Jebeš zemlju koja nema genocida

Kad sam ja bio mali, stvari su brate bile na svom mestu. Zlo je, kako su nam pričali, jednom postojalo, ali ga je Dobro pobedilo, i oteralo u zabačene budžake sveta. Svi su se mnoogo napatili, ali smo se uz veliki trud i zalaganje izvukli iz bede, i sad ćemo da uživamo. Naravno, treba biti dobar drug, marljiv učenik, pravi pionir. Ako neko neće ili ne ume, pa dobro, naći će se tu i tamo neka kaznica za njega, u skladu sa duhom našeg humanog društva.

S vremena na vreme smo organizovano obilazili spomenike ili slušali o manifestacijama - puno hrabrih čika i teta poginulo da bi nama bilo lepo. Puno nevinih su zle čike poubijali, ali, "zle čike" su bili "njihovi", a dobro, tj. naši, ipak su pobedili.
Sve u svemu, ni danas nisam 100% siguran da je bajka bila sasvim pogrešna. Ili je to samo nostalgija?
Bajka je prelazila u drugi žanr sasvim polako, nečujno i gotovo neprimetno.
Najpre na individualnom planu.
Neko mi je rekao: znaš ovaj dečak s kojim se ti mnogo igraš, njegov deda je bio šef policije u gradu za vreme rata, i mnoogo je ljudi mučio i poubijao.
Eto ti prvog teškog zadatka za dečji um: hajde sad spoji predstavu ovog plavokosog dečaka što se tako mnogo i od srca smeje, sa predstavom njegovog rođenog dede - zlikovca.
Počnem ti ja da mislim. Osluškujem. Počnem da hvatam delove razgovora odraslih. Ispadne da je deda-zlikovac bio smešten u neki, kao, logor, a deda one male crne iz druge klupe, pa, njemu je ubijena sestra, i on je lepo izveo onog prvog dedu iz logora i jednostavno ga ustrelio. I? Pa valjda tako treba...
A tada uopšte nisu bili dede - bili mladi, lepi i nasmejani, video ja na slikama. Pa, ni to nije bilo baš lako - shvatiti da deda nije jednostavno deda oduvek, nego da je bio dečak, pa je posle bio mladić-lepotan, i to ličnost, strah-i-trepet, bojali ga se o-ho-ho... A i to valjda tako treba...
Onda mi jednog dana "objasne": znaš, jedna tvoja prabaka, ova na ovoj slici ovde, bila je Italijanka. A ovu drugu prabaku, na ovoj slici, e, pa, nju su Italijani ubili. A ja samo blenem, klimam glavom, a mozak mi šlajfuje u mestu. Pojma ja nisam imao šta su mu to Italijani, a ni ovo "objašnjenje" mi nije baš pomoglo. Ti Italijani, pa kanda smo na neki način svojta, šta li. A opet... Došli i ubili baku?
Rekao ja to sutra u školi devojčici koja mi se, onako, sviđala, a ona mi se posle rugala. Italijani jedu mačke, to bar svako zna.
Uh. Tek to me dotuklo. Bila je to moja prva kriza identiteta. Mnogo brate uvrnuti ti Italijani. A opet, ja nekako ispadam jedan od njih. Iako nikad nijednog nisam video - prababa bila davno umrla.
Rano sam otišao iz rodnog grada. Upoznao sam mnoge ljude. Pričao o mnogim stvarima.
A kosturi su se slagali, taložili. Na moje ogromno iznenađenje, svako je imao priču. Znaš, meni su pobili šezdeset dva člana rodbine, a ja sam se spasio tako što sam se zavukao u dimnjak. A ko ih je pobio? Pa oni, znaš... Bio i rođak onoga što radi u opštini...
Ili - znaš, moj deda bio partizan, a njegov brat ga izdao pa ga četnici ubili. A posle taj dedin brat potplatio dva svedoka i opezbedio svom sinu borački status. I - eno ga sad predsednik opštine.
Još kad sam upoznao jednog čikicu - jako dobar bio, i lepo pričao o ratu. I on mi jednom ispriča kako su tamo-negde tamo-nekad zarobili tamo-neke, i to baš mnogo tih tamo-nekih. I, kaže on, bogo moj, tri noći, po celu noć, samo smo streljali i streljali...
I tako je moj crno-beli svet iščezao bez traga, sve se pretvorilo u gustu i zamršenu mrežu nekažnjenih krivica, neplaćenih dugova, neostvarene pravde. Ispostavilo se da su tu, gde sam sad ja, živeli nekad sasvim drugi ljudi, sasvim poput svih drugih ljudi. I onda je brutalna čizma istorije pregazila zemlju, jednom, dvaput... I, sad tu više nema njih, a tu gde su nekad bili oni, e, pa, sad sam tu ja.
Bajka je tako prerasla u horor, a meni se nametala slika kao da tu dole, ispod nas, nije obično tlo, nego da stojimo na jednoj velikoj gomili kostiju. Još kad sam morao da naučim napamet onu pesmu Đure Jakšića...

A to moje, da tako kažem, privatno suočavanje sa problemima identiteta, pravde, dobra i zla, uređenosti sveta - sve je to bilo pesma. Kao ona pesma "sve ptičice iz-gore-leee"...
Pesma u odnosu na ono kad se desilo to neko opšte-društveno suočavanje.
Kad su krenuli da mašu tim kostima javno, neki sumanuti a jako prepredeni dripci... da licitiraju njima kao na pijaci... I, kao da im istina ne bi bila sasvim dovoljna za tu njihovu rabotu, kad navališe da lažu i da se nadlaguju... Očas posla nestade svetla u ovoj našoj krčmetini, povadiše se nožekanje (zgodnim slučajem svako imao po neki), i eto ti krvi do kolena...
E, sad, dal smo "mi" "njih" ili "oni" "nas", ko je kome više krvi pustio... Ispade da smo "mi" ovaj put brže potegli i imali veće noževe... I lepo smo bogami podigli nivo kostiju po kojima gazimo.
Hm, "mi"... Kažem "mi", jer zaista osećam odgovornost - bio sam tu, video sam one koji idu tamo, dolazili posle da se hvale koliko su ih poklali... Bio sam tu, i sve što sam uradio, kad se saberu rezultati, ispada jedno veliko ništa. Osećam odgovornost, i zato kažem "mi". A ne zato što osećam neku vezu sa tima "našima".
Taj deo problema identiteta za mene je uspešno rešila jedna Dušana. Kad je počelo granatiranje Sarajeva, kažem ja njoj, vidiš li ti šta ovi naši tamo rade. A ona meni: ti koji granatiraju, nisu to naši. Da li su oni drugi naši, ne znam, ali ovi sigurno nisu.
Mnogo i mnogo puta setio sam se toga što mi je rekla. Sa zahvalnošću. I sad sam to uradio - rekao u sebi "hvala, Dušana".
Još kad mi je jedan objašnjavao - igrom poganog slučaja, moj najbolji drug iz detinjstva - kao, znaš, to ti je, mi ili oni. A civili? Pa, ako ti nećeš da pucaš, onda će tvoji drugovi ubiti i tebe s njima. Uvek je neko ispred i neko iza. Uostalom, šta bi ti - to jest, ja - uradio da smo nas dvojica zajedno u grupi?
Za sada je bolje da ne znaš šta bih ja uradio, rekoh. I za tebe i za mene.
Nismo se od tada videli, ni čuli.

U poslednje vreme komuniciram više sa virtuelnim nego stvarnim likovima. bezbednije. Manje potresno. Neizvesnije. Mislim, nikad ne možeš da znaš ko je tamo sa one strane.
Samo, uvek je upadljiva razlika između domaćih i stranaca. Stranci jednostavno nisu u stanju da shvate... Oni se hvale civilizacijom, tolerancijom, bogatstvom, dostupnošću tehnologije, neopterećenošću predrasudama... U stvari, ne hvale se, njima sve to izgleda prirodno, i još kukaju! I misle da smo mi jednostavno glupi, slepi, ometeni u razvoju, kad nam sve to isto stoji na dohvat ruke, a mi nećemo da uzmemo.
Jednostavno, ne shvataju ništa. Video bih ja njih kad bi pokušali da se snađu na ovom užasnom mestu. Kako bi prošli sa tim svojim tolerancijama, neopterećenostima i sličnim neozbiljnostima.

Uostalom, nekidan sam napisao negde na nekom blogu, pa da citiram sam sebe i uštedim malo na habanju tastature:

"ono što sam hteo da kažem je da mi svi ne samo da imamo "kostura u ormaru" - mi bukvalno živimo na velikoj gomili kostiju (što rekao Đura Jakšić)
Uz malo pesničke slobode, mogao bih reći da smo svi mi deca ratnih zločinaca.
A i deca žrtava ratnih zločina.

Ipak to nije mali problem.
Voleo bih kad bismo uspeli nekako da razradimo neki obrazac aktivne tolerancije i multikulturalnosti.
I to na ovom jezivom mestu...
Krupan izazov, zar ne?"

Dakle?
Ima li neko nekakvo sredstvo? Recept? Formulu? Matematičku, fizičku, hemijsku, muzičku?
Izvolite: