Intervju: Srdja Popovic

Đinđića je ubila Služba

«Ne postoji presuda koju bi svi prihvatili. U odnosima između država bivše SFRJ vlada pravilo – ono što je dobro za tebe ne može biti dobro za mene.
Ali, Sud u Hagu je ozbiljna institucija i za razliku od mnogih ne mislim da je presuda politička, da su vodili računa da je izbalansiraju zbog odnosa u regionu», komentariše presuda po tužbi BiH poznati srpski advokat Srđa Popović. Popović je jedna od najupečatljivijih figura one Srbije koja se devedesetih nije svrstala uz nacionalni program i snažno se suprostavila ratu i ubijanju. Popović je ovih dana u žiži i radi procesa Đinđić, kada je kao advokat porodice zatražio da se kao svjedoci saslušaju najveći predstavnici vlasti i bezbjednosnih službi Srbije – od Koštunice do Jočića.

MONITOR: Šta presuda znači za Srbiju?

POPOVIĆ: Nisam vidio presudu i neozbiljno je komentarisati u celosti, ali ipak imam određene stavove. Efektivna kontrola Beograda nad vojskom koja je ratovala u Bosni teško se mogla dokazati, jer su u Sudu postavili visoke standarde dokazivanja. U Sudu su se ustručavali da kažu da je Milošević imao potpunu kontrolu nad snagama bosanskih Srba, naročito nad onim što su te snage radile u Srebrenici. To što se događalo u Srebrenici je bilo toliko iracionalno i kontraproduktivno Miloševićevim interesima, da je vrlo vjerovatno Mladić to radio na svoju ruku. Milošević je sigurno znao šta se zbiva, ali mu nije bilo stalo da spreči. Zato je i Srbija proglašena odgovornim.

Čudno je što u Prijedoru, Kozaracu, Sarajevu nije bilo, prema mišljenju Suda,
genocida. Ako isti ljudi u Srebrenici imaju nameru da unište deo stanovništva, šta dokazuje da te namere nije bilo u Prijedoru ili Sarajevu. Teško je odbraniti tezu da je do genocida došlo samo u Srebrenici.

I još je nešto logično - ako Srbija nije sprečila genocid, a mogla je i imala je obavezu prema Konvenciji o genocidu, onda je doprinela posledici, a ako je doprinela posledici onda smo saučesnici. Nismo sprečili genocid, a nismo saučesnici, to je nemoguće.

MONITOR: A reakcije na presudu?

POPOVIĆ: Reakcije su me zapanjile. Ovde se slavilo. Jasno slavilo se jer je postojalo očekivanje, zasnovano na onome što se dešavalo u BiH, da će Srbija biti proglašena direktno odgovornom za genocid. Slaviš, znači odlično si prošao sa presudom. Slaviš, a Srbija je osuđena po Konvenciji za nesprečavanje genocida. Zar nije strašno što smo odgovorni što nismo sprečili genocid, i što čuvamo u vojnim objektima Mladića koji je naredio genocid, a cela država na čelu sa predsednikom Vlade laže svet da mi nemamo ništa sa njim. Ovo za što je Srbija proglašena krivom teška je osuda za jednu državu.

MONITOR: A kako tumačite reakcije u Bosni?

POPOVIĆ: U Bosni je očajanje. To je razumljivo - rat nije mogao da se vodi bez Srbije.
Celo naoružanje dostavila je Srbija. Uosotalom, o tome su govorili Mladić i Karadžić. Govorili su da deo njihovog budžeta pokriva Srbija. Srbija je slala jedinice od kojih su neke bile deo MUP-a, kao Škorpioni, to svi znaju.

Ne znam da li je bosanski tim uspavalo što je ceo svet znao šta se dogodilo. Možda nisu mislili da tu mora mnogo toga da se dokazuje. A Sud sudi na osnovu onoga što je u spisima. Ipak, najvažnija posledica celog spora je da je Sud nedvosmisleno utvrdio da je u Srebrenici počinjen genocid.

MONITOR: U Podgorici zvaničnici kažu da je Crna Gora izopštena iz tužbe jer ništa
nije imala sa ratom?

POPOVIĆ: Crna Gora je tehnički izmakla presudi. Ne zato što nije učestvovala u ratu, već zato što nije prihvatila nadležnost Suda nakon usvajanja nezavisnosti. Ali, zabuda je da će se naša sporenja oko prošlosti rešiti bilo kakvom presudom bilo kog suda. Odnosi između ovih naroda su takvi da ne postoji autoritet koga bi oni prihvatili da presudi. Ovi narodi su toliko zakopani svojim emocijama, mržnjama i osvetama da ne mogu nikom drugom dati ovlašćenje da raspravi ko je tu odgovoran. Svak ostaje pri svom stavu.

MONITOR: Godišnjica je Đinđićeve smrti. Koliko ta ratna prošlost ima veze sa Đinđićevim ubistvom, da li je ubistvo, u neku ruku rezultat odsustva volje da se suočmo sa prošlošću i da se izvedu pred sud oni koji su odgovorni za zločine?

POPOVIĆ: Mislim da je to suština. Đinđića su ubili, ubijali su ga, to je pokušano više puta, upravo zbog toga što je hteo da se zločini kazne. To se jasno vidi nakon promene vlasti 5. oktobra. Glavna delatnost nove vlasti bila je da zataška zločine u Bosni, Hrvatskoj, Kosovu i ovde. Koštunica je imao fantaziju, sebi je zadao misiju da Srbija obezbedi što lepše mesto u istoriji. Zločine je dakle trebalo sakriti pod tepih jer bismo loše izgledali u istoriji ako se vide. To je kratkovida provincijalna optika. Kao da se može sakriti nešto što se dešavalo pred očima celog sveta. Sada nas sve indentifikuju sa zločinima, baš zato što ih krijemo. A imali smo šansu, posle 5.oktobra, da kažemo koje užase je činio Miloševićev režim, da načinimo diskontinuitet i da odgovorne izvedemo pred sud. Umesto toga Koštunica jatakuje sa zločincima i zločinima.

MONITOR: Dakle, Đinđića je ubio kontituitet sa Miloševićevim režimom?

POPOVIĆ: Jednom se omaklo nekom pripadniku SPS-a pa je rekao - jedan je izdajnik platio platiće i drugi. Odmah nakon 5. oktobra razdvojile su se dve struje u okviru
DOS-a. Koštunicu je, mislim, na vlast dovela vojska. On je vojnim strukturama morao da pokaže zahvalnost, da ih štiti. Đinđić je želeo raskid sa Miloševićem. Dve su se struje odmah sukobile. Koštunica je svoju politiku nazvao politikom kontinuiteta. Primao je Miloševića kao predsednika najveće stranke. Kao da je Milošević pripadao nekoj normalnoj stranci koja je izgubila vlast i prešla u opoziciju. To nije bila stranka, to je bila organizovana banda, koja je morala da bude raspuštena 5. oktobra, kojoj se moralo zabraniti delovanje makar pet godina. Ono u čemu se ovde živelo devedesetih godina nije bila loša vlada, nego nacionalna katastrofa. Na vlasti je bila mafija. Sada idu emisije o milijardama koje su izvukli iz zemlje dok su tobož štitili srpski narod. Dok su ratovali, popljačkali su čitavu državu.

MONITOR: Koliko Vi, kao advokat koji zastupa Đinđićevu porodicu, možete u procesu razotkriti političku dimenziju Đinđićevog ubistva?

POPOVIĆ: Sve je počelo pobunom Crvenih beretki. Za ove četiri godine procesa svi su nastojali da Đinđićevo ubistvo tretiraju kao bilo koje ubistvo. Bavili su se detaljima, da utvrde gde je stajao ubica, tražili su pušku, čaure, ugao iz koga je pucano. Da je to obično ubistvo, slučaj se mogao rešeti ako ne za tri meseca, a ono za šest. Ovde nije reč o običnom ubistvu. To krivično delo se zove ubistvo najvišeg predstavnika vlasti u nameri napada na ustavni poredak i ugrožavanja bezbednosti zemlje. U procesu se ne govori o napadu na ustavi poredak. Ne usuđuju se da ispitaju politički smisao ubistva.

Paradoksalno, Legija je uneo političku dimenziju u proces. Naravno ne namerno već u pokušaju da se odbrani. Legija je otvorio veoma drsku priču da je on tobož bio u odličnim odnosima sa Đinđićem, savetovao se sa njim, da nije imao motiv za ubistvo. Ta je priča naravno netačna. Đinđić jeste sa njim napravio dogovor 4.oktobra, imao je za cilj samo da spreči krvoproliće na ulicama. Dil je otprilike bio - amnestirani ste ako sutra ne pođete na nas ali nema više kriminala, za buduće grehove amnestija ne važi. Sporazum je pukao jer su Legija i njegovi nakon 5. oktobra hteli da budu Milošević, umesto Miloševića. Kasnije, i jedna i druga strana se spremala za obračun. Legija je tri dana pred Đinđićevu nameru da ga uhapsi, saznao da se to sprema.

MONITOR: Vi ste u procesu pokušali da osporite Legijinu priču o navodnom savezništvu sa Đinđićem?

POPOVIĆ: Pokušao sam da dokažem da su Legijini saveznici Koštunica i DSS. Oni su pomagali jedni drugima u kritičnim momentima. Pobuna beretki je bila odlučujuća jer je Đinđić izgubio kontrolu nad Službom bezbednosti. Đinđića je Služba ubila. Službu je preuzeo čovek koga je Legija doveo na to mesto – Bracanović, obaveštavanja o kretanju Đinđića došlo su iz Službe, pucao je čovek pripadnik Službe, puškom Službe.

Pobuna beretki je bila početak Đinđićevog ubijanja. Otklonjene su prepreke. Tada je Koštunica dao čuvenu izjavu da ta pobuna nije ugrožavanje bezbednosti jer lekari štrajkuju u belim mantilima, a policajci u uniformama sa oružjem. Koštunica je kao pravnik morao znati da policija nije ni smela da štrajkuje u to doba.

On je kao vrhovni komandant imao dužnost da pokrene vojsku. Beretke su postavile političke zahteve, da se smeni Mihajlović. Oni dakle menjaju Vladu na ulici, traže da se donese neki zakon. Koja to policija na svetu sa puškom u ruci diktira koji će se zakoni doneti.

Neprosedno nakon pobune, Legija objavljuje politički manifest u kome govori da je zemlja prodata, da se naši heroji isporučuju u Hagu, da će zbog toga platiti. Jasne pretnje. A Jočić kaže da to ne preti Legija, da to preti narod. Proglašava Legiju za glas naroda. Dan nakon ubistva Koštunica traži kontracionu vladu, čiji je on jasno mandatar.

MONITOR: Da li je DSS pokušao da minira suđenje?

POPOVIĆ: Da i to otvoreno. Bilo je čak i predloga da se ukine Specijalni sud, govorili su da je celo suđenje montirano. Oni svoje sopstveno Tužilaštvo i soptveni Sud
dezavuišu. Na suđenju se pojavljuju pripadnici beretki u majicama kao jasna pretnja. A Jočić kaže da ima razumevanja za te mlade ljude koji su oduševljeni jedinicom koja je imala slavnu prošlost. To je hobotnica. Suđenje je saplitano non-stop.Tužilac Radovanović je bio uhapšen za nešto zašto bi u normalnim okolnostima možda mogao da ima disciplinske mere. Umro je posle toga. Zamenik izlazi iz procesa, a nakon toga i Kljajević. Ubijena su dva svedoka. Ubijen je Kriještorac, koji je jedini rekao da bi mogao da prepozna ubice. Onda u MUP-a kažu da to ubistvo nema veze sa procesom. Otkud znaju i sa čim ima veze.

MONITOR: Vi ste tražili da se saslušaju visoki funkcioneri?

POPOVIĆ: Da tražio sam da dođu Koštunica, Jočić, Bulatović, Stojković, Tomić i Tijanić. Sud će odlučiti da li će ih saslušati. Ali, izvršna vlast kontroliše tužioce i sudski postupak i veliki je pritisak da se ne dozvoli izvođenje dokaza,osim onih koji su direktno povezani sa činom oduzimanja života. Bilo bi skandalozno da ne dođe do saslušanja, posebno zbog bića krivičnog dela. Mi moralo pokazati da je ubistvom Đinđića bio ugrožen ustavni poredak i bezbednost zemlje.

MONITOR: Ostale su nedirnute Miloševićeve institucije sile - vojska, tajna policija, ratne jedinice?

POPOVIĆ: Ništa se ne može razumeti ako se ne zna šta se desilo 5. oktobra. A 5.oktobra je izvršen puč. Bezbednosne strukture su odlučile tokom NATO bombardovanja da skinu Miloševića jer su videli da je lud, da je zaratio sa celim svetom, da bi ih sve mogao odvesti u Hag. Ulogu naslednika dali su Koštunici koji se nikada nije usprotivio Miloševićevoj nacionalnoj politici i ratovima.

Đinđićevo ubistvo bilo je udarac za celo društvo. Poslata je poruka da ovde ništa novo ne može da se desi. Tek se sada desilo nešto novo ulaskom LDP u parlament. U Srbiji postoje samo dve jasne strane: liberali i radikali. Večna je borba u Srbiji hoćemo li u Evropu ili nećemo. Zato se i ranije ubijalo, zato je i Đinđić ubijen. Centar je ovde nemoguć. Koštunica pokušava da bude centar; ali ne mogu se praviti kompromis oko stvari oko kojih je kompromis nemoguć. Ili smo u Evropi ili smo izopšteni iz nje.

MONITOR: Kako Vam izgleda Crna Gora. Dugo je bila sa Miloševićevom Srbijom, a sada se pokušava reći da je to bilo samo zabluda?

POPOVIĆ: Loše je kada se nešto gradi na lažima. Uvek je jednostavnije da se plati šta ima da se plati. Naročito u Crnoj Gori, u kojoj ispada da srpske partije manje lažu. Jer se ne stide onog što su bile u ratovima. Ponose sa tim, pa ispada da manje lažu.

Kad čitavo društvo potone teško je izvesti lustraciju. Svi postaju saučesnici, niko ne želi baš mnogo da talasa. Izgleda da je neophodno da prođe vreme. Ali, bez obzira na to, treba insistirati na lustraciji, treba otvarati proces.