Intervju: Mirko Djordjevic

Srbija se vraća u devedesete

preuzeto iz BH Dana

Nekadašnji "strani plaćenici" promijenili su ime, pa se u Srbiji danas moderno zovu - ekstremisti. Ime su promijenili i nekadašnji "patrioti", borci za nacionalnu stvar, dobrovoljni davaoci tuđe krvi, kako ih je jednom nazvao kolumnista nedjeljnika Vreme, pokojni Stojan Cerović. I oni su sada "ekstremisti".

Zajedno, kako se to ovdje popularno kaže, čine "dve strane iste medalje".

Da bi se objasnilo kako ta suluda inverzija praktično zvuči i izgleda, možda je najbolje citirati sada već bivšeg direktora poznatog beogradskog nedjeljnika, u Miloševićevo doba takođe "stranog plaćenika", koji je u jednoj TV emisiji pretprošle nedjelje rekao da su Čeda (Jovanović) i Velja (Ilić) "ista politika". Aludirajući na tekst Biljane Srbljanović, objavljen na blogu B92, u kome Srbljanovićeva samo odgovara na uvredljive riječi koje je na njen račun u pomenutoj emisiji izrekla Ljiljana Smajlović, bivši direktor dalje razvija tezu, pa je tako ispalo da poznata srpska dramska spisateljica "delje blogov kolac" za glavnu urednicu Politike.

Ovdje je definitivno sve moguće i nije moguće ništa!

U momentu kada se "ekstremistima" različitog predznaka proglašavaju Čeda i Velja, Pera Luković i Firer Davidović, fašisti i antifašisti, za očekivati je da tu etiketu s pravom ponese i sociolog religije, profesor Univerziteta, esejista, prevodilac, saradnik beogradske Republike - Mirko Đorđević.

Zahvaljujući javnim nastupima u kojima je kritikovao razne društvene pojave, ali i izjave i poteze nekih od vladika Srpske pravoslavne crkve, Đorđević je odavno na nišanu dežurnih "patriota". Tako je u maju prošle godine, nakon gostovanja u jednoj emisiji na Javnom servisu Srbije u kojoj je govorio o Nikolaju Velimiroviću, svecu Srpske pravoslavne crkve, kao ideologu fašizma, "neko" kamenovao njegovu kuću u Simanovcima, nadomak Beograda.

Zašto se sve ovo dešava? Da li je strah od konačnog rješenja statusa Kosova glavni razlog gomile uvredljivih, neodmjerenih javno izgovorenih riječi, pojačane netolerancije i potrebe da se svima koji misle drugačije nalijepi etiketa "ekstremiste" ili "izdajnika"?

Bilo kako bilo, opšti je utisak da se ovdje nešto gadno kuva. Takav utisak dijeli i Mirko Đorđević.

DANI: Osjećate li se ekstremistom?

ĐORĐEVIĆ: Ne, ne osećam se ekstremistom. Naprotiv. Čovek sam koji slobodno i po principima vlastite savesti govori o problemima koji su pred nama, a koji se tiču budućnosti ove zemlje. Osim toga, u Beogradu postoji jedno vrlo čudno i lukavo objašnjenje situacije koju živimo: da bi se izbegle neke neprijatne teme, plasira se priča o tzv. "ekstremistima i sa jedne i sa druge strane". To je čista podvala! Pod ekstremizmom se podrazumevaju one krajnosti koje propagiraju rušilačke ideje. Ovo što radim, dakle, nema veze s ekstremizmom.

DANI: Čemu onda, zapravo, služi ta priča o "ekstremistima sa jedne i druge strane"?

ĐORĐEVIĆ: To je politikantska floskula koja treba da ukine pravo na drugačije mišljenje. Drugim rečima, to je odbrana jednoumlja. Ako u Beogradu i Novom Sadu imate neonacističke grupe, lako ćemo se složiti u oceni da su te grupe ekstremističke. Međutim, ako u isto vreme imate i grupu koja se u ime antifašizma, slobode i ljudskih prava tome suprotstavi, onda vi, da bi zamaglili stvari, njih proglasite drugom stranom medalje, odnosno ekstremistima. To ne može! Sve je puno paradoksa! U Novom Sadu mladi Srbi slave rođendan Hajnriha Himlera, čoveka koji je propovedao uništenje konkretnih naroda, među kojima i srpskog! I nikome ništa! Danas u Politici čitam tekst o tome kako je u Francuskoj, zbog negiranja nacističkih zločina, Le Penu, iako se nije pojavio na suđenju, izrečena kazna od pet meseci zatvora.

DANI: Ali nije tužen samo Le Pen, već i novinar koji je napisao tekst, kao i urednik koji je dozvolio da se takva svinjarija objavi. Zar Vam nije čudno da to prenosi Politika, čija urednica brani "pravo na mišljenje" predsjednika Opštine Aranđelovac, koji poziva na paljenje TV B92, ali i svoje pravo da kao urednica takav tekst objavi?!

ĐORĐEVIĆ: Dobro ste primetili. To je dokaz haosa u Beogradu. Meni profesor Univerziteta u jednoj TV emisiji kaže: "Pa, čekajte, kolega! Zašto se ne bi izučavala Hitlerova misao?!" Kažem: "Pobogu, čoveče! Pa, Hitler je bio zanatlija bez škole! Mali, seoski moler! Nema tu nikakve misli! Samo zlo i bolest!" Ovde vam kažu: imam pravo da kažem svoje mišljenje! Koje je to mišljenje?! "Dimitrije Ljotić je bio veliki čovek!" Zamislite!

DANI: To kaže jedan bivši ministar u vladi Vojislava Koštunice!

ĐORĐEVIĆ: To kaže i sam Koštunica! Dimitrije Ljotić je formirao vojsku, Dobrovoljačke odrede, koja se do 15. maja 1945, osam dana duže, borila na strani Hitlera. I šta vi onda hoćete?! Ista stvar je sa Nikolajem Velimirovićem. On je 1935. na Kolarčevom univerzitetu održao predavanje u kome je veličao Hitlera, za vreme rata bio ljotićevac, fašistički ideolog, ubeđeni antisemita! Njega je crkva proglasila za sveca!… Vidite, mi u svojoj istoriji nemamo svetliju ličnost od Svetog Save, velikog Evropljanina, civilizacijskog heroja. Međutim, današnje svetosavlje na kome se toliko insistira je čista fašistička ideologija Nikolaja Velimirovića i Dimitrija Ljotića.

DANI: Čini mi se da je atmosfera ovdje dovedena do usijanja. Pogledajte samo rječnik ljudi koji se svakodnevno pojavljuju u medijima! U knjizi Put u bespuće Ivan Stambolić citira pismo Bogdana Bogdanovića koji, analizujući jezik 8. sjednice CK SKS, dolazi do zaključka da se sprema rat. Poređenje je grozno ali opominjuće!

ĐORĐEVIĆ: Dijagnoza koju je postavio Bogdan Bogdanović je, nažalost, i danas aktuelna i mogla bi se lako primeniti. Iz analize diskursa javnog govora možemo videti situaciju identičnu sa onom od pre deset ili dvadeset godina. To je ono što brine i što osećate na svakom koraku. Na sceni je ponovo jezik mržnje, isključivosti, jednoumlja. Današnje jednoumlje nije komunističko, već je to jednoumlje konzervativne, retrogradne misli, usmereno ne nacionalno, već nacionalistički. U tom smislu je i stvorena teorija da su svi ekstremisti…

DANI: Da onda to ne bi bio niko!

ĐORĐEVIĆ: Tačno!

DANI: A šta je, po Vašem mišljenju, ključni problem? Odakle ta radikalizacija? Kosovo?

ĐORĐEVIĆ: U Srbiji smo 2000. imali promene koje su dovele do smene Slobodana Miloševića. Pomislili smo da su te promene dublje i stvarne, što očigledno nisu bile. Prošlo je šest, sedam godina i vidimo da se Srbija polako vraća u ono stanje s početka devedesetih. I to po mnogim znacima.

DANI: Kojim?

ĐORĐEVIĆ: Prvi znak je jezik o kome smo govorili. Drugi, možda najrečitiji od svih - Kosovo! Ovde treba naglasiti opasnost zloupotrebe tog problema u unutrašnje svrhe. Dovoljno je pročitati novine i videti da je na sceni ponovo podela na "izdajnike" i "patriote". Ljudi koji pokušavaju da realno sagledaju problem obično se etiketiraju kao "izdajnici", a oni koji su Kosovo doveli dovde, e, oni su "patrioti".

DANI: Kako je došlo do te inverzije?

ĐORĐEVIĆ: Radi se o čistoj manipulaciji u cilju opstanka na vlasti. Zato danas često možete čuti da nas čeka utvrđivanje konačnog statusa Kosova, ali se prećutkuje činjenica da je taj status - i de iure i de facto - konačno rešen 8. juna 2000, i to između snaga NATO-a, pod komandom generala Džeksona i Slobodana Miloševića, koji je pristao na taj status. Bio je to školski primer kapitulacije.

DANI: Govorite o Kumanovskom sporazumu?

ĐORĐEVIĆ: Govorim. Tim sporazumom je srpska država izgubila pravo prisustva na Kosovu i Kosovom od tog momenta upravljaju UN. Danas, premijer Koštunica, njegovi ministri i Srpska pravoslavna crkva vuku katastrofalne poteze pozivima kosovskim Srbima da bojkotuju tamošnje izbore, da ne učestvuju u institucijama i sl. Mislim da je jedino ispravno rešenje upravo suprotno: Srbi treba da ostanu na Kosovu i da učestvuju u radu institucija. Onoliko koliko nas na Kosovu bude, toliko će Kosovo biti naše.

DANI: Kako Srbi da učestvuju u radu institucija ako su im uskraćena elementarna ljudska prava? Šta je to kosovska vlada učinila da Srbima obezbijedi sigurnost?

ĐORĐEVIĆ: Razumemo se. To je tačno. Srbi su u martu 2004. bili objekat šovinističkih napada. Oni su i danas na Kosovu izloženi šikaniranju, ne mogu ni na groblje da odu, da krste dete, ugrožena su im elementarna prava, ali, ako ne budu učestvovali u političkom životu, onda će sebi propisati presudu. Znate, nemaju samo Srbi mit Velike Srbije. Postoji Velika Albanija, Velika Rumunija, Bugarska… Svi mali žele da budu veliki. I u celom tom tragičnom ciklusu koji je odneo bezbroj života svaki od naroda bivše Jugoslavije je dobio nešto. Svi sem Srbi. Srbi su ispali jedini gubitnici.

DANI: Zašto su Srbi ispali jedini gubitnici?

ĐORĐEVIĆ: Zato što smo naseli jednoj suludoj ideologiji da je srpska država svuda gde su Srbi. Sve se to dešava u trenutku realizacije ideje Evrope, koja ne počiva na klasičnom principu suvereniteta. Pa, Francuska se odrekla dela suvereniteta i, posle devet vekova, predsednik Francuske lično zatvara kovnicu franka i nosi ga u muzej. Ovde na Balkanu, nažalost, uprkos strašnom iskustvu, još uvek i kod Srba, i kod Hrvata, i kod Albanaca opstaju teorije o velikim državama. Velika Hrvatska nije uspela, nije uspela Velika Srbija i bilo bi zaista katastrofalno da se dopusti stvaranje Velike Albanije. Albanci su euforični…

DANI: Mislite da postoji takva mogućnost?

ĐORĐEVIĆ: Potencijalno postoji, ali je za Balkan Evropa jedino rešenje. Ono podrazumeva istorijsko izmirenje Albanaca i Srba, izgradnju Kosova kao multietničkog, multikonfesionalnog, građanskog društva. Samo EU može neutralisati nacionalizme i teritorijalne pretenzije zemalja Balkanskog poluostrva.

DANI: Da li je takvo Kosovo moguće? Zvuči kao utopija.

ĐORĐEVIĆ: Znam da to danas tako deluje, ali znam isto tako da svako drugo rešenje vodi u podele po etničkom principu, pa tako dobijamo novi paradoks: severni deo, gde su Srbi većina, pripao bi Srbiji, dok drugi, sa srpskim enklavama, našim dragocenim spomenicima kulture, koji su deo evropske kulture, Prizren, sve to ostaje Albancima. I šta onda?! Koštunica nudi nekakva besmislena rešenja - Olandska Ostrva, Hong Kong… Smejurija! U Hong Kongu svakoga se dana u podne postrojava kineska vojska, diže kineska zastava i peva kineska himna. Možete li zamisliti srpsku vojsku koja u Prištini peva Bože pravde"?! Došlo bi do pokolja.

DANI: Kada govorite o Velikoj Albaniji, ne čini li Vam se da tu postoji jedna specifičnost: centar te države i tog nacionalizma nije Albanija, nego Kosovo?

ĐORĐEVIĆ: Tako je! Slažem se sa vama. Na Kosovu je taj naboj najjači. Kosovo je tipičan primer nedovršenog društva. Ono nije rešilo pitanje samih Albanaca, da ne govorimo o drugim stvarima.

DANI: Vidjeli ste da je posljednjih mjeseci pregovora o statusu Kosova odjednom aktuelizovano pitanje Republike Srpske. Zašto?

ĐORĐEVIĆ: To su dve stvari. Jedan od garanata tzv. dejtonske Bosne i Hercegovine je Srbija. Šta to znači? Da je Srbija preuzela odgovornost očuvanja te države. Kome bi izdvajanje RS-a iz Bosne donelo dobra? Nikome! Otvorila bi se mnoga pitanja, a mi bismo se vratili onamo odakle smo krenuli.

DANI: Kada kažemo da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, mislite li da u samom tom sporazumu postoji jedan cinizam, jedna nepravda, jedna konstrukciona greška: garant je Milošević, koji je istu tu Bosnu zapalio?

ĐORĐEVIĆ: Mislim tačno tako! Dejtonski sporazum nije idealno rešenje, ali je imao svoju funkciju. Zaustavio je rat. Čim je taj rat završen, pokazala se konstrukciona greška o kojoj govorimo. Pristalo se na etnički princip i to je bio ustupak Slobodanu Miloševiću. Taj ustupak je međunarodna zajednica kasnije ispravila time što je Miloševića vojno porazila.

DANI: Rekli ste da je Srbija nakon ovih petnaest godina najveći gubitnik. Ako uskoro ode i Kosovo, šta se ovdje može dogoditi? Da li ta frustracija gubitnika može da proizvede novi haos na Balkanu?

ĐORĐEVIĆ: Kosovo je nepunih devedeset godina bilo u sastavu Srbije - od 1912. do Kumanovskog sporazuma. Uprkos tome, ono je u kolektivnoj i individualnoj svesti Srba. Tamo je zaista kolevka srpske i države i crkve. Ali mi nećemo da priznamo da je Kosovo, osim srpsko, bilo i albansko! Oni vekovima tamo žive. Posle Kosovske bitke, Otomanska imperija je bila ukinula Srbiju, ali su Turci, kao mudra država, obnovili Pećku patrijaršiju i postavili za srpskog patrijarha Makarija Sokolovića, koji je sedamnaest godina bio na čelu naše crkve. On je u istoriji ostao upamćen kao veliki patrijarh, koji je čak proširio nadležnosti te crkve. Imperija mu je dala tu slobodu, ali uz uslov da prizna državu u kojoj živi. Dakle, mi bismo se ovdje morali suočiti sa činjenicama. Istorijski procesi ne vode mnogo računa o emocijama, nego se odvijaju po svojoj imanentnoj logici. Sigurno je da će gubitak Kosova biti razlog za ogromnu frustraciju kod Srba…

DANI: I do čega to može dovesti?

ĐORĐEVIĆ: Pa, vi imate nedavnu izjavu vladike raško-prizrenskog Artemija, koji doslovno kaže da je to što rade Boris Tadić i ministar vojni Šutanovac čista izdaja. U tom smislu vladika poziva Srbiju da podigne vojsku. Iako verujem da takva mogućnost ne postoji zato što smo već jednom imali iskustva sa ratovanjem protiv čitavog sveta, siguran sam da će doći do eksplozije gneva koja će dati vetar u leđa raznim ekstremistima.

DANI: Da li će ta eksplozija gnjeva biti usmjerena ka spolja ili ka unutra?

ĐORĐEVIĆ: I jedno i drugo. Međutim, eksplozija usmerena ka spolja neće imati nikakvog efekta, za razliku od ove unutrašnje, pomoću koje ćete svima koji na stvari gledaju drugačije od zvanične politike moći da kažete da su izdajnici. To će biti vrlo opasna igra i plašim se da bi ovde mogao otpočeti još jedan ciklus kobnih srpskih deoba.

DANI: Izjava vladike Artemija je simptomatična?

ĐORĐEVIĆ: Jeste. Ona je kontinuitet. Crkva pravi grešku jer odavno pliva vodama mitologije. Iako u srpskom Ustavu piše da su crkva i država odvojene, vi u državnom pregovaračkom timu za Kosovo imate vladike. Pozivajući se na Ustav, mene stranci često pitaju da li crkva vodi državu u Srbiji. To tako izgleda.

DANI: Zašto to tako izgleda? Kako je crkva dobila taj status?

ĐORĐEVIĆ: Mesto crkve u društvu je značajno i nezamenjivo, ali svakako nije ono koje joj je dala Koštuničina vlada. Ovde se već dugo govori o klerikalizaciji Srbije. Crkva se uvodi u sve pore života.

DANI: Onda jedna NVO danima bezuspješno od srpske vlade traži da ukine PDV na opremu za bebe i tek kada istu stvar od Koštunice zatraži patrijarh, to bude prihvaćeno!

ĐORĐEVIĆ: Deo vlade uvek razmišlja kako crkva kaže. To je klerikalizacija. Koštunica je tipični nacionalista, ali i pragmatičan kada to treba da bude.

DANI: Hoćete da kažete da mu crkva služi kao alibi za neke odluke?

ĐORĐEVIĆ: Rekao bih da Koštunica često manipuliše crkvom. Čak je ovo sa Kosovom školski primer vrlo lukave manipulacije. Dakle: vodiću svoju politiku, ali, kada dođe do konačne odluke, pozvaću se na stav i podršku crkve! Citirao sam vam Artemijev poziv na rat, ali morate znati da u SPC-u ne postoji samo Artemije, Amfilohije i sl. U njoj postoji i vladika Teodosije, koji, recimo, kaže: "Naša je greška što smo Srbima savetovali da ne učestvuju u institucijama." Ili jeromonah Sava, koji je za vreme bombardovanja štitio i skrivao neke Albance, javno je govorio da je to što Milošević radi na Kosovu zlo, apelovao na Artemija da pokuša da urazumi Miloševića…

DANI: Kako je došlo do toga da "jastrebovi" personifikuju SPC? Izjave ovih drugih rijetko dobijaju prostor u javnosti. Za njih gotovo da i ne znamo.

ĐORĐEVIĆ: Zato što odavno u Saboru imamo "jastrebove" i "golubove" i zato što su ovi prvi uvek bili dominantni. Setite se da su se na Kosovu 1987. srela dva nacionalizma: Miloševićev politički nacionalizam i crkveni filetizam.

DANI: Šta je filetizam?

ĐORĐEVIĆ: Crkveni nacionalizam. Stanje u kome crkva na prvo mesto stavlja svoje pleme pa veru, a ne obrnuto. To se u pravoslavlju zove jeres filetizma. Kao što sam rekao, na Kosovu su se 1987. srela dva nacionalizma i, zahvaljujući toj kobnoj blizini koja traje i danas, crkva je od političara prihvatila ulogu koja nije njena prirodna. Prirodna uloga crkve je da širi ljubav prema drugom, drugačijem i različitom, a ne ova kojom se decenijama manipuliše.

DANI: Zašto je crkva dozvolila da se njom manipuliše? Da li je i ona tu imala neki svoj interes?

ĐORĐEVIĆ: Jeste. Crkva je pokušala da osigura svoje mesto u društvu i osigurala ga je prihvatajući razne privilegije. Ona je danas centralna institucija u Srbiji, zastupljena u gotovo svim sferama vlasti. Zvučaće vam pomalo čudno, ali crkva je danas u javnom životu u potpunosti preuzela ulogu nekadašnjeg Saveza komunista. Ona je svuda!

DANI: Kada razgovaramo o ulozi SPC-a u društvu, ne mogu a da ne pomenem tzv. slučaj Pahomije. Kako je moguće da se Sinod, uprkos insistiranju javnosti, nije oglasio o tom pitanju?

ĐORĐEVIĆ: To je vrlo čudan slučaj i tu se crkva nije snašla. U momentu kada je skandal obelodanjen, umesto da je sazvala svoj crkveni sud, crkva se uplašila i prepustila stvar državi. A videli smo kako je Koštuničina država taj proces vodila. Crkva je kroz svoje pravosuđe Pahomija i Ilariona trebala žestoko da osudi i izopšti, a ne da o tome ćuti i stvari skriva pod tepih.

DANI: Čini mi se da, pored pedofilije, postoji još jedna stvar o kojoj se u crkvi ćuti. To je saradnja sveštenika s tajnim službama. Zašto je to tako?

ĐORĐEVIĆ: To je ovde i dalje tabu tema. U Bosni je izašla knjiga iz koje se vidi koliko je sveštenih lica sarađivalo sa Titovom UDBA-om. Prednjačili su hodže, pa onda i naši popovi. U toj knjizi postoji i dosje vladike Kačavende, njegov nadimak, šta je sve radio. On spada u tu "tvrdu" struju i vrlo je moćan i bogat. Šef srpske BIA-e Rade Bulatović je u maju 2006. rekao da policija traga za tri tajna dosjea crkvenih

velikodostojnika koji su nestali nakon 2000. godine i da BIA pretpostavlja ko je, zašto i kako te dosjee uzeo. Vrlo neobična izjava.

DANI: Da li Vas je iznenadilo to ćutanje crkve o pedofiliji?

ĐORĐEVIĆ: Iskreno da kažem - nije. Dominiraju snage koje na takav korak nisu spremne. Šta fali rimokatolicima?! Papa je stotine sveštenika zbog sličnih stvari rasčinio. Morate znati da je naša crkva veoma konzervativna, sporo se menja. Poslednji Vaseljenski sabor je bio pre hiljadu godina, dok su katolici imali Drugi vatikanski koncil.

DANI: Ako je pravoslavna crkva izrazito konzervativna, kako objašnjavate činjenicu da SPC u svim anketama o popularnosti institucija uvijek zauzima veoma visoko mjesto?

ĐORĐEVIĆ: Time da je srpsko društvo izrazito konzervativno. Pravoslavlje je obredno, tradicionalističko. Ovde svi slave slavu. Čak i ateisti! Nove ideje se teško probijaju. Nas su mimoilazili procesi. Nismo imali ni humanizam ni renesansu. Bilo je nešto malo prosvetiteljstva oko Dositeja i ništa dalje od toga. Mi nismo imali "posavremenjivanje", kao što su ga imali katolici.

DANI: Kada smo kod nazadnjaštva, sjetih se čuvenog pisma Bjelinskog Gogolju u kome se govori o crkvi koja se "izmetnula u hijerarhiju" i Volteru koji je "ismijavanjem ugasio u Evropi lomaču fanatizma u većoj mjeri nego svi popovi, episkopi, mitropoliti i patrijarsi zajedno".

ĐORĐEVIĆ: To je pismo iz 1847. Znam ga napamet. Bjelinski, koga su se svi bojali i koga su zvali "besni Visarion", iz Salzburga je opominjao Gogolja: "Pazite, Nikolaju Vasiljeviču! Kada počnete da služite mraku, Bog će vas kazniti! Oduzeće vam talenat!". To se popularno zove - kletva Visariona Bjelinskog. Toga se mnogi ne sećaju, a trebalo bi. Ovde se odavno "služi mraku". Crkva i vera su stvari pomoću kojih je lako manipulisati. Vidite, i muslimani su predmet manipulacija. Naša Islamska zajednica, koja nije nikada bila tako jaka, dozvoljava sebi da bude izmanipulisana, da je političari, ili ko zna ko već, podele.

DANI: Oni samo preslikavaju model!

ĐORĐEVIĆ: To je prava reč! Preslikavaju model! Učestvovao sam u javnim debatama o toj temi, pa mi Zukorlić kaze: "Profesore, ja sam u pravu"! I ovaj drugi muftija misli isto. Zašto ste to dozvolili? Šta ste dobili? Ništa! Podelu, svađu, mržnju!

DANI: Pomenuli ste tzv. "jastrebove" u SPC-u Artemija i Amfilohija? Šta je sa tzv. "trećim A" - Atanasijem?

ĐORĐEVIĆ: Vladika zahumsko-hercegovački Atanasije se umirovio. Atanasije, to "tvrdo krilo SPC-a", je postao neka vrsta putujućeg ideologa. Pamtimo mnoge njegove strašne izjave, od kojih je jedna da su muslimani narod koji koristi loj i da zbog toga smrde. Zamislite! Takva izjava nikada nije zabeležena. Na njegovo mesto je došao vladika Grigorije, koji važi za "umerenog".

DANI: Kažete da je u SPC-u struja "jastrebova" bila uvijek jača. Da li je tako i danas?

ĐORĐEVIĆ: Jeste, mada moram da kažem da i "golubovi" jačaju. Dominacija "jastrebova" se najbolje pokazala tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Iako ne postoji niti jedan sinodalni akt kojim crkva poziva na rat, mi ne možemo sporiti činjenicu da je ona bila uz Karadžića i Mladića. Amfilohije nad odrom majke Radovana Karadžića kaže da je ona rodila novog Jugovića! Nadmoć tog radikalnog, konzervativnog dela se naročito vidi sada kada je stari patrijarh bolestan i dok je u toku borba za nasleđe.

DANI: Osim "tri A", ko još pripada "jastrebovima"?

ĐORĐEVIĆ: Uglavnom učenici Justina Popovića. Osim ove trojice, tu je i Irinej, Kačavenda i sl. Danas se često govori o postojanju nekoliko lobija unutar SPC-a: bosanski, na čelu sa Kačavendom, kosovski, na čelu sa Artemijem, i crnogorski, na čelu sa Amfilohijem. Ne želim da nagađam koja će struja odneti prevagu, ali bih svakako na čelu crkve voleo da vidim neku mlađu ličnost koja bi se suočila sa činjenicama i objavila pokajanje. Tokom petnaest godina, crkva ovde nije bila samo svedok, već i duhovni saučesnik u mnogo čemu.

DANI: Treba li crkvi lustracija?

ĐORĐEVIĆ: Naravno. SPC mora mnogo da se pokaje. Ovde sam svojevremeno izazvao veliku buru kada sam rekao da, nakon Srebrenice, patrijarh srpski Pavle sa sveštenstvom, uz zvonjavu zvona, krene pešice put Zvornika prema Srebrenici i javno se izvini narodu koga tamo poklasmo. De Gol je 1945, zbog saradnje sa nacistima, smenio francuskog kardinala. Kralj Milan je uhapsio srpskog mitropolita Mihajla…

DANI: Ko bi danas u SPC-u mogao da sprovede reformu?

ĐORĐEVIĆ: Ne znam ko bi to mogao da uradi. Želeo bih da to bude neko mlađi, ali, u zatvorenim strukturama kakva je crkva, stvari su često nepredvidive. Nije Hruščov, nego Berija napisao Deset tačaka destaljinizacije! Rekao je: ja sam bio Staljinov izvršilac i najbolje znam da na ovaj način više nećemo moći. Nije isključeno da, ako mesto patrijarha preuzme "tvrda" struja, Amfilohije počne proces otvaranja. On najbolje zna šta nije išlo i zbog čega. On zna kako funkcioniše sistem. Kod izbora patrijarha ne odlučuje, kako se obično misli, samo žreb, već razne strukture formalne i neformalne moći države.

DANI: Rekli ste da je patrijarh Pavle balans između te dvije struje. Koliko mi se čini, on je često pošteđen Vaše kritike. Zašto?

ĐORĐEVIĆ: Kako god gledali na njegovu ličnost, patrijarh je bio neka vrsta ravnoteže između te dve struje. I njega su vodili u rovove Karadžićeve i Mladićeve vojske, ali je on ipak bio institucija za sebe koja je znala da opomene, prekori. Patrijarh je kazao da neće ne veliku, nego ni najmanju Srbiju po cenu bilo kog ubijenog deteta. Ima i ličnu harizmu, nije čovek afera, nije politički ostrašćen. U momentu kada je crkva bila saučesnik, kada je pružala duhovnu logistiku ratu koji je bio lišen smisla, patrijarh je pokušao da neke ljude urazumi. Danas, kada je bolestan, podvlačim da verujem da će mnoge njegove molitve biti uslišene, ali i da mnoge njegove molbe nisu uvažene. Više puta je bio u manjini.

DANI: Kada?

ĐORĐEVIĆ: Uoči Dejtona, Milošević je od patrijarha tražio da zelenim mastilom, kako se po vizantijskom pravilu potpisuju patrijarsi, potpiše pravo da Milošević, a ne Karadžić zastupa Srbe u Bosni. Nakon toga, u Saboru je došlo do pobune. Osam vladika je tražilo njegovu smenu. Izdali su saopštenje u kome su kazali da se patrijarhov potpis na taj dokument smatra ništavnim i povukli ga. Bilo je to javno poniženje.

DANI: Zašto kažete: vodili su ga po rovovima Karadžićeve i Mladićeve vojske? Ko ga je vodio? Postoje mnoga patrijarhova saopštenja, pisana jezikom koji ne priliči jednom svjetovnom licu, za koja se kasnije pronosila priča da su ih pisali Matija Bećković ili Amfilohije. Ako je to tačno, zašto je patrijarh Pavle tako nešto dozvoljavao?

ĐORĐEVIĆ: Manipulisalo se i njim. U SPC-u je patrijarh po definiciji primus inter pares, prvi među jednakima. U Sinodu i u Saboru vlada princip nadglasavanja. Patrijarh je 24. marta potpisao sa ministrom kulture u kosovskoj vladi Memorandum o razumevanju u kome je pisalo da će kosovska vlada učiniti sve da se na Kosovu sačuvaju srpske duhovne svetinje. Nakon tri dana, Sinod je izdao saopštenje i Memorandum, što se tiče srpske strane, proglasio nevažećim. Patrijarh, i to je jedno od mogućih objašnjenja, ne spada u jake ličnosti. On nije bugarski patrijarh koji je za vreme Drugog svetskog rata Nemcima poručio da će, ako Bugari počnu da šalju Jevreje u logor, biti prvi koji će tamo otići. Nije! Možda je mogao mnogo više da učini, ali u momentu kada se bori s dušom, nemojte od mene tražiti da prema njemu budem suviše strog.