Noć kame - jedna godišnjica

Devojčicu Vidu izranjavili su noževima po rukama. Zatim su je nekoliko puta uboli u leđa, da bi savladali njen otpor. Na kraju joj je jedan nožem gotovo sasvim odsekao glavu.
(Na slici: Vida Pantić)
A pola sata pre toga kuća je bila puna larme.
Porodične topline.
Mladalačke bezbrižnosti.
Bilo je veče. Dvadeseti decembar 1943. Porodnično veče na selu, porodična sedeljka – uz prisustvo svih generacija. 87-godišnji starac, sedmoro odraslih, osmoro dece i tinejdžera.
Mladi su želeli da nastave porodično druženje, ali su stariji bili umorni i Milijan je poveo ženu i troje dece u drugu kuću.
Četvrto dete, devojčica Vida koja je napunila 15 godina, ostala je da spava sa strinom Milenom, čiji je muž Jovan bio u zarobljeništvu, u Nemačkoj.

Onda su banuli zlikovci. Ubili hladnim oružjem Joksima (87), Stevana (60), Milevu (58), Dragomira (22).

U jednoj od soba zaklanli su Dragomirovu ženu Milojku (20 godina) i njihovo dete, malog Ljubomira od godinu dana. Ljubomir je zaklan u kolevci i na osam mesta uboden nožem u grudi i stomak. Mrtvu Milojku zločinci su namestili da kleči pored kolevke. Jednu ruku su joj postavili da drži kolevku, a drugom drži ručicu deteta.

Ubili su strinu Milenu (30) i njena dva sina – Branu (10) i Svetu (7). Vida je izranavljena po rukama dok je branila sebe i mlađu braću od strica. Izbodena po leđima. Zatim joj je presečen vrat i glava gotovo odvojena od tela.
(Na slici: dve bebe zaklane u kolevkama)
Masakr je izvršen i u kućama Stepanovića, Đorića, Todorovića, Ilića, Radosavljevića, Matića, Mitrovića, Popovića, Savića, Đoinčevića.
Ukupno 67 žrtava te noći. Uključujući i Boška Joksića, koji je odbio da bude vodič zločincima.
Masakrirani. Silovani. Mučeni. Kastrirani. Niko od ukućana nije trebalo da preživi.
Ipak, preživela je polupreklana udovica Zorka Đoinčević.
I mala Vera Todorović, koju je baka Jelena, suočena sa vlastitom smrću, prisebno sakrila.
Branko Todorović je uspeo da pobegne.
Preživeo je i Dušan Đorić. Uprkos ispaljenom hitcu u glavu i više uboda nožem. Izgubio je oko, ali je nagon za životom pobedio. I pored brojnih potera i opasnosti, preživeo je rat i doživeo da svedoči na sudu protiv svog nesuđenog ubice.

A kako je počelo?
Počelo je 20. decembra popodne, kad su se skupili četnici Drenjaninovog bataljona u susednom selu Jasenku, kod kuće Toče Stančića i odatle krenuli prema svom cilju, prema Vraniću.

Ustvari, počelo je nekoliko dana pred Nikoljdan, kad je u kući Toče Stančića u Jasenku održana sednica četničkog štaba. Sednici su prisustvovali: major Sveta Trifković sa Umke, major Petronije Nikolić - Peca iz Mislođina, poručnik Kosta Marinković, Milorad Sudimac - Ustaša, podoficir Dragan Lazić iz Trstenice, narednik Spasoje Drenjanin - Zeka iz Male Moštanice, Radovan Marković - Švaba iz Konatica i narednik Milorad - Miša Gačić iz Piromana.

Ustvari, počelo je sredinom oktobra. Zbog intenzivne aktivnosti partizana u okolini Beograda, Draža Mihailović je naredio svojim komandantima u Šumadiji da stave pod svoju komandu krajeve oko grada, uključujući tu i beogradsku Posavinu: "Naš Avalski korpus, sa srezovima Grocka, Vračar i Umka, spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima i to: majoru Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, komandantu Kolubarskog korpusa Komarčeviću i Rudničkom korpusu da najenergičnije sa juga na sever, čisteći usput i sve srezove, očiste naročito Srez kosmajski, a naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka".
Za koordinatora ovih operacija postavio je generalnog inspektora četničkih odreda pukovnika Jevrema Simića.
Simić i Kalabić su uz asistenciju šefa Gestapoa u Valjevu Sajdla 27. novembra 1943. u selu Bujačiću kod Valjeva, u vrtu kuće Jelice Kuzmanović, sklopili pismeni sporazum sa Nemcima.

"...U oblasti koja obuhvata gročanski, umljanski, vračarski, podunavski, kosmajski, mladenovački, oplenački, aranđelovački, lepenički, kragujevački, gružanski, kačerski i kolubarski srez, kapetan i pukovnik Simić se obavezuju da će se svi njihovi odredi uzdržati od svakog dela sabotaže protiv nemačke vojske, njenih saveznika i mesnih odreda koji se bore na njenoj strani. Rešenost na zajednički otpor protivu komunistićkog neprijatelja. Gore navedena pokrajina se daje Kalabiću i Simiću da vode nezavisnu borbu protivu komunista. U slučaju većih operacija, četnički će odredi sa pristankom Kalabića i Simića biti prisajedinjeni nemačkoj komandi i dobijaće uputstva za vođenje operacija od nemačke komande za vreme odnosnog perioda..."

I, tako je počelo "čišćenje". Svako je dao svoj doprinos. Smederevski korpus kapetana Lazovića je, na primer 18. decembra u selu Veliki Borak streljao je 10 "komunističkih jataka".
(Na slici: deset masakriranih iz kuće Pantića)
Ipak, najbolje se pokazao prozvani Avalski korpus.
Naročito bataljon Spasoja Drenjanina – Zeke.
U selu Vraniću.
Koji se dvadesetog popodne prikupio u selu Jasenku, kod kuće Toče Stančića.
Formirao tri grupe.
Od kojih je jedna banula u kuću Pantića iz koje je dvanaestogodišnji Dragoljub pola sata ranije otišao na spavanje. U drugu kuću, za koju ubice nisu znale.
Dragoljub je preživeo. Porastao. Do u detalje rekonstruisao događaje u noći zločina. Na osnovu svega što je svojim očima video i doživeo. Na osnovu razgovora sa preživelima, sa komšijama, sa seljacima mobilisanim u četnike, sa partizanskim saradnikom u četničkim redovima. Na osnovu izjava uhvaćenih zločinaca.
I napisao knjigu.
NOĆ KAME.
Uzbudljivo štivo. Preporučujem.

A Avalski korpus?
Koji je u jednoj noći, 20/21. decembra 1943, u Vraniću zaklao 66 i vatrenim oružjem usmrtio jednu osobu.
Iživljavanja, mučenja, silovanja...
(Spisak žrtava)
Što je samo mali isečak iz njihovih "aktivnosti". Ostali su upamćeni i Drugovcu, Boleču, Selevcu, Baćevcu, Duboni, Suvodolu, Vodnju, Velikoj Ivanči...

Pa, po njemu – Avalskom korpusu - je nazvana ulica u opštini Voždovac.
U znak sećanja na malu Vidu.