Bespovratni kredit za siledžiju Miladina

Jutros je ta prilika. Otvorile su se vesele banke, srpski kreditni dragstori sa neviđenim pogodnostima za građanstvo. Možeš skoro za dž da kupiš podne obloge „Sintelon“ i nafta-peć „Alfa Vranje“. Imam konkretan predlog. Neka Vuk Jeremić i njegov ortak, bivši konzul Srbije u Njujorku Slobodan Nenadović, povoljno uzmu subvencionisani kredit i iz sopstvenog džepa molitveno iskeširaju milion dolara Hilari Klinton.

Neka im Boris Tadić bude žirant. Taj čovek, uvek prisutan kada treba pohvaliti gest nekog građanina bez obzira na državljanstvo, srpsko ili crnogorsko. Taj predsednik koji ima lekarsko uverenje od oftalmologa da mu je drugo oko u glavi još uvek crnogorsko. I kada ispuni menicu kao žirant, neka mirne savesti nakon Milene Dravić i Dragana Nikolića, primi uredništvo „Borbe“. Evo prilike da uz čašicu razgovora otkrije krticu u svojim redovima i pokaže brigu za slobodu medija

Priča o milion dolara namenjenih otkupu siledžijskih Miladinovih grehova nije prvi autogol impotentne Cvetkovićeve vlade, ali je svakako najbahatiji potez iste. Osim što je nesposobna, ova vlada nema elementarnog osećaja pristojnosti za tajming svojih poteza.

Uzmimo, na primer, činjenicu da je odluka o otkupu slobode siledžije Kovačevića vredna milion dolara proglašena za državnu tajnu istog dana kada je pred televizijskim kamerama ministar Rasim Ljajić, pošto se izmirio sa siledžijom Ilićem, uručio penziju od 7.000 (!) dinara udovici Šabana Bajramovića.
„Evo, nemamo više, ali od srca je, odvojili smo od usta 7.000 dinara, svi smo voleli Šabana, on je najbolje pevao od svih pevača nacionalnih manjina…“

Da sam kojim slučajem Šabanova udovica, najurio bih s kućnog praga i Ljajića i televizijsku ekipu pre nego što bi stigli da se raspakuju. Nažalost, sirotoj ženi i 7.000 dinara je veliko kao kuća. Toliko u Srbiji vredi otkup brige za porodice umetnika nacionalnih manjina.
Briga za siledžije daleko je veća.

Ali, demokratska vlast nije svesna da građani Srbije nekako lakše podnose i svetsku ekonomsku krizu, i pad dinara, čak i Đelićeve bele šengene od ovakve jezive bahatosti. Nakon zavlačenja ruku u džepove poreskih obveznika, opsada „Borbe“ – nekakvi inspektori i Dačićevi panduri u prostorijama jednog dnevnog lista – probudili su najcrnje asocijacije iz olovnih vremena Vučićevog zakona o disciplinovanju medija. Na primer, sliku ispražnjene kancelarije Ćuruvijinog „Dnevnog telegrafa“, film koji je tako počeo a završio se kadrom krvave fleke ispred ulaza jedne zgrade u Hilandarskoj.

Istorija demokratskih protesta u Srbiji neretko je istorija protesta za slobodu medija. Možda će reformisani Dačić ovog puta zagrevati vodene topove prilikom pohoda na demonstrante. To se Aleksandru Vulinu, ljubitelju grupe „Azra“, sigurno neće svideti. Ali reforme su čudo. Demonstranti imaju običaj da se spontano okupljaju svaki put kada se ispostavi da je car go. Da krade ili da kraducka. To najbolje zna Ivica, Slobin aparatčik i portparol, koji nas je godinama u izbornim noćima bacao u očaj „sjajnim vestima iz štaba SPS-a o velikom vođstvu Miloševića“, čak i onda kada je Sloba bio sasvim obnažen.

Jedina korist od slučaja siledžije Miladina jeste u činjenici da je na neformalno održanom referendumu u Srbiji, odavanje trapave državne tajne naišlo na gnušanje poreskih obveznika i prve i druge i treće Srbije. Još je važnije što je Jeremićeva tajna ismejana kao u bajci o carevom novom odelu. A na kraju te bajke car je i dalje go, ali još dugo i srećno živi na Kosovu, u Srbiji, brale.

A Boris Tadić hita da kupi menicu, pa juri u banku u red da bude žirant nestašnom ministru i konzulu. Mislim da je Andrićevom vencu najbliža vazda likvidna „Rajfajzen banka“.