Artur Kestler: Autobiografija (8)

SVEMIR KOJI SE ŠlRI

Ne obazirući se na glas razuma koji me je opominjao da su dani naše civilizacije vec odbrojani, prilegao sam sa velikim entuzijazmom na novi posao. Bilo je to idealno zaposlenje koje mi je dopuštalo praktično neograničenu mogućnost da putujem gde god hoću - na duhovnom planu - iz oblasti nauke u carstvo mašte, od elektrona do spiralnih maglina, od eksperimenata iz oblasti telepatije do traganja za potonulom Atlantidom. Poziv urednika naučne rubrike ne deluje možda naročito interesantno; međutim, u njemu ću naći mnogo više zadovoljstva nego u pozivu stranog dopisnika. Uveliko mi je, priznajem, bio dojadio onakav život kakvim sam bio prisiljen da živim tokom poslednje četiri godine, u nekom kovitlacu od šarolikih i letimičnih impresija, baveći se najpovršnijim vidom novinarskog zanata. Sada pak, paralelno sa ponovnim buđenjem političkih interesovanja, novi posao je u meni probudio i negdašnju veru da se u nauci krije ključ za razumevanje tajni svemira:

"Astrofizika je nauka kojoj se treba posvetiti na sledeći način. Iziđite na balkon jedne hladne, zvezdane noći, ututkajte noge u toplo ćebe, zavalite se udobno u kakav naslonjač, naspite sebi votke i zagledajte se u zvezdano nebo nad svojom glavom. Po mogućstvu izaberite (kada je reč o mestu) neki planinski predeo gde iz daljine dopire potmuo šum lavina što se negde oburvavaju; najbolje bi bilo (kada je reč o vremenu) da to bude u času kad vas obuzme najdublja melanholija. Morate se strogo pridržavati ovih pravila, inače će nauka o kojoj se ovde vodi reč u vašim očima poprimiti vid neke fosilizovane šume sastavljene od samih brojki i jednačina; no ako budete pažljivo sledili uputstva, obuzeće vas ubrzo neko zanosno osećanje nalik transu. Algebarski znaci preobraziće se u violinske ključeve, a iz bizarnih jednačina poteći će, kao slap, simfonija što govori o usponu i padu svemira.."

Tako glase uvodne rečenice jednog mog romantičnog feljtona o profesoru Pikaru, koji se, maja 1931. prvi vinuo balonom u stratosferu. Jedan drugi članak, u kome sam pokušao da protumačim značaj ogleda sa kulturama živog tkiva in vitro - gde živa tkiva, u odgovarajućim uslovima, praktično nikad ne mogu izumreti – počinjao je sledećim rečima:

"Filozofija predstavlja gasovito, nauka tečno, religija čvrsto stanje ljudske misli. U sva tri slučaja naše sumnje vezane su za otvoreno pitanje eventualnog ili možda čak neminovnog kraja celokupne vaseljene. Mi ćemo ovde pristupiti razmatranju tih sumnji u tečnom stanju..."

Dok sam, na jednoj strani, postepeno potpadao pod sve veći uticaj istorijskog materijalizma koji je svet uprošćeno i shematski prikazivao kao poprište klasnih borbi a čoveka kao ekonomskog subjekta, dotle se u mom pristupu naučnoj problematici, na drugoj strani, sve više osećao trag izvesne romantike. Razlozi tome, međutim, ne leže isključivo u mojoj subjektivnoj volji. Nauka je tih dana preživljavala silovite krize čije će posledice izazvati pravu revoluciju na svim poljima, tradicionalni pojmovi ubrzano su se odbacivali u korist jedne sasvim nove, futuristički smele vizije sveta. Strela u plaveti više nije putovala po pravoj liniji kroz beskraj; u kosmosu kako ga je shvatao Ajnštajn, njena putanja je usled zakrivljenosti prostora imala sada oblik elipse, iz čega je proizilazilo da se jednog dana strela neminovno mora vratiti na polaznu tačku, ali ovog puta iz suprotnog pravca, kao putnik koji putuje svetom držeći se samo istoka.

Od još većeg značaja bilo je saznanje da naš svet ima granice i da se strahovitom brzinom širi, po Ajnštajnovim rečima, "poput rasprsle granate". Do ovog saznanja došlo se na osnovu direktnog posmatranja udaljenih sazvežđa, tačnije na osnovu njihovog spektra, gde je utvrđeno da se svakim časom ta sazvežđa sve više udaljavaju od nas; što se više rastojanje povećava, tim veća je njihova brzina. Iz toga je sledilo da se naš život, ne samo u smislu fizike nego i politike, odvija u jednom svetu čiji su temelji pred našim očima pucali. U ekskluzivnom intervjuu sa Ajnštajnom, koga sam 1931. godine intervjuisao neposredno nakon njegovog obilaska opservatorije u Vilsonovim planinama, pružila mi se jedinstvena prilika da dobijem obaveštenje iz prve ruke. Međutim, Ajnštajn kao da nije vodio mnogo brige o tome što se kosmos širi:

"Ako pođemo od osnovnih postavki opšte teorije relativnosti", rekao je sa njemu svojstvenom ljubaznošću i šarmom, "i ako ih uporedimo sa empirijskim podacima vezanim za širenje sveukupne kosmičke mase, ne gubeći pritom iz vida međusobni odnos brzine širenja materije i njene prosečne gustine, onda činjenice zacelo govore u prilog vašim sumnjama... Dovde nema nikakvih nesuglasica... Ali iz najnovijih istraživanja nedvosmisleno proizilazi da se svemir širi brzinom koja je prosto jeziva ("fürchterlich gross")..." Priznao je zatim da ta ideja po sebi "nije baš naročito vesela", ali je odmah dodao i to da veruje kako će se "nekakvo rešenje već naći, pod uslovom da ovom problemu posvetimo dužnu pažnju".

Dok sam radio kao urednik naučne rubrike u razdoblju 1930-32, nije se širio samo kosmos nego i mikrokosmos, svet unutrašnjosti atoma gde su se dešavale još silovitije fermentacije. Eksperimenti sa cepanjem atomskog jezgra napredovali su velikim koracima. Jedan od najodvažnijih poduhvata na tom polju izveli su trojica berlinskih fizicara (Braš, Lang i Urban) koji su pokušali - u doslovnom značenju reči - da izvrše cepanje atoma pomoću munje. Ciklotron i sinhotron tada još nisu bili pronađeni, a za cepanje atoma bile su potrebne struje od nekoliko miliona volti. Da bi to postigli, trojica mladih fizičara odlučili su da sagrade laboratoriju na Monte Venerosu u Italijanskim Alpima, pet hiljada stopa iznad nivoa mora, gde su preko dečjeg zmaja, puštenog da leti slobodno u olujne oblake nad planinskim grebenima, zbilja postigli struju jačine 15 miliona volti. To prometejsko prkošenje bogovima, međutim, nije moglo proći nekažnjeno; jedan od te trojice naučnika, Kurt Urban, izgubio je život nakon pada sa stene.

Jedan od mojih prvih naučno-popularnih feljtona u Vossische Zeitungu bavio se izgledima eksperimenata sa cepanjem atoma u budućnosti – što će izazvati pravu buru protesta nemačkih akademskih krugova, koji će taj članak oceniti kao "krajnje nerealan i utopijski".

"(...) Ako smo pravilno shvatili suštinu ovog fenomena, onda se zbilja nalazimo na početku jednog sasvim novog razdoblja u istoriji ljudske vrste gde bi naš celokupni tehnološki progres, koji je u poslednjih stotinu godina tako radikalno izmenio lice sveta, mogao u očima nekih budućih istoričara izgledati poput kakve smešne predigre... Treba naglasiti i to da su se prvi znaci nadolazeće epohe pojavili upravo u vreme najvećih društvenih i političkih previranja, u vreme opšte pometnje i haosa."

Zatim slede neka optimistička razmišljanja o mogućnostima miroljubive upotrebe atomske energije, kao i strah da bi destruktivna snaga lančane reakcije mogla pretvoriti nukleus u "Pandorinu kutiju nabijenu munjama i gromovima. Kuda se deo onaj faustofski duh zemlje što čuva prilaz u svet mikrokosmosa, tamo gde poslednje tajne prirode još kruže po svojim orbitama?" Nikakvo čudo što se ovo nije dopalo gospodi profesorima.

Od još većeg značaja od ove dvostruke revolucije u domenu beskonačno malog i beskonačno velikog bila je pojava novog pravca u vladajućem filozofskom mišljenju, poznatija kasnije kao "kriza kauzalnosti". Više niko nije upotrebljavao reči kao što su "apsolutni prostor" i "apsolutno vreme", što je važilo i za treći stub našeg tradicionalnog pogleda na svet, zakon kauzalne determinisanosti. Takozvani zakoni prirode behu poljuljani iz osnova, njima se više nisu kao dotle iskazivale nekakve egzaktne činjenice već puke statističke verovatnoće. Čvrste kauzalne veze između "uzroka" i "posledice" bile su umnogome oslabljene, takoreći omekšane; ono što je u fizici ranije smatrano univerzalnim zakonom sada je važilo za već zastarelu metodu merenja palcem, primenjivu samo na fenomene srednje veličine; na nivou manjem od atoma determinizam je jednostavno nestao, kao u nekoj magli, a zajedno s njim nestala je i sva izvesnost iz našeg svemira.

Kriza je počela da dozreva u laboratorijama fizike već krajem proslog stoleća; njene prave filozofske posledice, međutim, osetiće se tek krajem dvadesetih godina ovog veka. Zaključno sa 1932. godinom, skladni njutnovski pogled morao je da ustupi mesto jednoj impresionističkoj slici sveta prepunoj takvih grozota kao što su "negativna energija", "rupe u svemiru" i elektroni "što se kreću u suprotnom smeru od vremena".

U šesnaestoj godini još uvek sam živeo u skladno uređenom, razumljivom svetu koji je bio najvećma nalik nekom satnom mehanizmu, u svetu čije su poslednje tajne bile nadohvat ruke. Sada, sa dvadeset i šest godina, bio sam svedokom nestajanja arogantnog samopouzdanja nauke XIX veka. Počev još od renesanse, krajnji uzrok se postepeno spuštao naniže, sve dok se naposletku nije preselio sa nebesa u atomsko jezgro, sa nadljudskog nivoa prešao u pod-ljudski. Delovanje ove nove "sudbine odozdo", razume se, nije se moglo ništa preciznije odrediti nego delovanje one stare "sudbine odozgo". Svejedno, to mi je pomoglo da shvatim onu presudnu lekciju iz intelektualnog poštenja bez koje, mada tada nisam toga bio svestan, nikad u sebi ne bih našao neophodnu protivtežu "totalnom" objašnjenju marksističke filozofije. Tada još nije bila sazrela svest o mogućoj suprotstavljenosti ovih dvaju pogleda; vladalo je uverenje da se žeđ za utopijom i traganje za istinom, dubiozni dnevni problemi i pogled na večnost ipak uzajamno ne isključuju.

Godine 1931. oko polarnih ekspedicija je još uvek lebdeo onaj romantični oreol dečačkog sna; među herojima moje mladosti nalazili su se, između ostalih, kapetan Skot i komandir Piri, Amundzen i Nansen, kao što će Čarls Lindberg i Lorens od Arabije uskoro jednog dana biti idolima novih generacija.

Arktička ekspedicija grofa Cepelina, okončana u julu 1931, predstavljala je jedan od najuspešnijih poduhvata te vrste. Za mene lično, to je bila najviša stepenica u celoj mojoj novinarskoj karijeri. Ulštajnovi su dobili ekskluzivna prava na izveštavanje s ekspedicije, i ja sam imao tu retku sreću da budem jedini predstavnik štampe na brodu uopšte - privilegija o kojoj svaki novinar može samo da sanja. Tokom pet dana i četiri noći, leteći bez prestanka, naša ekspedicija je izvršila kompletno geografsko snimanje arktičkih predela između 40. i 110. stepena istočne geografske širine (Franc Jozefova zemlja, Severna zemlja itd.), otkrivši pri tom pet-šest novih ostrva, neka stara zauvek zbrisavši s mape, popunivši tako jednu od poslednjih praznina na karti sveta i uloživši u sve to, po rečima jednog od vođa ekspedicije, "nekih devedeset časova rada, dok bi za isto takav posao nekoj kombinovanoj, kopneno-pomorskoj ekspediciji bilo potrebno godinu dana, pri čemu dobijeni rezultati ni izdaleka ne bi bili tako pouzdani".

Neke ranije vazdušne ekspedicije na Arktiku behu nesrećno završile. Nobilov vazdušni brod "Italija" bio se srušio na zemlju; Amundzenov avion kojim je krenuo u potragu za preživelima takođe je nestao. Ekspedicijom grofa Cepelina povučena je granična linija između romantične i naučne ere polarnih istraživanja; to je ujedno i njen glavni istorijski značaj.

S engleskog: Zoran Janic