Artur Kestler: Autobiografija (11)

ZASLEPLJENI PUTNIK - 1. deo

Moje prvo odredište nije bila Moskva već Harkov, u to vreme glavni grad Ukrajine. Imao sam neke prijatelje u tom gradu, koji su me pozvali da boravim kod njih dok se ne snađem u novoj zemlji. Slika koju sam imao o Rusiji bila je u potpunosti formirana pod uticajem sovjetske propagande. Zamišljao sam nekakvu super Ameriku, angažovanu u najvećem poduhvatu u istoriji, zemlju što bruji od aktivnosti, efikasnosti i entuzijazma. Pred Prvim petogodisnjim planom stajalo je kao moto: "Stići i prestići Zapad"; za ostvarenje tog cilja bilo je potrebno ne planiranih pet godina, nego svega četiri. Na granici, kako je obećavao jedan drugi slogan, trebalo je da presednem u "voz za dvadeset i prvo stoleće".

Voz se lenjo vukao ukrajinskom stepom. Svaki čas bi se zaustavljao. Na stanicama, dočekuju nas gomile seljaka u ritama, nutkajući nam ikone i odeću u zamenu za komad hleba. Žene podižu svoju decu ka prozoru vagona - decu bednog i zastrašujućeg izgleda, sa udovima tankim kao trska, sa ispalim trbusima i velikim kadaveričnim glavama sto se klate na mršavim vratovima. Doputovao sam, i ne znajući to, u vreme najvece gladi 1932-33, što će odneti nekoliko miliona ljudskih života i ostaviti za sobom izumrle čitave oblasti. Njeno je pustošenje tek danas zvanično priznato, ali u ono vreme svet još ništa nije znao o tome. Prizori koje sam viđao na stanicama tokom putovanja ukazivali su na to da je neka nesreća sustigla ovu zemlju, ne i to kakve su joj razmere i uzroci. Ruski saputnici u vagonu nastojali su svim silama da me uvere kako su te bedne rulje sastavljene najvećim delom od kulaka, bogatih seljaka koji su se usprotivili programu kolektivizacije i koje je zbog toga bilo nužno raseliti.

Pred brutalnim uticajem stvarnosti na moje iluzije reagovao san na način tipičan za istinskog vernika. Bio sam isprva zatečen i zbunjen - ali su elastični amortizeri, razvijeni partijskom obukom, istog časa stupili u dejstvo. Imao sam oči da vidim, ali i razum uvežban da automatski preinači značenje onoga što vidim.

Da bih to bliže objasnio, navešću odlomak iz knjige putopisa na kojoj sam započeo da radim nekoliko sedmica po dolasku u Rusiju. Rad na toj knjizi bio je način i sredstvo da se oslobodim svojih sumnji i nedoumica podsmevajući se sopstvenoj zbunjenosti. To je iziskivalo nemali napor, kao što se da videti iz stila kojim je knjiga napisana. U odlomku koji sledi opisani se najraniji autorovi utisci s ruskog tla:

Nemojmo se zavaravati: ovaj pisac nije baš sasvim uspešno položio ispit na koji je ovde bio stavljen u prvim danim po dolasku. Bez ikakvog otpora pljusnuo je u neku bespreglednu kasu impresija što ga je sačekala umesto skladnih i sređenih obrisa socijalističkog društva, onakvih kakve je zamišljao u svojoj mašti. Sovjetsku državu predstavljao je sebi u vidu nekakvog džinovskog Menhetna, gde iz zemlje ogromne zgrade bujaju uvis kao pečurke posle kiše, gde su reke zauzdane elektranama, gde je vera dovoljna da se planine podignu pod nebo, gde se ljudi kao u ubrzanom filmu utrkuju da ispune plan. Uprkos tome, prvi sovjetski grad koji je posetio ostavljao je utisak nekog prostranog sela naseljenog sa sedam stotina hiljada duša, lenjih kao Orijent, bezvremenih kao stepa. Iz pravca železničke stanice, prašnjavim ulicama nadolaze stalno nove gomile seljaka, kao da se tiskaju na vašar; međutim, ovo nije neka varošica u unutrašnjosti, već glavni grad druge najveće republike u Sovjetskom Savezu. U prepotopskom tramvaju, udobno smeštena međju putnicima, sedi kondukterka i gricka semenke suncokreta; pokušate li da dobijete od nje obaveštenje o nekoj ulici, pogledaće vas popreko ispod svoje seljačke marame i slegnuti ramenima. Droške naliče na relikte iz muzeja; visoko na svom uzdignutom sedištu, izvoščik vitla bičem i koščatoj kobili u zaprezi psuje babu i prababu; povremeno zatandrče neki motorist i uz škripu kočnica, pomamno trubeći, proleti nekaldrmisanim drumom; na oglasnim stubovima, kao krv crveni plakati što prikazuju inkvizicijsku torturu svečano pozivaju mužike da uđu i uživaju u modernoj umetnosti - ne manje dostojno reprezentovanu i na platnenim kulisama uličnog fotografa, gde se vide neke palate sa mermernim stubovima i ribnjaci prekriveni lokvanjima. Strana štampa ne može se nabaviti, telegrami putuju sporije od vozova, za telefonski razgovor potrebno je više vremena nego za vožnju tramvajem.

Ali u centru ovog pospanog sela, sem prašnjavih ulica, dokone svetine i pretrpanih tramvaja, nalazi se trg na kome se uzdižu dva moderna oblakodera; pored njih, sva od čelika i stakla, stoji nova telefonska centrala; tu je i moderna bolnica, zatim nova fabrika traktora – druga po veličini u Ervropi - sportski stadion, zabavni park, radnički klub, itd., itd...

Navedeni odlomak zabranila je cenzura. Knjiga se ipak pojavila posle dve godine, ali u osakaćenoj verziji, skoro prepolovljenog sadržaja, pod naslovom Crveni dani i bele noći ("bele noći" odnosile su se na arktičke oblasti). Rad na toj knjizi predstavljao je, istovremeno, i radnu terapiju; na ovaj način, pisanjem, pružila mi se prilika da iznova sredim svoje utiske, da od "nasleđa prošlosti" koje me je u prvi mah prenerazilo odelim sve ono što sam s radošću prihvatao kao "seme budućnosti". Sa ovakvim automatskim selektivnim mehanizmom u glavi bilo je još uvek mogućno živeti u Rusiji godine 1932, a pri tom i dalje ostati komunist.

Svaki iole lucidan Rus imao je tu automatsku selektivnu mašinu u svojoj glavi. Ljudi su znali da je oficijelna propaganda paket laži, ali opravdavali su je time da je upućena "zaostalim masama". Znali su da je životni standard u Rusiji gori nego u kapitalističkim zemljama, ali tešili su se mišlju da je narod pod carskom vlašću još teže živeo. Gnušali su se licemernog veličanja Staljina, ali kao opravdanje navodili su činjenicu da je mužiku umesto njegove ikonice sa zida potreban nekakav novi idol.

Kada su uslovi postali sasvim nepodnošljivi, ljudi su, već prema svom temperamentu, reagovali buntovništvom, apatijom ili samoobmanom. Svakom sovjetskom građaninu bilo je jasno da bi pobuna protiv najveće i najobučenije policijske mašinerije u istoriji bila ravna samoubistvu. Tako je veća polovina stanovništva živela u stanju apatije, cinična prema svemu, a manja pak obmanjujući sebe. Ja lično spadao sam u ovu manjinu. Komunistička svest uspela je vremenom da razvije savršene metode samoobmanjivanja, na isti način na koji je razvila i metode masovne propagande."Unutarnji cenzor" u glavi pravih vernika samo je dovršio posao zvaničnog cenzora; disciplina koju svojevoljno sebi nameću nije ništa manje striktna od discipline nametnute režimom; oni terorišu svoju savest sve dotle dok ne rezigniraju u poslušnost.

Prvih nedelja obilazio sam fabrike i radničke klubove po Harkovu. Moj ruski nije bio gramatički pravilan, ali zato prilično tečan. Naučio sam ga tokom poslednja četiri meseca u Berlinu, pribegavši istoj onoj metodi instant recepta kojom sam svladao mođerni hebrejski pre polaska za Palestinu. Na taj način, mogao sam da lutam ulicama sam, da se vozim tramvajem umesto službenim kolima, da zalazim u prodavnice i da razgovaram s kime god hoću.

Jedino gradsko prevozno sredstvo u Harkovu bili su neki već zastareli električni tramvaji, što saobraćaju u nepravilnim razmacima od dvadeset do trideset minuta, nagruvani trostruko većim brojem putnika nego što je predviđeno, sa grozdovima ljudi što se u akrobatskom polozaju drže obešeni o držače, prozore, krov i odbojnike vagona. Kada sam se prvi put vozio tramvajem nestao mi je ne samo novčanik iz zadnjeg džepa nego i nalivpero iz sakoa i paketić cigareta iz pantalona; gužva je bila takva da je neko mogao da mi odseče nogavice a da ja to i ne osetim. Usled hronične pretrpanosti javnog saobraćaja Rusija je postala pravi raj za džepaoše, koji su obavljali svoj zanat sa virtuoznosću kakva se retko viđa. Najčešće je reč o besprizornima, notomim skitnicama i beskućnicima što od građanskog rata naovamo haraju zemljom poput jata gladnih skakavaca.

Mesto koje nijedan stranac nije mogao posmatrati a da mu nešto ne zastane u grlu bio je bazar. To je jedna stalna pijaca na golom, popločanom trgu. Ko god dođe ovde nešto da prodaje, obično sedi na prašnjavom tlu, a pred njim, na prostrtom rupcu ili marami, leži izložena roba. Tu ima svega i svačega, od šačice zarđalih eksera i nekog pohabanog jorgana do krčaga sa kiselim mlekom koje se prodaje na kašiku, mušice pride. Nikako ne treba da vas čudi ako ovde budete videli neku staricu kako satima sedi, nudeći na prodaju jedno šareno uskršnje jaje ili komadić suhog kozjeg sira. Ili tamo nekog starca, golih i ranjavih nogu, kako pokušava da trampi svoje iznošene čizme za kilogram crnog hleba i paketić mahorke. U robu koja se ovde često sreće spadaju papuče od gruba konopljina platna, pa čak i đonovi i potpetice koji se na licu mesta odvaljuju s cipela, dok njihov vlasnik već ututkava noge u kakve tralje. Neki starčići nemaju šta da prodaju pa leleču nekakve ukrajinske pesme, da bi im s vremena na vreme prolaznici udelili kopejku. Neke majke položile su dete u povoju kraj sebe na pločnik, druge doje svoje dete u naručju; usne dojenčeta, prekrivene mušicama, čvrsto se pripijaju uz grubu ispucalu dojku iz koje kao da ne istiže mleko već nekakva gorka sluz. Neobično velik broj ljudi ima problema sa očima: ili su razroki ili im je jedna zenica mlečna ili mrenava, a neretko se mogu sresti i ljudi sa samo jednim okom. Većini su ruke i stopala podnaduli; njihova lica, uz to, najčešće nisu ispijena već podbula i one neobične boje koju je Tolstoj, govoreći o hapsenicima, opisao kao boju "izdanka krompira što je proklijao u mraku ćelije".

Bazar u Harkovu spada u red onih prizora kojih se, do najsitnijih pojedinosti, sećate i nakon dvadeset godina. Zvanično, svi ti ljudi i žene bili su kulaci, dakle pojedinci kojima je zemlja eksproprisana po kazni. Međutim, kako sam vremenom shvatio, radilo se zapravo o najobičnijim seljacima koje je nužda naterala da napuste sela u oblastima pogođenim glađu. U prošlogodišnjoj kampanji za ubiranje žetve, želeći da ispune kvotu, lokalni partijski rukovodioci nisu konfiskovali samo letinu nego i celokupne zalihe semena, tako da novoosnovane kolektivne zadruge nisu više imale čime da zaseju njive. Umesto da živinu i stoku isporučuju kolhozima, seljaci bi je zaklali; onog časa kad bi potrošili i zadnje zrnce hrane iz tajnih skladišta, odselili bi se sa zemlje na kojoj su generacijama živeli. Čitava sela su izumrla, čitave oblasti raseljene; sem pet miliona kulaka, zvanično deportovanih u Sibir, još nekoliko miliona nalazilo se u pokretu. Zakrčivali su železničke postaje, zagušivali teretne vozove, sedeli na trgovima i pijacama, umirali po ulicama; nikad nisam video toliko i tako užurbanih sahrana kao za vreme pomenute zime u Harkovu. Tačna brojka tih "nomadizovanih" ljudi dosad još nije obelodanjena i po svoj prilici nikad neće ni biti utvrđena; u svakom slučaju ona daleko nadmašuje broj ljudi zahvaćenih migracijama nakon pada Rimskog Carstva.

Ideja za moju knjigu, kao i za seriju novinskih članaka koji bi činili njenu okosnicu, potekla je iz zamisli da proputujem Sovjetskim Savezom od krajnjeg severa do avganistanske granice. Godinu dana pre toga boravio sam na Arktiku kao član ekspedicije grofa Cepelina; iz toga je trebalo da nastane prvi deo knjige. Drugi deo bio bi posvećen rezultatima Prvog petogodišnjeg plana u Rusiji i Ukrajini; treći, razvoju zaostalih oblasti u Centralnoj Aziji. Put me je, preko Kavkaza, vodio u tri Autonomne Sovjetske Republike: Gruziju, Jermen i Azerbejdžan; zatim se, preko Kaspijskog jezera i kroz Turkestan, putovanje nastavljalo u Ašhabad do oaze Merv u puatinji Karakum; onda ponovo avganistanska granica i Buhara, Samarkand i Taškent, potom via Kazahstan povratak u Moskvu. Na putovanju sam, sve u svemu, proveo nekih pet meseci, koristeći se pri tome uslugama železnice, parnog broda, parobroda sa točkom, automobila i konjskih leđa. Ovo zadnje prevozno sredstvo bilo je nesumnjivo najudobnije; niko vam neće na konjskim leđima zauzeti mesto. Evropejci, izuzev pojedinih službenika ruske vlade, nisu nikada posetili neke od ovih centralnoazijskih oblasti.

No u svemu tome bilo je mnogo manje uzbuđenja nego što to u prvi mah možda izgleda. Zatočenom u mom ograničenom univerzumu, meni su oči i razum bili usredsređeni na statističke tabele, na fabrike, traktore i elektrane; u isto vreme predeo, arhitektura, cveće i ptice jedva da su i za trenutak uspeli da vežu moju pažnju. Neumesno obaranje pažnje na relikte prošlosti predstavljalo je znak morbidnog, sentimentalnog, romantičnog i eskapističkog stava. Stare narodne pesme bile su zabranjene jer su kod ljudi mogle da pobude nezdravu čežnju za nekim već minulim vremenima. Pojedina klasična književna dela sa izraženom "društveno progresivnom tendencijom" - na primer Rat i mir, Oblomov ili Mrtve duše - i dalje su obrađivana po školama i preštampavana u jevtinim izdanjima Državnih izdavačkih preduzeća; preostale knjige, računajući tu i najveći deo Dostojevskog, iako nisu bile izričito zabranjene, bile su osuđene na zaborav samim tim što ih niko više nije štampao. (Gledano na duže staze, monopol države na objavljivanje knjiga predstavlja karakteristiku ovog komunističkog režima koja je od još ogromnijeg značaja nego koncentracioni logori ili jednopartijski sistem.) Dužnost komuniste nije bila da osmatra svet, već da ga menja; njegove oči nisu smele biti uprte u prošlost, već na sadašnjost i budućnost. Istorija čovečanstva otpočeće tek sa svetskom revolucijom; ono što u međuvremenu traje, to je samo varvarska uvertira.

Tada je to podjednako važilo za filozofiju i arhitekturu kao i za tzv. lepe umetnosti; šta više, ovo uverenje nije vladalo samo među fanatizovanim partijskim birokratima. Prof. Landau, neosporni genije među ruskim fizičarima, jednom se prilikom založio u razgovoru od nekih sat i po da me po svaku cenu uveri kako se čitanje bilo kog filozofa pre Marksa svodi na čisto gubljenje vremena. U Odnovom pozivu (W.H.Auden) da se "iz glava masa raščisti smeće impresivnih gluposti" bio je zastupljen sličan stav. Tada te reči i nisu zvučale tako besmisleno kao danas; potekla iz očaja svetskog i građanskog rata, društvenog rasula i ekonomskog haosa, želja da se jednom zauvek raskrsti sa prošlošću i da ljudska istorija krene ponovo iz početka, ta želja bila je bez sumnje duboka i iskrena. U apokaliptičnoj klimi onih dana, od dadaizma, futurizma, nadrealizma i mistike petogodišnjeg plana napravljen je jedan specifičan amalgam. Džon Don je u svoje vreme, u nastupu možda nekog sličnog beznađa, preklinjao: "Ovlaži kapljicom Tvoje krvi moju usahlu dušu". Misticima između osamnaestih i tridesetih godina ovog veka, kao da je u pitanju znamenje Božje milosti, bilo je stalo samo do toga da obuhvate pogledom dnjeparsku branu i da oslušnu vesti o troprocentnom skoku proizvodnje sirovog sovjetskog gvožđa.

I ja sam se, dakle, uputio na goru Ararat i u grad Buharu ne da bih tamo naslađivao oči prirodnim lepotama ili prekapao po proslošti, već da bih se na licu mesta osvedočio o razvoju događaja na centralnoazijskom frontu proizvodnje pamuka. Naravno, dešavalo se katkad da moja disciplina popusti, da moju svojevoljnu zaslepljenost probije kakav nepomućen pogled; čak su i putujući trgovci u stanju da primete kako pri sunčevom zalasku nebo dobija neku drugu boju. Na žalost, kako tokom putovanja nijednog časa nisam želeo da odstupim od zacrtanog plana, najveći deo svog vremena proveo sam u obilasku fabrika, kolhoza, radničkih klubova, zabavišta i partijskih kancelarija. Ljudi koji bi u novom mestu preuzeli brigu o meni znali su najčešće vrlo malo ili apsolutno ništa o istoriji, arhitekturi i predrevolucionarnoj istoriji svog grada. Svaki od njih bio je član Partije, svaki od njih školovan i formiran u Partiji. U crkvi iz sedamnaestog ili džamiji iz petnaestog veka oni su videli samo jednu "staru građevinu", pred kojom bi prezrivo odmahnuli rukom. U slučaju da neki posetilac i pokaže interesovanje za vizantijske mozaike ili stubove u duborezu, preko ovog romantičnog, buržoaskog stava prelazilo bi se uz popustljiv osmeh; od stranih drugova nije se ni očekivalo da budu ideološki napredni.

Jednom je prilikom komunistički pisac Ana Zegers - žena prema kojoj gajim izuzetno poštovanje - pred svima nama iskreno izjavila nešto što nikad neću zaboraviti. Ispričala nam je, uskom krugu partijskih članova, svoj ilegalni susret sa jednim partijskim drugom u austrijskoj šumi. Bilo je proleće i ona je, uprkos okolnostima, uživala u prijatnoj šetnji. Kada se susrela s tim čovekom, partijskim funkcionerom, ovaj se istog časa upustio u "analizu teškoća koje se nalaze pred pokretom i načina da se one prevaziđu". Od tog trenutka izgledalo je kao da su ptice utihnule a vazduh izgubio svaki miris. Tada kao i danas ona je proverena komunistkinja, i ovaj doživljaj duboko ju je porazio. "Zašto", upitala se patetično, "zašto svagde gde mi kročimo lišće umire?"

Na moj konačni utisak o životu u sovjetskoj Rusiji, iz današnje perspektive, pada senka ove primedbe iz koje cepti najdublje malodušje.

(Vinjeta iz Crvenih dana možda će ilustrovati pomenuto raspoloženje - kao i autorove krajnje napore da to raspoloženje nadvlada stavom bodrog optimizma.)

Najstarija fabrika svile u Turkmenskoj Republici nalazi se u Ašhabadu; osnovana je 1928. godine. Dotle reč "fabrika" nije ni postojala u turkmenskom rečniku. To je bila najživopisnija fabrika koju sam ikad video, izuzev možda fabrike grnčarije u seviljskom gradu Trionu.

U malom vrtu koji je ujedno i fabričko dvorište, kraj posude hokčaja, zelenog persijskog čaja, sede meštanke, nagnute, njih dvadesetak. Svaka od njih odevena je u šarenu nacionalnu nošnju i na glavi ima "boerku". Boerka je visok i cilindričan šesir bez oboda, obavijen raznobojnim svilenim trakama, ukrašen dukatima i amuletima; svaka od ovih kapa teži preko kilograma. Devojke puše crnu mahorku, koja svojom prhkošću podseća na duvah za lulu, i koju sipaju u dugačke kornete napravljene od novina. Izuzev što lagano srču hokčaj i što prinose kornet usnama, one su potpuno nepokretne. Nebo je plavo, sunce nemilosrdno sja, jedna kamila lenjo prolazi ukraj; majušni beli oblaci mahorkinog dima lebde kraj nepomičnih nozdrva devojaka. Čini se kao da te devojke nisu napravile pokret u zadnjih trista godina. Onda se oglašava fabrička sirena i one bez žurbe, jednako držeči papirni valjak među zubima, odnose svoje posude za čaj u kut, nameštaju ukrase i amulete na glavi i nestaju jedna za drugom ispod betonskog svoda glavnog fabričkog ulaza, skakutavim hodom bojadisanih figura sa srednjovekovnih sahat-kula. Koračaj preko fabričkog ulaza vodi ih u jednom trenu iz sedamnaestog veka pravo u dvadeseti.

Vi i ja, mi ćemo umreti nikad ne saznavši kakve će novosti doneti prvi svemirski brod sa druge planete (sic!). Nećemo saznati kakve su ideje, kakve mašine i običaji budućih stanovnika. Našu radoznalost nećemo nikad utoliti. Ali pogledajte ove devojke. Okovi koji su ih vezivali o srednjovekovni islam najednom su spali; protrljale su oči, ušle u Velsov vremeplov i iskrcale se nakon tri veka. Ja im zavidim.

Prelistavajući danas, nakon dvadeset godina, odeljke poput ovog iz Crvenih dana, moram priznati da sam zapanjen njihovom naivnošću. S druge strane, u tim pasusima sadržano je sve ono u što sam tada verovao - tačnije rečeno, oni odslikavaju jedan snop uverenja kojih sam se tada držao sa očajničkom rešenošću. Nisam video, stoga što nisam hteo da vidim, kako se u očima azijskog naroda, udomljenog u tradiciji, silom nametnuto putovanje u osnovi mnogo ne razlikuje od izgnanstva u jedan za njih tuđ i besmislen svet. Opažao sam samo jednu polovinu istine - da se nad Azijom nadvila oluja i da je revolucija iz 1917. godine bila tek njezin prvi udar. Nisam opažao strahovitu pustoš koju je talas nepogode ostavio svuda za sobom, od Kine do Gruzije. Nisam opažao da je smisao svega toga bio prelaz sa delimičnog ropstva pod knutom gazda, poreznika i zelenaša na posvemašnje ropstvo pod knutom države, koja je gazda, poreznik i zelenaš u jednom licu.

S engleskog: Zoran Janic