Šopalovići ponovo putuju

PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ je predstava "sumnjive prošlosti", i njena popularnost u svojoj prvoj inkarnaciji (JDP 1985) nije slutila ništa dobro. Ali, dosta vode je od tada proteklo, mnoge pretnje su ostvarene, i mnoga značenja su se ispraznila. Tomi Janežič uronio je u ovaj tekst "s reputacijom" sa ubeđenjem da u njemu postoji dublji i univerzalniji sloj značenja. Iskopao je, pa, dosta toga, i izabrao pogodan način da to predstavi publici.


Prikazao nam je golo telo pozorišta.

Telo je tvrđava i hram - istovremeno i nedodirljivo i mesto dodira. Čvrstina i osetljivost. Najsavršeniji čulni i izražajni instrument. Predmet lepote.

Ali i predmet iživljavanja, demonstracije moći, ili talac preko kojeg agresor teži da prodre u dušu. Predmet bola, ucene, sramote. Predmet destrukcije.

Pozorište je igra iluzijom - ne nudi istinu, nego značenje. Ali je isto tako suštinski i igra telom, što ga dovodi u neposredan dijalog sa zlom, nesrećom, bolom. Kako "unutar scene", tako i "iza kulisa".


Telo ima svoju slavu u svom izrazu, u svom nastupu u sjaju lepote i snage. U svojoj iluziji. I svoju sramotu, nesreću, bol, u svođenju na bukvalnost. Bolest i starost prirodno pogađaju tela, a nasilje ga pogađa ciljano. Pozorište proizvodi svoju iluziju kao što telo proizvodi svoje dostojanstvo.


Reditelj Tomi Janežič ovde je našao paralelu: nasilje sprečava pozorište da bude ono što jeste, da razvije svoju iluziju, svoje značenje, kao što sprečava telo da razvije svoje dostojanstvo. Zato nam on predstavlja golo pozorište - pozorište bez kostima, rekvizita, scenografije, pozorište koje je sprečeno da bude ono što jeste. Kao što ginekolog ne vidi svoju pacijentkinju u njenoj lepoti, nego kao parče tkiva podložno kvaru, tako Janežič prezentuje pozorište u svojoj ranjivoj nagoti. I to s namerom. Pomalo naivnu priču o pozorištu u vrtlogu nasilja, višeslojnu već po zamisli pisca, reditelj stavlja u još jedan, dodatni, okvir. Tako ovu predstavu u predstavi možemo da vidimo u iza kulisa, u svoj njenoj golotinji i krhkosti njenog sklopa. Predstava se neprekidno diže u pokušaj iluzije da bi odmah zatim udarila

u nevidljivi zid i pala nazad u golotinju realnosti. Efekat je postignut - glumci glume, sve je kao pravo.
Osim što smo sve vreme neposredno svesni da između nas i iluzije, smisla, dostojanstva, vreba opasnost, vreba zlo.

Tako je reditelj otelotvorio Adornovo pitanje da li je posle Aušvica poezija moguća. Uz malo slobode, mogli bismo ga malo uopštiti u pitanje da li je, posle bola, poniženja i nesreće, uopšte moguć život.

Odgovor je, kao i ova predstava: nije moguć. Ali postoji...