Ženski ljudi - Staša Zajović

NASILJE IMA POL

“Ja kao žena, nemam svoju domovinu” (V. Wolf)

U istoriju su žene ulazile samo ako su ispunjavale muške uloge, najčešće kao ratnice, ponekad i kao mučenice: majka Jugovića, sestra Batrićeva, Jovanka Orleanka, Marija Bursać. Nedavno je jedno udruženje Srba sa Kosova poslalo S. Miloševiću poruku da ne sme da da ostavku ne samo zbog “svih Obilića, braće Jugovića, već i zbog svih majki Jugovića”.

Da li su žene ikada imale svoju zemlju, koja je naša domovina? Može li to biti naše telo, ako je “prva teritorija na kojoj je u istoriji čovečanstva izvršena kolonizacija – naše telo, telo žene” (Deklaracija o četvrtom svetu)? Da li je telo žene ikada pripadalo njoj samoj? Kažu da žena pripada porodici, naciji, domovini. Žena prenosi svoje telo deci (rađanjem), ali koje telo: ono koje vrši nasilje ili nad kojim se vrši nasilje. Nasilje ima pol.

U mom zavičaju još uvek se kaže da je imati kćerke isto što i nemati decu, da su “kćerke – tuđa večera”. Žena koja rađa muško dete rađa “dike”, “sreću”, “blago”. Kada žena ne može da ima decu, takve kuće zovu “iskopana kuća” ili “pustinja”. Biološki uzrok nemanja dece tražio se, i u prošlosti i sada, kod žena, a ne muškaraca – “oterao je ženu, ne može da mu rodi”. Nije čudno što mnogi svetski etnolozi kažu da Crnogorci poriču srodstvo izmedju majke i muške dece, “to je moj sin a ono su tvoje kćeri”. Muškarci bi hteli čak i da prisvoje moć rađanja žena, a posebno da prisvoje određene plodove, decu muškog roda. U nemogućnosti da sami stvaraju, diče se junaštvom i izmišljaju ratove, “rat kao simetrični dodatak materinstvu”. A žene, često da bi opstale, govore muškim, ratničkim jezikom. Pokret žena iz Nikšića i u ovom ratu opominjao je muškarce da “ispune plemensku, narodnu i nacionalnu tradiciju”, da idu u rat. One će ih, kad prinesu “žrtvu na oltar domovine”, dostojno oplakati i otužiti”.

Majka rađa, oplakuje, sahranjuje mrtve, ona ide na grobove poginulih vojnika, ratnika. Crnogorski filozof, V. Vujačić, ovako tumači tu nekrofiličnu društvenu ulogu žena: “Ženske sposobnosti se posebno ispoljavaju u tužbalici. U tužbalici se ne vidi samo emocionalnost žene, nego i njeno prirodno (?!?) pravo da sudi o događajima i ljudima. U tužbalici se ona ispunjava svestrano, kao čuvar i graditelj morala”. Sve je u savršenom skladu sa nekrofiličnom kulturom: žena majka = čuvarka morala = čuvarka smrti.

Moja sećanja iz detinjstva ispunjena su slikama žena, srodnica ili nepoznatih – u crnom. Žene u crnom. I crno kao nemogućnost izbora, paradigma života bez boja i nijansi. Možda su i one crnom bojom htele da izraze protest – da li su na to uopšte mogle da se usude?

Dok sam svake srede stajala u crnini i ćutanju, “da bismo razmišljale o sebi i drugima”, iskrsavale su mi žene iz mog detinjstva. Za razliku od njihove, moja crnina nije samo oplakivanje bliskih osoba, već svih žrtava ovog i svih ratova. To nije prepuštanje oplakivanju i tugovanju, to je otpor ubijanju gradova i ljudi, otpor nasilju u svakodnevnom životu.

Žene u mom zavičaju još uvek ne govore o vlastitoj patnji. Znam da je to ćutanje znak duboke ugnjetenosti. To što ne govore, ne znači da su muuškarci pozvani da govore u njihovo ime. Žene u mom zavičaju ćutanje ponekad prekinu, patnju učine vidljivom, oduzimajući sebi život – “zamakla se” (obesila). U odnosu na broj stanovnika, stopa ženskih samoubistava u Crnoj Gori najveća je na svetu. Ubijaju se uglavnom žene od preko pedeset godina. Telo za druge, život za druge, tek kada podmiri potrebe drugih, “zadobija kontrolu nad vlastitim telom”. Da li je to deo istorije čojstva i junaštva? Ta istorija nikada nije dopuštala da žena uđe u nju. Zar je patrijarhalna istorija nešto drugo nego ubijanje Drugog? U njoj ne postoje ni Drugi, ni Različiti, ni Drugi pol. Za takvu istoriju ni žene nisu pokazivale zanimanje.

Muški i ženski svet su u mom zavičaju odvojeni. Žene su međusobno odvojene (porodicom-mužem-sinom), ali se i dosta druže. Ni u detinjstvu, ni sada, nisam čula da kada se sastanu pričaju “o slavnim bitkama za otadžbinu”. Uvek su pričale o drugim stvarima, o svojoj istoriji, o onom što su stvorile, sagradile, okrepile, zacelile, iscelile, osnažile, pomirile. Za te vrednosti ni istorija, ni otadžbina, nisu pokazale interesovanje.

Žene iz mog zavičaja nisu žene “izvan istorije”. Problem je u istoriji samoj. Svima nam je potrebna jedna drugačija istorija, ne istorija otadžbine, “zemlje očeva”, kao sleda ubijanja i smrti. Potrebna nam je domovina kao “zemlja života i osećanja”. Ili kako to kaže Tiziana Plebani, žena u crnom iz Venecije, “domovina ima koliko i živih bića, saveza i ugovora o saradnji, onoliko koliko za svaku(og) od nas ima mogućnosti da stvori ljubav, prijateljstvo, uvažavanje”.

"Pacifik”, časopis za kulturu mira, broj 1, Beograd, avgust 1992.