fruškoMorski koMo (9)

ovo je bilo prvo jutro koje je donelo svežinu. prirodnu svežinu. isključio sam klimu i otvorio prozore. oblaci su bili kao paperje. sasvim drugačiji od onih u australiji. pogledao sam u mariju i zamislio je kao deo oblaka. već dugo nismo bili van ovog bogatog zatvora od vile.

kao da mi je čitala misli. otvorila je oči i jednostavno rekla hajmo na jezero. na licu mi se odmah videlo oduševljenje. zar ovde postoji jezero? mala je ustala. onako gola protegla se. protrljala oči i krenula prema meni. rukom sam joj pokazao vrata. nećeš od mene ovde ništa dobiti. bežimo u prirodu. voleo sam njenu poslušnost. dok je nestajala u hodnicima čuo sam kako pevuši. osetio sam čudan talas u sebi kao vetar i šuštanje lišća koji su me pozivali iz daljine. moja sreća je tog trenutka bila opipljiva.

jurili smo kroz šumu i smejali se. ovaj put nismo išli ka našoj gluvoj dolini, već ravno, ravno, prema sve jačem suncu. prema sve ređim stablima. izašli smo na otvoreno. a onda je pukao vidik. blesav i lep. baš lep. očekivao sam neki okean ili bar more. a ono samo štrafte kukuruza, i nekog sitnog rastinja. preko puta, u daljini, samo voćnjaci. ono tamo su ti kruške. a odmah pored, vidiš, to su ti kajsije. pogledao sam je. gde je jezero? priljubila se uz mene. ako budemo pratili tu liniju između krušaka i kajsija doćićemo do jezera, za jedno dva sata.

da li je prošao sat ili dva, nisam znao. ležali smo i dalje tu, na proplanku, polugoli. njene zelene oči su odjednom postale oprezne. čuješ li ? hitro je ustala i počela da se oblači. pratio sam je, a da ništa opasno nisam video. potmuli zvuk iz daljine je postajao sve jači. uhvatila me je za ruku i vukla me je prema njemu. ubrzo smo izbili na put ka dolini kojim je prošao staromodni traktor. nisam mogao da verujem koliko je bio bučan. hajde požuri, to je marko. odvešće nas do jezera. povukla me je ponovo i već sam osećao kako kao dete jurcam po prašnjavom putu dok se noge same od sebe odmotavaju i jedna drugu sustižu. da li je to bio trenutak slobode. gotovo lebdenja u užasnoj mešavini izduvnih gasova prašine i bezbrižnosti? polako smo ga stizali, a i on je nas primetio te je malo usporio. marija je ubrzala i trčeći paralelno sa njim nešto dovikivala. onda ja màšina stala. jedva sam se zaustavio i prišao mariji i njemu. pružao sam ruku da se upoznam sa simpatičnim mladićem za volanom. međutim, pružio mi je levu ruku. marko. marko iz šatrinaca. uzvratio sam čvrst stisak. ozzie. ja sam marijin drug. a pogled mi je još bio prikovan za beživotni kratki rukav koji je visio preko desnog ramena. patrljak ruke se nazirao, ali ruke nije bilo. koliko god da sam se trudio, pogled mi je i dalje bio prikovan za ono što ne postoji. možda su to bile samo sekunde. video sam da je primetio i svađalački pogledao. šta si se ukočio, imaš neki tik? a onda odjednom razvukao usta u osmeh i mahnuo glavom prema prikolici. ajde uskačite. kad dođemo do jezera prčaću ti o ruci. super ja vozim i levom, videćeš. ajd' penjite se! kao po naredbi smo uskočili u prikolicu. osetio sam da gorim od sramote. mala me je zagrlila. šta si se utunjavio. ma svi tako reaguju kad ga vide. mi smo se već naučili, a posebno on. izgubio je u slavoniji, na ratištu kad je imao 20 godina. ma nije ništa strašno! ajde, biće nam lepo na jezeru, ali da znaš da je veštačko, i može da se pliva. možda će i marko sa nama. super pliva samo sa levom rukom. aaaajde, kao da nikad nisi video invalida. pa toliki momci su izginuli na ratištu, a ovi što su se vratili kao bogalji već su se pomirili s tim. šta se ti, molim te, ubacuješ u bedak? nastavila je da priča, a ja sam prestao da je slušam. u glavi mi je bio samo onaj patrljak ruke i veselo gorštačko lice. kako je to bilo različito. tako u suprotnosti jedno drugom. da li je moguće da me je to pogodilo. ili sam se jednostavno uplašio. čega ? uplašio čega?