Artur Kestler: Autobiografija (12)

ZASLEPLJENI PUTNIK - 2. deo

Igrom slučaja našao sam se na prvom većem javnom procesu u Centralnoj Aziji - što je bio samo nagoveštaj događaja koji su bili na pomolu.

Jedina zgrada koja se može videti u Ašhabadu je Gradski Sovjet, nešto poput Gradske većnice. Sala u njoj je četvorougaona, sa uzdignutim podijumom na kome se u običnim prilikama izvode predstave Turkmenskog narodnog pozoriata. Sada je na platformi zasedao Narodni sud, sastavljen od sudije, dva pomoćnika, javnog tužioca, advokata odbrane, prevodioca i stenografa. Sučelice njima, na drvenim klupama, sedi publika. Prva tri reda zauzimaju optuženi: dvadeset devetorica ih je na broju. Iza njih sede tri naoružana milicionera, sa isukanim bajonetima na puškama. Zatim publika: ljudi, žene i celo jedno odeljenje učenika, deca od deset do petnaest godina. Veća polovina sale zvrji prazna. Sporim, monotonim glasom svedoči jedan od optuženih. Svi prisutni odreda zure negde u daljinu kao da dremaju - sudski činovnici, optuženi i publika: Turkmani sa golemim ovčijim šubarama, Uzbeci u šarenim kapicama, Rusi sa kapama od čoje i žene čije su glave ukrašene visokim boerkama i šarenim maramama.

Optuženi svedoci na turkmenskom; nakon svakih nekoliko rečenica njegov iskaz prevodi se na ruski. Stigli smo gotovo na sam pocetak njegova suđenja. Ime mu je Čangildi. U sedmoj godini ostao je siroče i tamošnji beg uzeo ga je kod sebe kao čobana. Jednog dana, pošto je nagazio na bodlju drača, stopalo se zagnojilo i morali su da mu amputiraju nogu u članku. Potom postaje prodavac mleka, a zatim krijumčar opijuma na persijskoj granici. Tada ga privode i, pošto nalaze kod njega petsto rubalja, dospeva u zatvor. Onda ga građanin Atakurdov izbavlja zatvora i postavlja za službenika oblasnog Kolhoznog centra. (Atakurdov je, koliko sam mogao da shvatim, bio glavni optuženi; sve do podizanja optužnice, on je vršio dužnost predsednika Veća sovjeta i bio član Centralnog izvršnog komiteta Partije.) Godine 1931. Čangildi je isteran iz službe u oblasnom Kolhoznom centru, ali mu je jedan Atakurdovljev rođak odmah našao novi posao u RDI.

Kao službenik RDI, Čangildi je rasformirao izvestan kolhoz čiji su članovi prisvojili za sebe lubenice u vrednosti od hiljadu i petsto rubalja, namenjenih državi (drugim rečima, umesto da predaju lubenice oni su ih pojeli). Iako su i sami bili članovi inkriminisanog kolhoza, kolhoznici iz Atakurdovog klana behu prošli bez kazne iz prostog razloga što je on, Čangildi, na taj način hteo da se oduži Atakurdovu. Povrh svega, nakon što je kolhoz rasformiran a imovina vraćena ranijim članovima, on, Čangildi, izdejstvovao je da se kulacima dodeli navodnjeno zemljište, a bednjacima (najsiromašnijim seljacima) neplodno. To je takođe urađeno po naređenju Atakurdova...

Polako sam počeo da shvatam celu tu aferu. Proces je trajao već nekoliko nedelja. Očekivalo se da ce barem još toliko trajati. Gradska većnica je bila jedino veliko javno mesto za okupljanje u Ašhabadu; kad god je ovde trebalo održati neki sastanak ili pozorišnu predstavu, suđenje je odlagano. Dvadeset i devetoricu optuženih teretili su za sabotažu i kontrarevolucionarnu zaveru.

Atakurdov je bio najuticajnija ličnost u mladoj Turkmenskoj Sovjetskoj Republici. Vršio je dužnost predsednika u sovjetu Ašhabad; njegov rođak, Ovez Kuljev, bio je predsednik oblasnog RDI; jedan drugi rođak, urednik službenog partijskog lista. Svi su se sada našli na okrivljeničkoj klupi. Izgledalo je kao da su Atakurdov i njegov klan prigrabili svu vlast za sebe i da su jedini krivci za sve što ne valja u republici.

Na osnovu Čangildijevog svedočenja mogao sam bar donekle naslutiti prirodu tih teškoća. Čitav jedan kolhoz rasformiran je zbog sto pedeset lubenica. Sem toga, nacionalizovana zemlja vraćena je ranijim vlasnicima. Ako su takve stvari uopšte bile mogućne, onda je program nacionalizacije u Turkistanu bio u stanju potpunog haosa. Međutim, iz ovih postavki tada još nisam bio u stanju da donesem jasan zaključak; tek jedva da sam ga slutio. Iako ni najmanje nisam sumnjao u krivicu Atakurdova i njegovih ljudi, nešto mi je ipak govorilo da oni ovde igraju ulogu žrtvenog jarca.

Suđenje sam pratio punih nekoliko časova, ali se nakon toga više nisam vraćao u sudnicu. Ono što se odvijalo pred mojim očima bilo je dozlaboga deprimantno, a ja sam nastojao da izbegnem svako iskustvo koje bi čoveka moglo baciti u depresiju. Ceo postupak nosio je na sebi pečat neke jezive irealnosti. Optuženima je, na primer, bilo dopušteno da puše u dvorani. Naravno, i svima ostalima. Sakati Čangildi, bivši krijumčar opijuma, davao je svoj iskaz mrtvački bleda lica, ne ispuštajući pri tom ugaslu cigaretu iz usta. Izgledalo je kao da ga sudija i njegovi pomoćnici uopšte ne slušaju. Povremeno, kad bi Čangildi zaćutao, sudija ili tužilac (obojica Rusi) naredili bi mu da nastavi ili bi indiferentnim glasom promrmljali novo pitanje. Advokat odbrane (jedan branilac na dvadeset devet optuženih) nikako nije otvarao usta. Bio je najmlađi na podijumu, mladić rodom iz tog mesta koji je delovao nekako stidljivo i više ličio na zbunjenog studenta na ispitu nego na advokata. Nema ni najmanjeg znaka interesovanja ili napetosti u sudnici. Reklo bi se da posmatrači dremaju, osim sto katkad lenjim i sporim gestom istresaju mahorku u male fišečiće od papira. Među učenicima koji sede odmah iza naoružanih stražara niko se ne kikoće niti izviruje. Nekolicina čak spava. Kako je ceo taj prizor nosio pečat nečeg neregularnog i amaterskog, teško je bilo zamisliti da se ova grupa od dvadeset i devet ljudi, među kojima i najviši republički rukovodioci, nalazi na suđenju gde mogu izgubiti glavu.

Nakon Čangildijevog svedočenja nastupila je pauza. Sudija i javni tužilac izmenili su između sebe, šapatom, nekoliko reči. Onda su svi nekoliko minuta samo sedeli i ništa se nije dešavalo. Zavladala je potpuna tišina. Vreme kao da se zaustavilo. Povremeno bi neko od optuženih zastrugao nogom po podu. Najzad, sa žaljenjem, sudija ožive. Oslovi jednog od optuženih u drugom redu. Čovek ustade poslušno, kao đak, izjavivši kako je lično čuo kada je Atakurdov utvrdio da Rusi hoće da potčine turkistanski narod. Nastavljajući da denuncira Atakurdova ravnim i bezličnim glasom, ostavljao je utisak nekoga ko je lišen svake individualnosti; od njega nije preostalo ništa do nekakva mlitava marioneta lišena sopstvene volje, čije je konce do nedavno još potezao Atakurdov, oličenje arhiđavola. Gledano u okvirima Turkistana, Atakurdov je bez sumnje bio nešto poput Tita ili Trockog.

Sa svog mesta najviše što sam sam katkad uspevao da sagledam bio je potiljak Atakurdova. Okrugla, kratko osišana, njegova glava počivala je na snažnom vratu i širokim ramenima. Nisam primetio da se i jednom okrenula ili pomerila.

Malo zatim, do nas u poslednjem redu probi se jedan čovek niskog rasta, po svemu sudeći sudski pristav ili pisar, koji se obrati Kiklofu. Kiklof mi onda saopšti, sa osmehom na licu, da sam kao "uvaženi posetilac" pozvan od strane suda da zauzmem mesto na bini. Ne tako davno pre toga palo mi je u oči da je Kiklof razgovarao s tim istim čovekom, da bi se ovaj odmah zatim ispeo na podijum gde je nešto prošaptao sucu na uvo. Sada se od Kiklofa i mene očekivalo da krenemo za njim na pozornicu. Naše stolice bile su postavljene u prednjem delu bine, tik ispred publike.

Kao "strani delegat" u Rusiji bio sam već vičan sedenju na svakojakim mitinzima i proslavama. No, ovog puta uopšte mi nije bili prijatno. Stupivši ka našim stolicama što su stajale izložene pogledima svih prisutnih, ni po čemu se nije moglo zaključiti da je sudija primetio naše prisustvo, niti je među optuženima ili u publici zatitrao i najmanji znak radoznalosti. Sudija je, po svoj prilici, mislio da mi je dovoljna nagrada to što sam se kao stranac uopšte progurao u salu, i da bi bilo bolje da sam se skrasio na svom mestu u parteru; ostali, pak, zacelo su smatrali za nas da smo partijski službenici koji imaju nekakvog udela u raspravi.

Sada sam konačno mogao jasno da vidim optuženog. U mojim beleškama o Atakurdovu stoji zapisano da je to čovek "okruglog, podbuhlog, sivožućkastog lica turskog poreznika". Njegovog izgleda više se ne sećam. Ono što jedino pamtim, to je da sam u jednom času uhvatio pogled njegovih ribljih očiju, prodoran i bezizražajan, kao u mrtvaca, nakon čega sam ja odmah skrenuo svoj.

Pamtim isto tako, i to samo stoga sto su skoro svi optuženi nosili prljave evropske košulje bez kragne, da je on na sebi imao rusku košulju, sa uskim izrezom oko vrata i ukrašenu vezom. Okupljeni ovako na jednom mestu, ti ljudi su zbilja pružali sažaljenja dostojnu sliku: sa mrežom bora na posivelim licima, ličili su na nekakve probisvete sa fotografija što se sreću po policijskoj kartoteci. Međutim, u pitanju su bili ljudi koji su još koliko juče zauzimali najviše položaje u Partiji i državi. Za razliku od lica iz kartoteke što zure u objektiv fotoaparata sa strahom, besom ili mržnjom, na licima ljudi koji sede ispred naoružanih stražara ogleda se jedino potpuna ravnodušnost i apatija. Ni gledaoci koji sede iza leđa stražara nemaju drugačiji izraz. Njihov izraz, u stvari, istovetan je izrazu optuženih. Još i tada, verujem, u meni se rodila sumnja da između nas i njih nema zapravo nikakve razlike: naspram nas sede žrtve i poraženi, a mi koji ih posmatramo sa uzdignutog podijuma, mi smo pobednici i vladaoci. Ni u kom slučaju predstavnici radničke države ili Narodnog suda, već prosto-naprosto vladaoci. Oni nas zacelo nisu mrzeli - valjda i zbog toga sto su bili odveć apatični i malodušni za tako nešto. Šta mi je od svega toga bilo jasno u to vreme? Nisam u stanju da to najbolje procenim iz današnje perspektive, ali jednog se ipak sećam: dok sam sedeo na podijumu izložen pogledima svih prisutnih, imao sam utisak da su na stubu srama izloženi ne optuženi, nego ja sam.

Suđenje Atakurdovu i njegovim saučesnicima bilo je egzotični i amaterski predznak velikih javnih procesa u Moskvi. Suđenje još nije bilo završeno kada sam otišao iz Ašhabada i nikada nisam saznao kako se završilo. Stigavši u evropski deo Rusije, otkrio sam, ne bez čuđenja, da o tome niko ništa nije čuo. O suđenju su izveštavale jedino turkmenske domaće novine, ostale pak nisu donele ni slovca o tome. Našao sam se na procesu sasvim slučajno. Pitam se samo koliko je sličnih procesa održano u istoj tišini širom ogromne Sovjetske države sve dok moskovske čistke, vođene po svom okrutnom, kafkinskom obrascu, nisu najzad otvorile oči zaslepljenom svetu.

Posetivši sva mesta zacrtana planom putovanja, poznu zimu i celo proleće 1933. godine proveo sam u Moskvi i u Harkovu (gde su uslovi za stanovanje bili bolji), zaokupljen radom na Crvenim danima. Hitler je u međuvremenu došao na vlast u Nemačkoj; i ne znajući za to, više nisam bio samostalan putnik nego jedan iz sive gomile evropskih političkih izgnanika.

Ovu promenu doživeo sam kao u nekakvoj dubokoj narkozi. Moj život je, za kratko, i dalje tekao ustaljenim tokom; pisao sam Crvene dane i najviše poteškoća, te užasne ukrajinske zime, imao sam oko toga kako da izdržim nad rukopisom u nezagrejanoj sobi. Jedna od manjih nedaća u tegobnoj 1933. godini, godini sveopšte gladi i raseljavanja, bila je potpuna nestašica struje u glavnom gradu Ukrajine. Na ulicama su neretko vladale temperature od pedeset, pa čak i šezdeset Celzijusa ispod nule. Ako bi se neko slučajno prevario i zapalio napolju cigaretu, sva vlaga u njoj pretvorila bi se u čestice leda, cigareta bi otvrdla a po ustima se razlegao neobičan ukus, kao da jedete nikotinizirani sladoled. U mojoj sobi temperatura je retko prelazila iznad nule i slavina je uvek bila zaleđena. Isprva sam pokušao da radim u postelji, no ispostavilo se da tu nije baš mnogo ugodno; stoga sam kucao na mašini, sa rukavicama na rukama i ubučen u neku vrstu kratkog kaputa postavljenog pamukom i vunom, koji se u Rusiji naziva vatinka. Nestašica struje trajala je kroz celu zimu. GIavni grad Ukrajine živeo je manje-više u stalnom zamračenju, paralisan glađu, mrakom i hladnoćom. Električni tramvaji, inače jedino sredstvo javnog prevoza u gradu - neverovatno prenagomilani putnicima i u normalnim prilikama - sada su saobraćali samo dva sata dnevno, razvozeći radnike do fabrika i natrag. Po kancelarijama, službenici su radili pri svetlosti parafinskih lampi (kada bi nestalo parafina, korišćeno je ulje), radili su umotani u jorgane i okruženi oblačcima sopstvenog daha, nalik na nekakve svetitelje na nebu. Nakon osam casova uveče, ulice su bile puste kao arktičko naselje u polarnoj noći.

Jednog se dana sobarica u našem povlasćenom hotelu bukvalno srušila u nesvest od gladi, da bi nam tek kasnije priznala kako u poslednja tri dana nije ništa stavila u usta; budući tek pristigla iz unutrašnjosti, nije mogla u nadležnom odseku da podigne svoje bonove za trodnevno sledovanje hrane, 1800 grama crnog hleba. U to vreme dnevna porcija hleba za radnike u industriji iznosila je 800 grama, za sve ostale manuelne radnike 600 grama, za činovnike 400 grama. U sledovanju se nalazio hleb, plus nekoliko listića čaja, a samo u retkim slučajevima kupus ili usoljena haringa. U unutrašnjosti ljudi su doslovno umirali od gladi, dok su po gradovima vegetirali na granici golog preživljavanja. Život kao da je dospeo do mrtve tačke, a čitava mašinerija na ivicu propasti.

U sovjetskoj štampi, svejedno, nije smela da se pojavi ni najmanja aluzija na prave uslove života. Vlada je bila čvrsto rešena da narod drži u potpunom neznanju o položaju u koji ga je sama dovela. Ovaj bez sumnje teško izvodljiv zadatak mogao je biti sproveden u delo jedino u zemlji gde su sve informacije bile koncentrisane pri vršku društvene piramide i gde su sva sredstva komunikacije stajala pod monopolom države. Sovjetska štampa je, u stvari držana pod mnogo rigoroznijom kontrolom nego što će to nacistima sa svoje strane ikad poći za rukom. Posledica te sveopšte centralizacije obaveštenja bila je ne samo elementarna neupućenost stanovništva o događajima u drugim zemljama, nego i neobaveštenost o svemu što se dešava izvan njihove najneposrednije okoline.

Upravo stoga sam svakog jutra iz harkovskih novina mogao da pročitam kako se zadaci plana na svakom koraku ostvaruju i prebacuju, kako se udarničke brigade raznoraznih fabrika takmiče među sobom sa neuništivim entuzijazmom, kako se dodeljuju ordeni Crvene zastave, nove velike fabrike podižu na Uralu itd.; novine su po pravilu donosile fotografije nekih mladića što se u svako doba smeju i u svako doba stežu steg, ili živopisne slike nekih staraca iz Uzbestana, večito osmehnutih i večito zanetih učenjem azbuke. Ni jednog jedinog slovca o gladi, o epidemijama tifusa, o čitavim selima što izumiru; u novinama, recimo, nije ni pomenuta činjenica da u Harkovu vlada nestašica struje. Na taj način život je ljudima dolazio poput pričine; u novinskim stupcima kao da je bila reč o nekoj drugoj, dalekoj zemlji s kojom naš svakodnevni život nije imao nikakve dodirne tačke. Ogromna zemlja bila je zaogrnuta pokrivačem tišine i niko izvan uskog kruga posvećenih nije bio u stanju da stvori suvislu sliku situacije.

Crvene dane sam završio negde u aprilu. Rukopis knjige sam prekucao u šest primeraka i kopije poslao izdavačkim kućama u Moskvi, Harkovu, Tiflisu i Jerevanu s kojima sam već odranije imao sklopljen ugovor za rusko, nemačko, gruzijsko i jermensko izdanje. Objasnio sam već u knjizi Bog koji je izneverio, vezano za te ugovore i novac primljen na ime akontacije, kako se iza toga ne krije toliko posledica moje književničke reputacije - do tog časa nisam štampa nijednu knjigu - koliko rezultat uticaja pisma Kominterne koje sam nosio svuda sa sobom. Bilo je dovoljno da to pismo predam nekom od direktora Državnih izdavačkih preduzeća (npr. u Harkovu ili u Jerevanu), pa da ovaj, iz straha da ne bude optužen za sabotažu, brze-bolje potpiše ugovor za još nenapisanu knjigu koja je, prema pismu, trebalo da pruži "značajan doprinos našoj borbi na propagandnom frontu". Na taj način, posredno, Kominterna je finansirala moj boravak i putovanje po Sovjetskom Savezu, a sličnim metodama pribegavalo se kad god je strane pisce koji nisu članovi Partije trebalo pridobiti za rusku stvar. Dotične je pisce, bez sumnje, radovala činjenica da Uzbeci, Tadžijci i Eskimi gore od želje da pročitaju njihove knjige, ali bi se smrtno uvredili kada bi im neko pomenuo da se akontacija od strane Državnih izdavačkih preduzeća svodi zapravo na običan mito. I to je još jedno čudo koje je državna kontrola nad izdavanjem knjiga kadra postići.

Bez obzira na mnogobrojne ugovore, samo će se jedno izdanje Crvenih dana odista pojaviti. Odštampano na nemačkom, bilo je namenjeno nacionalnim manjinama ovog jezičkog područja. Knjiga je bila tanka, papirnog poveza, tako temeljno prekrojena i prečišćena da od originalnog rukopisa nije preostalo ni pola teksta. Objavljena je 1934. godine, dakle po mom odlasku iz Sovjetskog Saveza. Autorski primerak knjige nikad nisam dobio i dugo vremena nisam ni znao da li je knjiga štampana ili ne, sve dok mi trinaest godina kasnije jedan nepoznati američki čitalac nije poslao primerak na koji je slučajno nabasao boraveći kao turist u Rusiji.

Rusko izdanje knjige, po kojem se sve vrednuje i odmerava, gledano iz aspekta pisca i pisčevog prestiža, nije na žalost nikad ugledalo svetlost dana. Tri meseca nakon što sam predao pomenuti rukopis, od izvesnog činovnika na visokom položaju u moskovskom trustu saznao sam da knjiga nije primljena za štampu "zbog isuviše frivolnog i neodgovornog stila". Ta vest me je tada zacelo pogodila; srećom, nisam bio optužen ni za kakvu političku devijaciju i moja partijska karakteristika ostala je i dalje čista.

Negde u to vreme dobio sam obaveštenje da Partija ne smatra više potrebnim da se i dalje zadržavam u Rusiji. Vođe i intelektualci Nemacke KP kojima je pošlo za rukom da se sklone pred nacističkim terorom okupljali su se u Parizu, koji je postao centar antifašističke kampanje, pa sam i ja dobio instrukcije da im se priključim.

Tu vest sam primio sa neizmernim olakšanjem. Bio sam komunist, ali se, svejedno, nisam mogao osloboditi utiska da je nad životom u Rusiji nekakva užasna sumomost preuzela maha. Tek sada, sa otvorenim izgledima na odlazak pred sobom, ja sam konačno mogao da priznam samome sebi u kojoj je meri sve ovo oko mene depresivno. Sivilo ulica, tegobna dotrajalost i beda, grozna pompeznost svega izrečenog i napisanog, sveprožimajuća atmosfera kaznenog zavoda. Osećanje izolovanosti od ostalog sveta. Žig dosade na novinama u kojima nema ničeg kritičnog ni kontroverznog, nikakvog zločina, nikakve senzacije, trača, seksa, skandala, svega onog što bi interesovalo običnog čoveka. Neprestane reči bodrenja, nepromenljiva uniformnost svega i svačega, vidni portret Velikog Brata čije vas oči na svakom koraku prate. Beznadežna sumornost industrijalizovanog neandertala.

No, bez obzira na to, postojala je jedna misao koja je, kako meni tako i ostalim komunistima koji su se tih dana našli u Rusiji, davala snage da savladamo taj prvobitni utisak šoka. Reč je, naime, o uverenju da su uslovi u Rusiji takvi kakvi jesu ne usled nekog nedostatka u našem sistemu, nego usled zaostalosti ruskog naroda. U Nemačkoj, Austriji i Francuskoj revolucija će poprimiti sasvim drugačiji tok. Među nemačkim komunistima u Rusiji kružila je jedna izreka koja se nije smela izgovoriti glasno već samo šapatom: "Wir werden es besser machen" - "Mi ćemo umeti to bolje". Drugim rečima, svaki komunist koji bi neko vreme proveo u Rusiji, odlazio je u svoju zemlju kao titoist u srcu.

Iz uverenja "mi ćemo umeti to bolje" moja je vera crpla svu svoju snagu. Nije to više bila ona naivna vera koja me je nosila u Berlinu kada sam se popeo na voz, uzdajući se da ću njime stići pravo u utopiju. Ona (vera) sada je postala mnogo čežnjivija, mnogo ezoteričnija i, što je još važnije, mnogo prilagodljivija. Nisam kao dotle verovao u komunizam zbog ruskog primera, već uprkos njemu. A vera koja se oslanja na "uprkos" ostavlja redovno mnogo manje mesta za razočaranje i kolebljivost nego vera zasnovana na "zbog".

Pre odlaska iz Rusije zadržao sam se nekoliko nedelja u Moskvi. Tu sam upoznao nemali broj ljudi na visokom položaju u Kominterni i u sovjetskoj hijerarhiji, među ostalima Mihaila Kolzova, Karla Radeka i Nikolaja Buharina, osobe koje će u dogledno vreme sustići njihova sudbina. Iako sam Buharina i Radeka video svega jednom, i to u prilično formalnim okolnostima, i jedan i drugi će ostaviti vrlo upečatljiv utisak na mene. Pojedine njihove crte poslužiće mi kasnije za lik Rubašova u Pomračenju o podne, no danas, nakon toliko godina, nisam u stanju da napravim jasnu razliku između izvornih modela i lika oplođenog imaginacijom.

Svaki od njih bio je sustao čovek. Bili su utoliko umorniji sto su zauzimali važniji položaj u partijskoj hijerarhiji. Nigde još nisam sreo tako iznurene ljude kao u višem sloju sovjetskih političara, u staroj gardi boljševika. Iza toga se, međutim, nije krila samo posledica prekomernog rada, nervne napregnutosti i zebnje. U pitanju je bila prošlost koja ih je sada prokazivala, godine konspirativne delatnosti, robije i izgnanstva, godine gladi i građanskog rata; u pitanju je bila podvrženost igri čija pravila iziskuju da u svakom času ljudski život bude na kocki. Oni su, u to nema sumnje, bili "mrtvaci na izletu", kako ih je Lenjin jednom prilikom nazvao. Ništa ih više nije mogio uplašiti ni uzbuditi. Od sebe su bili već sve pružili. Istorija je iz njih iscedila poslednju kap, sagorela poslednju duhovnu kaloriju; oni su, svejedno, poput fosforescentnih tela i dalje plamteli hladnom svetlošću predanosti ciljevima revolucije.

Međutim, osobe koje su na mene ostavile najupečatljiviji utisak nisu bili ni "mrtvaci na izletu", ni Gletkini idućih generacija. U vreme moje posete Rusiji, sovjetska imperija zauzimala je jednu šestinu naseljene zemlje. Nije bilo mogućno upravljati tim golemim carstvom samo uz pomoć terora. Pasivno i poslušno vladanje podanika, njihove nade što se svode na samozavaravanje kao i iluzije što se hrane propagandom, sve je to, s jedne strane, išlo naruku vođama da ostvare svoje ciljeve, ali je, s druge strane, ipak bilo nedovoljno za koherentan opstanak ogromne društvene strukture. Partijska državna birokratija, koja je u gruboj proceni činila jednu trećinu ukupnog broja stanovništva, imala je zacelo interesa da podržava sistem, ali je većina ovih službenika, smeštenih pri dnu društvene piramide, živela podjednako bedno i neizvesno kao i oni nad kojima su vladali. Jedan drugi ljudski činilac štitio je kolosalnu mašineriju od raspada na sastavne delove i stalno davao zamah zarđalim osovinama transmisije i nepodmazanim zupčanicima da se i dalje obrću. Reč je o izvesnoj kategoriji ljudi koji bi se teško mogli definisati. Možda bi, umesto svakog opisa, bilo najbolje da citiram jednu legendu iz Talmuda na koju sam nedavno naišao u Sperberovom romanu Smrt u prašini. Zove se "legenda o trideset i šest pravednika":

Još kao malim dečacima rabin nam je objašnjavao da čovečanstvo, bez trideset i šest određenih ljudi, ne bi moglo da preživi ni jedan cigli dan, već bi se istog časa udavilo u sopstvenim gresima. Ovih se trideset i šest ljudi ne izdvaja ni svojim zvanjem ni položajem. Njih nije moguće ni po čemu prepoznati, svoju tajnu nikad nikom ne poveravaju, možda čak ni oni sami nisu svesni njenog postojanja; pa ipak, oni su ti koji iz generacije u generaciju iskupljuju grehe čovečanstva i spašavaju svet uvek iznova.

Tokom putovanja po sovjetskoj Rusiji imao sam prilike da na svakom koraku sretnem takve osobe. Mogao bih navesti brojku od stotinu takvih pojedinaca koje sam upoznao tokom jedne jedine godine. A njih mora da je bilo na hiljade ili čak na desetine hiljada. Šta je ovim ljudima bilo zajedničko? Oni se nisu "izdvajali svojim zvanjem ni položajem". Bavili su se najrazličitijim poslovima. Nisu fanatično podržavali postojeći režim. U okeanu haosa i apsurda, oko sebe su stvarali mala ostrvca reda i dostojanstva. Bez o obzira koje zvanje vršili, svojim bi uticajem uvek uspevali da zadru u najbližu okolinu. Upravo je ta celina, sastavljena od tih malih ljudskih ostrva razbacanih po čitavom sovjetskom carstvu, sačuvala koherentost društva delujući kao predohrana protiv njegovog raspada.

Ovi ljudi, bili komunisti ili ne, sovjetski su patrioti u smislu u kojem je ova reč po prvi put upotrebljena u francuskoj revoluciji. Oni nisu ni heroji ni sveci i njihove građanske vrline stoje u nepomirljivoj suprotnosti sa suštinom režima kojem služe. Njihovi postupci motivisani su najozbiljnijim osećanjem odgovornosti u zemlji gde su svi zaplašeni i gde svako izbegava odgovornost; zastupaju samosvojno i nezavisno mišljenje tamo gde je slepa poslušnost pravilo, lojalni su i prijazni prema bližnjem u svetu gde su lojalnost i prijaznost rezervisani jedino za nadređene. Poseduju razvijen osećaj ličnog dostojanstva i časti tamo gde su ove reči tema poruge. Mada se broje na hiljade, oni su u manjini i kao po pravilu osuđeni da u svakoj sleđećoj čistki padnu kao prve žrtve. Uprkos svemu tome, još nisu nestali s lica zemlje. Sama činjenica da su preživeli graniči se sa čudom, reč je o trijumfu neuništive ljudske supstancije nad dehumanizovanom okolinom.

Presiji takve sredine ne može se, izgleda, niko odupreti - ona tlači sporo i postojano kao erozija zemljišta, kao rad plime. Konac i izmak svega toga jeste postepeno odumiranje razuma (proces kakav sam već pokušao da opišem), praćen još fatalnijom korozijom duha. Krajnja posledica je postupno usahnjenje duše, duhovna smrt neizrecivo strašnija od gladi. U SAD pogrebnici nastoje da kremom i karminom transformišu mrtve u vodoravne učesnike jedne večite koktel-zabave. U Rusiji metod je jednostavniji: nema opela, smrt je lišena tragičnog značaja i svedena na najobičniji statistički događaj. Na Kongresu pisaca u Moskvi, pošto se naslušao beskonačnih govora što su obećavali sreću u vrlom, novom svetu, Andre Malro je iznenada upitao: "A šta ćemo sa detetom koga pregazi tramvaj?" Zavladala je mučna tišina; onda je neko rekao, praćen opštim odobravanjem: "U savršeno planiranom socijalističkom saobraćaju neće biti nepredviđenih slučajeva."Otišao sam iz Rusije krajem leta 1933. godine.

Sedeo sam na terasi kafea "Metropol", u Moskvi - nekoliko sedmica pre konačnog odlaska iz Rusije - u raspoloženju neke samoubilačke depresije. Orkestar u kafeu je izvodio jednu u to vreme neobično popularnu melodiju; njen refren, preveden s nemačkog, ide otpriiike ovako:

"Ako kažeš da me voliš, moraš da kradeš za mene i da mi šapuceš bajke o zemlji sreće."

Kako sam bio ispio tri votke, to su završne strofe pesme, zajedno sa sentimentalnom melodijom i osećanjem sveopšte mizerije, imale na mene neko hipnotišuće dejstvo. Odlutao sam u mislima negde van granica jave, tamo gde se nalazilo ono što je otužni refren nazivao "bajkom o srećnoj zemlji", da bih upravo u tom snevanju kraj stvarnosti došao na ideju za dramu. U izviđačkoj misiji, tragajući za planetom koju bi kolonizovao narod iz njihovog prenaseljenog sveta, dvojica kosmonauta spuštaju se na Zemlju. Po njihovim rečima, samo srećne planete imaju kosmičko pravo na postojanje i stoga oni Zemljanima nude poslednju šansu: ako u roku od tri dana ne organizuju svoj život tako da svi budu srećni, oni će se usrdno pobrinuti da te iste Zemljane reše svih problema i beda, a planetu Zemlju upotrebe u pametnije svrhe. Sučeljena s takvim ultimatumom, vlada podnosi neopozivu ostavku, opozicija pere ruke od svega, a neki diletanti, preuzevši na sebe svu odgovornost, postavljaju luckastog pesnika po imenu Glovovorm za Diktatora Sreće. I gle, na opšte čuđenje, sve ide kako se samo poželeti moze: novac je ukinut, vlast je ukinuta, svi tabui srušeni, sve zavese razgrnute. Avaj, krajem treće nedelje ispostavlja se da su stranci sajne poznate planete najobičnije" varalice; nema dakle potrebe da se i dalje bude srećan, ponovo se uspostavlja stari poredak i svako se vraća avojoj negdašnjoj nesreći.

Komad sam započeo odmah, na papirnoj salveti kafea "Metropol". Bila je to neoprostiva hereza; eskapizam predstavlja u neku ruku smrtni greh svakog komuniste; osećao sam se poput učenika što crta opscene slike po tabli namenjenoj za demonstraciju kakve ozbiljne lekcije iz istorije. Komad sam završio za tri nedelje, poslednji čin u vozu koji me je nosio iz Rusije. Dramu sam nazvao Sumračni bar. Bilo je to delo bez većih literarnih pretenzija, uzmak od presije stvarnosti i dramu sam, u skladu s tim, propratio sledećim objašnjenjem: "Eskapada u četiri čina". Na pozornici će imati dug i nezapažen život.

Pokazalo se, međutim, je dobiti dozvolu za odlazak isto toliko teško koliko i dobiti svojedobno vizu za ulazak. No kada sam naposletku ipak dobio dozvolu, moje olakšanje je bilo umnogome veće.

S engleskog: Zoran Janic