Artur Kestler: Autobiografija (15)

NA ŽIVOTNOJ PREKRETNICI (1.deo)

Nakon hapšenja 9. februara, odležao sam četiri dana incommunicado u zatvoru u Malagi, a zatim 13. februara bio prebačen u Sevilju u Centralnu kaznionicu. Proveo sam puna tri meseca u samici, i u tom razdoblju dvadeset i šest dana štrajkovao glađu. Prvih šezdeset i četiri dana držan sam incommunicado u ćeliji, nemajući pravo ni na redovnu šetnju tamničkim krugom. Nakon toga ostao sam i dalje u samici, ali bilo mi je dozvoljeno da, u društvu još trojice zatvorenika, svakog dana izlazim u dvorište na dvočasovnu šetnju. Četrnaestog maja 1937, nakon devedeset i pet dana zatočenja, razmenili su me za jednog taoca koga je držala vlada u Valensiji.

Iako me nisu mučili ni batinali, bio sam svedok odlaska na egzekuciju ostalih kažnjenika i, osim poslednjih četrdeset osam časova, živeo u uverenju da ću i ja podeliti njihovu sudbinu.

Zvanično saopštenje da sam osuđen na smrt nisam nikada primio. Od Frankovih službenika dobijao bih redovno dvosmislene i protivrečne informacije, bez sumnje da bi se unela što veća pometnja u celu stvar. Jedino verodostojno obaveštenje, do kojeg sam međutim došao puno kasnije, bio je publikovani izveštaj dr Marsela Žunoa, izaslanika međunarodnog "Komiteta Crvenog krsta", čoveka koji je bio ugovorio moju razmenu i koji je imao zvanično saopštenje o tome da me je general Franko osudio na smrt. S druge strane, nekoliko dana pre nego što je postignut dogovor o razmeni, britanski konzul u Sevilji dobio je dozvolu da me poseti u zatvoru, i tom prilikom me obavestio kako je Ministarstvo inostranih poslova zatražilo od generala Franka jemstvo da neću biti pogubljen, koje je pak uskraćeno pod izgovorom da je moj slučaj još uvek sub judice. Sasluša vali su me svega jednom, pred samo puštanje na slobodu; glavna optužba glasila je da sam "učestvovao u spremanju pobune", ali to ispitivanje je očigledno bilo puka formalnost.

Jedino saopštenje koje se neposredno ticalo moje sudbine, i koje je pristiglo dok sam zbilja ležao zatvoren, dobio sam jedanaestog dana po hapšenju, 19. februara. U obilazak moje ćelije došla su tri oficira falange - među njima i jedna mlađa žena - predstavivši se kao službenici Frankovog "Odeljenja za štampu i propagandu". Obavestili su me da sam bio, ili bih to mogao da budem (odluka je ostala stvar neizvesnosti), osuđen na smrt zbog špijunaže, ali da bi možda milošću generala Franka ta kazna mogla biti preinačena u doživotnu robiju. Zatim su zatražili od mene da se izjasnim u pogledu svojih raspoloženja prema generalu Franku. U trenutnoj slabosti izdiktirao sam izjavu u kojoj je stajalo da smatram generala Franka čovekom humanističkih načela i da mu stoga bezrezervno mogu verovati, kada je, međutim, ispod toga trebalo staviti potpis, bio sam dovoljno priseban da izjavu poništim i sastavim novu, u kojoj je stajalo da smatram politički najrazboritijim da Franko izmeni moju kaznu, a da ja i dalje verujem jedino u socijalističku koncepciju budućeg čovečanstva. No, prema jednoj sasvim drugačijoj verziji koju je dao Buržo (News Chroniclu ili britanskoj parlamentarnoj delegaciji), smrtnu presudu zbog špijunaže već pre toga doneo je sud u Malagi, dok još nisam bio ni prebačen u Sevilju.

Zabeležio sam ove kontradiktorne verzije iako su mi u to vreme najvećim delom bile nepoznate; da sam bio upoznat sa pojedinostima, to bi samo pojačalo moje uverenje da će me ove ili one noći izvesti iz ćelije i postaviti uza zid groblja. Prvih dana po padu Malage, tamošnji zatvorenici su masovno izvođeni na streljanje u bilo koje doba dana i noći; kasnije, u Sevilji, stvari su poprimile unekoliko rutinski tok i pogubljenja su se izvršavala tri ili četiri puta nedeljno, između ponoći i dva.

Procedura je, po pravilu, tekla glatko i tiho. Žrtvama nikada ne bi unapred bio saopšten datum izvršenja smrtne kazne i kada bi došao čas da ih stražari u pratnji sveštenika izvedu iz ćelije i strpaju u već spremne kamione, niko od osuđenika ne bi pravio scene, ko od prevelikog užasa ko iz urođenog osećanja dostojanstva. Nekolicina je pevala, neki su plakali, prigušeni uzvici "madre" i "socorro" često bi se čuli. Ponekad bih kroz špijunku sagledao celokupnu procesiju - stražare, sveštenika i žrtvu - kako hitro odmiču hodnikom, ali sam ih najčešće mogao čuti priljubivši uvo uz ćelijska vrata. Izbor u pogledu žrtava padao je čas na kažnjenike iz velikih grupnih ćelija na drugom spratu ili sa drugog krila zgrade, čas na robijaše iz incommunicada, niza ćelija smrti gde sam i ja ležao; nemoguće je bilo pronići u njihov sistem. U noći između četvrtka i petka l5. aprila, sve zatvorenike iz ćelija br. 3p, 41 i 42, levo i desno od mene, isterali su napolje, pošteđena je jedino moja ćelija br. 40, i to nakon što je čuvar već stavio ključ u bravu, nesumnjivo greškom, da bi ga odmah zatim lagano izvukao.

Najveći broj žrtava činili su nedavno uhapšeni milicionari kod kojih je bila pronađena članska karta anarhističke ili komunističke partije, knjižica radničkog sindikata ili neki sličan kompromitujući dokument. Pojavili bi se na nekoliko minuta pred vojnim sudom, da bi potom bili vraćeni u ćeliju do izvršenja kazne. Kazne su uglavnom glasile: smrt streljanjem. Tek u retkim slučajevima bile bi zamenjene višegodišnjom robijom, a u tom slučaju osuđenik bi primio službeno saopštenje i bio prebačen u neku drugu robijašnicu. No, s druge strane, ako bi smrtna kazna bila zvanično potvrđena, uznik bi za to saznao tek one noći kad bi po njega došli. Neizvesnost je katkad trajala nedeljama, pa čak i mesecima. Rekord je bio četiri i po meseca, držao ga je jedan kapetan milicije.

Drugi oblik pogubljenja koji je obnovljen sa Frankom, slišno kao što je sa Hitlerom bilo ponovo uvedeno u modu odsecanje glave na panju, bila je ville garotte, naprava za davljenje poznata sa Gojinih crteža. Žrtvu bi, u sedećem položaju i privezanu za stub, gušili laganim stezanjem gvozdenog obruča oko vrata sve dok ne izdahne, zavrtanjem stege što se nalazila na stubu u visini osuđenikove glave. Čovek koga sam u knjizi Razgovor sa smrću nazvao "Razorni" bio je pogubljen na ovaj način nekoliko dana nakon što sam pušten na slobodu. Bio je jedan od trojice ljudi sa kojima sam izlazio na redovnu šetnju dvorištem, bivši vođa anarhističke grupe vigilantesa u Madridu po imenu Garsija Atadel. Upravo mi je Garsija Atadel napomenuo da su ponovo vaskrsli garotu, ali se pritom ponašao kao da ne veruje da je zaista i upotrebljavaju.

U robijašnici u Sevilji, dok sam tamo ležao, nisu nikog mučili ni batinali; ova je praksa bila odomaćena samo po policijskim stanicama i kasarnama falange. U celini uzev, čuvari su bili humani, hrana nimalo loša i, izuzev nas koji smo tamnovali incommunicado, ostali zatvorenici su skoro preko celog dana mogli da šetaju po dvorištu i prekraćuju vreme raznim igrama.

Ovde je, verujem, manje-više sve što je trebalo da ponovim o spoljašnjim uslovima i događajima u razdoblju koje obuhvata knjiga Razgovor sa smrću, pa se sada mogu upustiti u stvari koje su vezane za unutarnja, psihološka zbivanja, a u čemu u prethodnoj knjizi nije bilo reči.

Kao prvo, dok sam ležao zatočen u samici, ja sam, razume se, ne jednom podlegao osećanju zebnje i straha, ali bio je to racionalni i takoreći zdravi strah, ne od one opsesivne ili morbidne vrste. Spavao sam čvrstim snom, izuzev noći kada bih morao da slušam kako odvode moje drugove na pogubljenje, ali bih čak i tada uspevao kasnije da nađem sna. Sanjao sam uglavnom prijatne snove, najčešće neke grčke predele i neke izuzetno lepe no krajnje aseksualne žene. Naravno, bilo je časova u kojima se razgarao akutni očaj, no bili su to samo časovi između kojih su se širili čitavi dani prožeti novim, upravo otkrivenim mirom, pa čak i srećom.

Ovaj paradoks se jednim delom može objasniti kao posledica želje za kaznom. U neurotičnom obliku zebnje krije se iracionalna slutnja nekakve neznane kazne za neznani greh. Sada je kazna poprimila konkretan, vidljiv oblik naspram konkretnog, vidljivog prekršaja: karte su ležale otvorene na stolu. Pitanje da li sam, sa pravnog aspekta, bio kriv zbog špijunaže nije uopšte bilo bitno, sa pritvornim namerama ušao sam u neprijateljski tabor i učinio sve što je u mojoj moći da naškodim njihovim ciljevima. Moj položaj je u skladu sa tim bio logična konsekvenca konsekventno preuzetog rizika, a celokupna situacija jasna, odgovarajuća i umesna.

Dve godine nakon Španije proveo sam šest meseci interniran u francuskom sabirnom logoru, da bih zatim, sledece godine, bio pritvoren u engleskom zatvoru na nekoliko nedelja. Sa ovim kasnijim hapšenjima moj život nijednom nije bio doveden u pitanje, a što se tiče samih povlastica i ličnog komfora, tamošnji uslovi su bili mnogo bolji nego u Sevilji. A opet, u tim docnijim zbivanjima znao sam dobro da sam nevin i da je moje zatočenje samim tim glupo i nepravedno; zahvaljujući upravo tom saznanju, doživljavao sam tu svoju relativno lagodnu zasužnjenost kao psihički neizdrživu i po duh krajnje jalovu. U Verneu i Pentonvilu bio sam siguran da ću nakon svega ipak izići i nastaviti da živim slobodnim životom. Najviše čemu sam se mogao nadati u ćeliji br. 40 u Sevilji bilo je poništenje smrtne kazne i amnestija posle tri ili četiri godine tamnovanja; pa ipak, upravo u ćeliji br. 40 intenzivnije sam osećao da nisam u sukobu sa sobom i sa svetom. Naglašavam ove suprotnosti jer one, čini se, pokazuju kako žudnja za pravdom nije zasnovana samo na racionalnom mišljenju; koreni te žudnje počivaju mnogo dublje, u slojevima psihe koji su nedostupni pragmatičnoj ili hedonističkoj psihologiji.

Ne može se poreći, razmišljao sam šetajuci gore-dole po ćeliji br. 40, kako mi kazna nije bila odmerena shodno počinjenom prestupu. U građanskom ratu, kao i u revoluciji, primenjuju se umnogome oštriji propisi od onih iz međunarodnog prava. A obmana kojoj sam pribegao u Lisabonu, ruku na srce, nipošto nije bila časna. U brošuri pod naslovom L 'Espagne Ensanglantée, optuživši protivnike za izvesne zločine, poslužio sam se podacima do kojih sam došao iz komunističkih izvora, iako sam u njihovu verodostojnost sumnjao. Izgledalo je sasvim umesno da me sada pozovu, kako bih iz prve ruke verifikovao manjkave dokaze svojim sopstvenim iskustvom. Ta je brošura sadržavala i jedno poglavlje o generalu Kvipo de Ljanu, napisano na osnovu intervjua dobijenog prevarom, gde sam portret ovog velikodostojnika izvukao perom umočenim u otrov. Sada je i to bilo uvršteno u dokazni materijal protiv mene što je ležao na stolu pred generalom Kvipo de Ljanom, u čijoj nadležnosti se rešavalo pitanje moje sudbine. U svemu tome kao da je vladao neki simetrični sklad i red. Za sklad, međutim, nisu uvek zaduženi samo nekakvi skladatelji. Simetrija kristala proizvod je izvesnih elektro-hemijsih sila. Priroda se priklanja simetriji, organski joj teži.

Pravda predstavlja koncept etičke simetrije i stoga je u biti prirodan koncept - nešto poput strukture kristala.

Na taj način, u mojim razmišljanjima pravda je počela da zadobija jedno sasvim drugo i dvojako značenje - značenje organske potrebe i etičkog apsoluta zasnovanog na principu simetrije. Ona (pravda) više se nije mogla svoditi na utilitarne razloge ni na teološke osnove. Slika "božanske pravde" predstavlja zapravo njenu iskrivljenu karikaturu: čoveku pred nosom visi mrkva, a po leđima puca nevidljivi bič - nesvesni izvor Angst-a. Čestitao sam samome sebi što sam se ipak oslobodio teskobe, pripisujući to ovom upravo otkrivenom konceptu pravde. Neko može umreti kao ratnik prostreljena srca ili kao biće prosvetljena uma; u mom konkretnom slučaju trudio sam se da ne dozvolim da mi mistične mrlje zatamne živu vatru uma. Još manje me je privlačila pomisao na iznenadno preobraćenje Dostojevskog pred streljačkim vodom. Često sam se u mislima vraćao na tu čuvenu epizodu; u tome sam video primer intelekta koji se kukavički predaje ne milosti božijoj, već golom strahu za život. Moj zatvorenički dnevnik u knjizi Razgovor sa smrću sadrži i ovu polušaljivu molitvu:

"Podari mi, o Gospode, pravo da budem večito nezadovoljan, da na svoje delo hitnem kletvu, da nikad nikome na pismo ne odgovorim i da budem stalna napast svojim prijateljima. Treba li da se zakunem kako ću postati bolji čovek ako me mimoiđe čaša ova? Obojica znamo, Gospode, da do ovakvih zaveta, rođenih pod stegom, malo ko drži. Ne ucenjuj me, Gospode Bože, i ne pokušavaj od mene načiniti sveca. Amen."

Dosadašnja razmišljanja potiču mahom sa racionalnog nivoa;. sa svakim daljim korakom u dubinu, misli postaju sve složenije i sve ih je teže izraziti rečima. Uz to, svojstvena im je sve naglašenija kontradiktornost - jer se ovde krećemo kroz slojeve psihe koje na okupu drži cement kontradikcija.

Na dan hapšenja u Malagi, u tri navrata sam poverovao da je došao čas moje egzekucije. Prvi put, u sala Vilja Santa Lusije, tada su mi prislonili cevi tri pištolja pod rebra; drugi put, kada su se kola zaustavila na improvizovanom gubilištu u Kamino Novu; treći, kada su mi saopštili da ću još te iste noći biti streljan, a predveče me izveli iz policijske stanice i strpali u kamion, sučelice petorici naoružanih ljudi, sa puškama prebačenim preko kolena; verovao sam da se vozimo ka groblju, a u stvari su me sprovodili u zatvor.

U sva tri slučaja osećao sam kako me obuzima ono dobro poznato osećanje podvojene svesti, snu slično, vrtoglavo otuđenje od sebe, pri čemu svesni deo bića počinje da se odvaja od aktivnog - prva polovina ostaje po strani kao ravnodušni posmatrač, a druga se ponaša poput automata, dok u ušima raste nekakav šum sličan šumu kakav se može čuti iz morskih školjki. Da, bilo je to prilično fino osećanje. Neugodnost u svemu tome predstavljalo je naknadno sjedinjavanje razdvojenih polovina, pri čemu nužno dolazi do čelnog sudara sa surovom stvarnošću.

Događaji u ovom danu, kao i u sledeća tri dana kada su se vršila masovna pogubljenja, očito su doveli kod mene do pomeranja najdubljih slojeva psihe, što je privremeno omogućilo svesti da se preda nekom dotle nepoznatom iskustvu. Prvi put sam se susreo s ovim fenomenom dan-dva nakon što sam bio prebačen u Sevilju. Stajao sam kraj udubljenja prozora ćelije br. 40 i komadom opruge, izvađenim iz žičanog madraca, urezivao matematičke formule po zidu. Matematika i, nadasve, analitička geometrija bile su omiljeni hobi moje mladosti, koji sam kasnije sasvim zanemario. Pokušavao sam da se prisetim kako se izvodi formula hiperbole, ali mi to nije polazilo za rukom; onda sam pokušao ponovo sa elipsom i parabolom i, na svoju veliku radost, ovog puta uspeo. Na kraju sam se latio izvođenja Euklidovog dokaza da je skup prostih brojeva neograničen.

"Prosti" ili "osnovni" su oni brojevi koji nisu deljivi, kao 3, 17 itd. Logično je pretpostaviti da će oni, kako napredujemo numeričkon lestvicom, postajati sve ređi i ređi, istisnuti neprestano rastućim proizvodom manjih brojeva, i da ćemo najzad stići do jednog vrlo visokog broja koji će biti najviša nedeljiva cifra, poslednji devičanski broj. Euklidov dokaz jednostavno i elegantno pobija tu tvrdnju, jer čak i ako dospemo do najviših astronomskih regiona, nailazićemo uvek na brojeve koji nisu proizvod manjih, već su, ako se tako može reći, nastali bezgrešno. Još iz školske klupe Euklidov dokaz je u meni izazivao neki neobjašnjiv ushit, ne toliko intelektualne prirode koliko estetske. Sada, dok sam po sećanju ispisivao formule i žvrljao matematičke znake po zidu, osetio sam istu očaranost.

A onda, nenadano, po prvi put sam shvatio razloge te svoje očaranosti: matematički znaci na izgrebanom zidu predstavljali su jedan od retkih primera koji svedoče o tome da je konačnim i preciznim sredstvima ipak mogućno doći do pouzdanog i razumljivog suda o beskonačnom. Beskonačno je mistična masa što nestaje u nekoj izmaglici; ipak, uprkos svemu, bilo je mogućno saznati ponešto o tome a da se ne zapletemo u mrežu dvosmislica. Značaj ovog otkrića prešao je preko mene poput talasa. Taj talas je poticao iz jasnog i verbalno iskazivog saznanja; već idućeg časa, međutim, ono nestade netragom iz moje svesti, ostavljajući za sobom samo odsjaj neke bezimene suštine, miomirisni dah večnosti, treptaj strele u plaveti. Mora biti da sam, zanesen, stajao nekoliko trenutaka bez reči, nemo ponavljajući u sebi: "Ovo je savršeno...savršeno!"; onda osetih nešto kao nelagodnost, nekakvo zanovetanje na samom rubu pameti - izvesne trivijalne okolnosti što kao da su htele da pokvare savršenstvo netom proživljenih trenutaka. Nije mi trebalo mnogo da bih se dosetio u čemu je stvar: pa da, bio sam u zatvoru i mogli su me svakog časa streljati. Na to se odmah javi osećanje čija bi verbalna transkripcija glasila: "Pa sta? Je li to sve? Zar nemaš ni o čemu važnijem da brineš?" - odgovor spontan, živ i podsmešljiv, kao da nemili položaj u kome sam se nalazio za mene nema veći značaj od otkinutog dugmeta sa manšetne. A onda, na leđima, plutao sam rekom smiraja posmatrajući mostove tišine nad sobom. Potom više nije bilo reke i nije bilo nikakvog "Ja". "Ja" je prestalo da postoji.

Za nekoga ko je iščitavao Značenje značenja, skupljao mrvice sa trpeze logičkog pozitivizma i bio naklonjen jezičkoj preciznosti, a protivnik je, uz to, maglovitih zanosa, vrlo je neprijatno zapisati ovakvu frazu. Uprkos tome, "mistični", kako ih mi dubiozno nazivamo, doživljaji, nisu nipošto od one neodređene, mračne ili bolećive vrste - takvim oni bivaju samo ukoliko ih unizimo verbalizacijom. Da bismo, međutim, saopštili nešto što je po samoj svojoj prirodi nesaopštivo, prisiljeni smo da upotrebljavamo reči i, prema tome, da se vrtimo u začaranom krugu. Ako kažem: "Ja je prestalo da postoji", pozivam se tada na jedan konkretan doživljaj koji se, slično osećanju što se u nama javlja pri slušanju nekog klavirskog koncerta, rečima ne da izraziti, no koji zbog toga nije ništa manje realan - pre bi se moglo reći da je više nego realan. U stvari, baš u tome se i krije njegova primordijalna oznaka, u tom utisku nečega stvarnijeg od svega što smo ikad ranije doživeli - utiska da nam je konačno spao veo sa očiju i da smo u dodiru sa "najstvarnijom stvarnošcu", sa tajnim poretkom stvari, rendgenskom teksturom sveta, s onim što je sve dotle bilo skriveno pod naslagama irelevantnog.

Razlika između doživljaja ove vrste i osećanja ushita kod čoveka zanetog muzikom, lepotom nekog predela ili ljubavlju svodi se na određeni intelektualni ili, još pre, noumenalni sadržaj što se krije u pomenutom doživljaju. On (taj doživljaj) nabijen je značenjem, ali se to značenje ne može izraziti rečima. Njegova transkripcija glasila bi približno ovako: međusobna nedeljivost delova i celine i povezanost svega sa svime na svetu, uzajamna zavisnost kao u gravitacionim poljima ili spojenim sudovima. "Ja" je prestalo da postoji jer je putem nekakve mentalne osmoze, potirući sebe, uspostavilo odnos sa zakovitlanim bićem kosmosa. Upravo ovaj proces gde čovekovo "Ja" zamire u sebi i istovremeno se širi u beskraj, doživljavamo kao "okeansko čuvstvo", kao otklanjanje svekolike napetosti, kao apsolutnu katarzu, smiraj s onu stranu razumevanja.

Otkrio sam da se povratak na niže stupnjeve stvarnosti zbiva postepeno, slično buđenju iz anestezije. Bila je tu jednačina parabole nažvrljana na prljavom zidu, gvozdeni krevet, metalni sto i plava pruga, andaluzijskog neba. Ali zato nije bilo onog neugodnog osećaja mamurluka koji se redovno javlja kod ostalih vidova intoksinacije. Upravo suprotno od toga: naknadni efekat trajao je još mnogo časova i dana, razgoneći strah i čineći me jačim, čvršćim i mirnijim. Kao da mi je obilna koiičina vitamina bila ubrizgana u vene. Ili, da se poslužimo drugom metaforom, kao stara kola kojima je maločas napunjen akumulator, tako sam i ja nastavio dalje kretanje po ćeliji.

Nikada nisam otkrio da li je doživljaj o kome je reč trajao svega nekoliko trenutaka ili čitav čas. U početku se javljao dva ili čak tri puta nedeljno, zatim su intervali postajali sve duži. Nisam ga nikada mogao izazvati sopstvenom voljom. Nakon što sam dospeo na slobodu, nadolazio je u još većim razmacima, možda jednom ili dvaput godišnje. No, dotle su temelji nove ličnosti kod mene već bili dovršeni. Stoga ću se na ovaj doživljaj ubuduće pozivati kao na "časove kraj prozora".

S engleskog: Zoran Janic