окно лабудице

лак састав на тему свакодневну . . летњу

временски угођај за незамерит'му па љуљамо га узмедитерана. ташта мила (на дуже)острвљена угостима се посве одомаћила.
узречица јој све чешћа
- могло би се овако
оконас купача множина, пловила само зују моторима плашећи недужне морске сасе и планктоне.једна наспрам нас пристојно размакнутих бутина, ко лабудица крила, предаласе у потпуности на милост и немилост канцерозним сунчаним зракама, мешкољећисе. на моменте севне јој маца испод танге
- како је није срамота да тако распечена лежи, таштаће
- мислим да ми грешимо гледајући ка њој, ја као гласно размишљам
- па шта, треба да жмуримо
- није баш ни завиривати исправно,оцењујем
- ја не завирујем него ми је баш у правцу мора, а мисмо пре ње дошли јутрос уосталом, ( надужеће)
- ха, таки су ти млади данашњи заклоне море у моменту, саћу је замолити да малко испружи ноге да незаради карцином јајника од интензитета сунчаног, ја услужан
- нећеш ти ништа говорити,а њу треба да је срамота
- како оћете, помирљивоћу
утом 1 чамац, брзотрз, само што се не укуца укамењара крајнас те на чистом руском корманош моторина, момчић 2 са 2 м., довикну нашу размакнуту комшиницу
- ла риииисааа
исправи се девојчурак, топлесом догрла забрађена, посве пристојне телесне конфигурације и у пар корака ускочи у пловило које очепљеног гаса се пропе , ко зеленко,те одзуи капучини усусрет.
- нисам ни опазила да је гола горе, надужеће
- та ја то ни негледам крај ових природних лепота којима смо окружени, да вам признам
- па рание ниси био такав
- ха, старисе, појашњавам,него одох по капућина ,годићенам
- може, ал намажи ми претога леђа соним јачим фактором данас баш пржи
- да хтедох предложити вам морате се пазити спочетка а тамо за који месец кад набаците боју безбриге
- ти мене ко да малко зеекиш, нисам ја овамо дошла да останем
- шоооо, па шта би нам фалило, ја домаћински

потом док прескачем тела поплажи разбацана све кафеу ходећи, ветром донета, дали,одкознагде W B Yeats-ова песма LEDA I LABUD пролете ми све климавијим сећањем

Nalet moćnih krila:vetar grunu
Na klonulu devojku; pokožje kandže, crno,
Miluje joj bedra, potiljak drži u kljunu;
Na bespomoćne grudi grudima je nasrno.

I kako da ruka, smušenim prstima, skine
Pernatu raskoš s mekih bedara, a njeno
Telo, posrnulo pred nasrtajem beline,
Da mu ne oseti srce, čudno, prislonjeno?

Drhtaj bokova potom se pretvori
U srušeni zid, u kulu, krov koji gori,
U mrtvog Agamemnona.

Da li je, Krvlju vazduha ošinuta oštro,
Naslutila, sem sile, i znanje, pre no što
Ravnodušni kljun je pusti i ode dalje?