TESHKI DANI ZA ASFALTNE DINOSAURUSE MEKOG SRCA...

" U teshka vremena, nisam napushtao grad; u dobra vremena, nisam imao lichnih interesa; u ochajna vremena, nisam se plashio nichega. "

Gi Debor, Panegirik, 1989.

***

“Situacionistička internacionala ne može biti masovna organizacija i nikada neće prihvatiti sledbenike, kao što to rade konvencionalne avangardne grupe. SI može da bude samo zavera jednakih, generalštab koji ne želi da ima vojsku. Stvar je u tome da pronađemo i otvorimo severozapadni prolaz ka novoj revoluciji koja neće tolerisati mase izvršilaca, ka revoluciji koja će konačno prodreti u oblast koja je do sada bila pošteđena revolucionarnih potresa: u svakodnevni život. Mi ćemo samo organizovati detonaciju: slobodna eksplozija mora da izbegne i nas i svaku drugu kontrolu.”

(Kontrasituacionističke kampanje u nekim zemljama, SI br. 8, januar 1963)

I bi tako. Ono što je u tom trenutku izgledalo kao još jedna sumanuta pretnja nekolicine marginalaca, ubrzo je preraslo u svakodnevnu moru svih službenika Spektakla. Od 1966. do 1968. detonacije su smenjivale jedna drugu, kulminirajući maja-juna 1968. godine, “najvećim divljim štrajkom u istoriji”.

Potpaljivači su bili šačica situacionističkih saveznika-studenata koji su sebe nazivali Besni, u čast istoimene protoanarhističke grupe iz vremena Velike Revolucije. Počelo je 1966. godine, čuvenim “incidentom” na strazburškom Univerzitetu. Studentski odbor, koji je grupa studenata iz “Društva ljubitelja anarhije” preuzela bez većih teškoća, kroz redovnu izbornu proceduru, spiskao je ceo fond Odbora za troškove štampanja i distribucije besplatnog pamfleta Beda studentskog života, čiji je autor bio situacionista Mustafa Kajati. Odjek je bio trenutan, ne samo u Strazburu i ne samo među studentskom omladinom. Reforma Univerziteta, bolji uslovi za sticanje kvalifikacija za buduće služenje sistemu i druge teme zbog kojih su današnji studenti spremni da štrajkuju i glađu, nisu bili čak ni izgovor za ovo obraćanje. Beda svakodnevnog života, društvo u celini, svi njegovi branioci i lažni protivnici, tu su prvi put bili izolovani i analizirani tako da je svako mogao da ih prepozna i oseti u svom okruženju, na svojoj koži i odmah ispod nje, u ulozi koja mu je dodeljena u “organizaciji opšte pasivnosti”.

Beda studenstkog života je najpopularniji i najprevođeniji situacionistički pamflet. Preveden je na više od 10 jezika, a njegov ukupni tiraž neki procenuju na skoro 500.000 primeraka.

Iduće godine, 1967, izlaze dve knjige koje i danas “dižu bauke”: Deborova Društvo spektakla i Vaneigemova Revolucija svakodnevnog života. Treba odmah reći da te knjige ničim ne zasenjuju eseje, rezultate zajedničkih istraživanja i druge materijale koji su tokom prethodnih petnaest godina bili objavljeni u 29 brojeva Potlača, a zatim u istomenoj publikaciji SI. Ali, te dve knjige su uspele da na najbolji mogući način rezimiraju i pokrenu dalje sva dotadašnja istraživanja.

Ubrzo po objavljivanju obe knjige su postale poznate. U proleće 1968. mogle su da se čitaju svuda, u vazduhu koji već goreo, ali i po zidovima pariskih ulica: mnoge parole koje su tada postale poznate, bile su prepisane iz tih knjiga ili direktno nadahnute njima – s tim što se Revolucija svakodnevnog života pokazala nešto zahvalnijom za tu vrstu intervencija (iako je, na duže staze, Društvo spektakla odnelo prevagu). U samoj pobuni uloge su bile drugačije raspodeljene: dok je Debor aktivno učestvovao u okupaciji Sorbone i većanjima koja su tamo održavana, Vaneigem je propustio prvu nedelju pobune zato što je imao uplaćen aranžman za odmor na Azurnoj obali! Ipak, uskoro se vratio u Pariz, tako da nije propustio baš sve…

Pobuna iz maja 1968, danas zaboravljena ili falsifikovana kroz čitav niz popularnih mitova, značajna je jer se dogodila usred carstva Robe, a ne duž njegovih oboda ili u nekoj njegovoj koloniji. Osim toga, ta pobuna nije bila ograničena samo na Francusku: sa silinom koja je zatekla sve organizovane društvene snage – od vlasti do zvanične opozicije, koju su tada činile moćne komunističke i socijalistike partije – požar se proširio na mnoge evropske zemlje, pri čemu je u nekima od njih, kao u Italiji, trajao punih godinu dana, kulminirajući tek krajem 1969. godine. Do kraja 1968. talas masovnih demonstracija se proširio i na druge delove sveta, najviše u zemljama južne Amerike i SAD, gde je ubrzo doveo do radikalizacije mnogih opozicionih grupa.

“Maj ’68.” je značajan zato što se tada dogodilo nešto nemoguće: brižljivo zidana laž “države blagostanja”, tog ingenioznog odgovora na izazov “siromašnog rođaka kapitalizma” sa Istoka, odjednom se našla potpuno ogoljena. Bila je to masovna alergijska reakcija na laž u celini, a ne samo na neki njen aspekt, kao što je to bilo do tada, sa zahtevima i protestima kanalisanim iz perspektive zvaničnih opozicionih partija i sindikata. Iako je sve ubrzo krenulo drugim ili raznim drugim tokovima, u tom prvom, spontanom talasu bilo je odbačeno sve, bez straha od onoga što bi moglo da se dogodi već sutra.

Ipak, bio je to samo još jedan juriš. Ovog puta u njemu je učestvovalo skoro 12 miliona zaposlenih, svih profila i sudbina. Ali, ideja o novom životu i spremnost da se za njega bori svim sredstvima ipak je bila manjinski program. Nestale su i neke stare iluzije: iskustva radničkih saveta, tog “jedinog neporaženog aspekta jednog poraženog pokreta” (Debor, teza 118), pokazala su se nedovoljnim. “Komfor nikada neće biti dovoljno komforan za one koji teže nečemu čega nema na tržištu”, pisao je Debor 1965, povodom pobune u Votsu, crnačkom pregrađu Los Anđelesa. Ipak, tržište i svi njegovi agenti su uspeli da posle nešto više od mesec dana (što je izgleda kritični period: jedna i po zaostala plata) preobraze pobunu u pogađanje oko onoga što je društvo spektakla imalo da ponudi: tada je, uz posredovanje komunističkih i socijalističkih sindikata, bio ugovoren najveći skok nadnica u istoriji Francuske. U Italiji je masovna pobuna zaposlenih bila razvodnjena i slomljena združenim delovanjem komunističih sindikata i bombaških akcija u režiji italijanske Tajne službe.

Klasne hijene, koje i danas očekuju da im “protivrečnosti kapitalističkog oblika proizvodnje” krenu na ruku, tako što će umesto njih završiti barem polovinu posla, očigledno nisu naučile lekciju. Sve dok se zahtevi izražavaju u terminima nezadovoljstva distribucijom i uslovima robne proizvodnje, Roba će sve takve nezadovoljnike držati u šaci, uspevati da ih obuzda i pridobije svojim narkoticima. Situacionisti i Besni, koji su doveli u pitanje svet-robu u celini, bili su manjina. Neke frakcije su nastavile očajničku borbu pribegavajući najdrastičnijim sredstvima (Angry Brigades u Britaniji 1968-72. i RAF u Nemačkoj, ovi drugi sa praktično klasičnih lenjinističkih pozicija), ali veliki rušilački talas je već bio prošao; svi takvi pokušaji ostali su bez podrške, izolovani.

Opširna analiza pobune iz maja-juna 1968, objavljena 1969. u SI br. 12, pod naslovom Početak jedne ere, zapravo je zatvorila poslednju stranicu jedne faze revolucionarne borbe i pokušala da razabere nešto u tmini koja se pomaljala iza još jednog trijumfa sveta-robe.

Len Braken je u Deborovoj biografiji ovako sažeo zaključke te analize:

1. Maj ’68. je bio prvi divlji generalni štrajk u istoriji.
2. Maj ’68. je bio najveći štrajk koji je ikada pogodio neku razvijenu industrijsku zemlju.
3. Revolucionarni ciljevi su bili radikalniji, moderniji i izraženi jasnije nego ikada ranije.
4. Maj ’68. NIJE bio studentski protest već proleterska revolucija.
5. Taj proletarijat je bio proširen belim kragnama, delinkventima, nezaposlenima, srednjoškolcima i tinejdžerskim bandama.
6. Maj ’68. je bio revolucionarni festival, koji je u sebi nosio opštu kritiku svih oblika otuđenja.

(Len Braken, str. 174)

Debor je najviše insistirao na sledećem: “To NIJE bila 1917.”

Zatim je brutalno ismejao sve one koji su po svaku cenu nastojali da pobunu iz 1968. uklope u stare marksističke šeme o uslovima “koji moraju biti zadovoljeni” da bi se moglo govoriti o revoluciji: “Da bi priznali da je u maju došlo do revolucionarne krize, oni moraju da dokažu da je u proleće 1968. postojala neka nevidljiva ekonomska kriza. Zato tako ozbiljno, bez straha od toga da će biti ismejani, prezentuju svoje dijagrame koji pokazuju rast cena i nezaposlenosti.”

(Početak jedne ere, SI br. 12, 1969)

Ali, nije bilo nikakve ekonomske krize (barem ne akutne). Razlog za pobunu je bila opšta nedovoljnost stvarnosti koju je društvo spektakla imalo da ponudi. Njegovi eksperti su to shvatili bolje od njegovih neprijatelja: zato smo od tada izloženi vrtoglavom razvoju novih tehnika kontrole, pripitomljavanja i oblika “participacije” – dinamici na koju tek počinjemo da tražimo pravi odgovor.

Isti tekst zaključuje i sudbinu Situacionističke internacionale:

“Tog maja ’68, u Francuskoj, između isprepletanih crvenih i crnih zastava radničke demokratije, videli smo kako ‘užareno sunce jednim bljeskom otkriva obrise novog sveta’. Nastavak će uslediti svuda. Ako smo u izvesnoj meri doprineli povratku tog pokreta, to nije bilo zato da bismo sada na tome gradili bilo kakav autoritet. Zato nam ostaje samo da primetimo da su naše aktivnosti bile konzumirane na zadovoljavajući način: Situacionistička internacionala će biti prevaziđena.”

Kao što smo videli, nastavak je bio kratkotrajan, a “crvene i crne zastave radničke demokratije”, simboli jedne revolucije koja trajala od 1848. i svoj poslednji talas doživela tačno 120 godina kasnije, moraće da budu spaljene zajedno sa ostalim relikvijama prošlosti ukoliko želimo da nam više ništa ne zaklanja vidik. Ali, zaključak o misiji i sudbini SI se pokazao ispravnim.

Bio je to jedini pravi odgovor na situaciju u kojoj se grupa našla nakon poraza, kada su mnogi članovi morali da privremeno emigriraju iz zemlje. Ponovno okupljanje svelo se na izjave o povlačenju, nova isključenja i međusobne obračune, a da pri tom nije bila pokrenuta nijedna nova inicijativa.

Godine 1972. jedini članovi SI bili su Debor i Sangvineti. Ovenčani revolucionarnom slavom – i sa Društvom spektakla koje do tada postalo obavezna literatura svakog pretendenta na intelektualni status – mogli su lako da okupe novu posadu i krenu dalje pod istom zastavom. Umesto toga, te iste godine, Debor i Sangvineti proglašavaju Situacionističku internacionalu raspuštenom.

***

http://www.myspace.com/urban_revolt