji nikad nisu postojali. Učlanio sam se u njihov klub. Ovo je slika sa poslednjeg sastanka našeg kluba u prirodi:

.


Unapred se izvinjavam što neću biti u stanju da odgovaram na vaše eventualne komentare.
Mislim da imam prilično dobro opravdanje za to, zar ne?

U međuvremenu - a međuvreme je u stvari jedini stvaran oblik vremena, zar ne?
Dakle, u međuvremenu vam preporučujem par pesmica Dorothy Parker. Mislim, nije neka visoka poezija, ali nekako su mi postale bliske u mome sadašnjem stanju.

The Leal

The friends I made have slipped and strayed,
  And who's the one that cares?
A trifling lot and best forgot ---
  And that's my tale, and theirs.

Then if my friendships break and bend,
  There's little need to cry
The while I know that every foe
  Is faithful till I die.

Wail

Love has gone a-rocketing.
  That is not the worst;
I could do without the thing,
  And not be the first.

Joy has gone the way it came.
  That is nothing new;
I could get along the same ---
  Many people do.

Dig for me the narrow bed,
  Now I am bereft.
All my pretty hates are dead,
  And what have I left?

Symptom Recital

I do not like my state of mind;
I'm bitter, querulous, unkind.
I hate my legs, I hate my hands,
I do not yearn for lovelier lands.
I dread the dawn's recurrent light;
I hate to go to bed at night.
I snoot at simple, earnest folk.
I cannot take the simplest joke.
I find no peace in paint or type.
My world is but a lot of tripe.
I'm disillusioned, empty-breasted.
For what I think, I'd be arrested.
I am not sick. I am not well.
My quondam dreams are shot to hell.
My soul is crushed, my spirit sore:
I do not like me any more.
I cavil, quarrel, grumble, grouse.
I ponder on the narrow house.
I shudder at the thought of men.
I'm due to fall in love again.

Coda

There's little in taking or giving,
  There's little in water or wine;
This living, this living, this living
  Was never a project of mine.
Oh, hard is the struggle, and sparse is
  The gain of the one at the top,
For art is a form of catharsis,
  And love is a permanent flop,
And work is the province of cattle,
  And rest's for a clam in a shell,
So I'm thinking of throwing the battle ---
  Would you kindly direct me to hell?