fruškoMorski koMo (12)

truckanje, truckanje, truckanje. kad god sam došao sebi, otvorio bih oči i osluškivao. osećao sam gadan bol u potiljku. bio sam vezan i usta su mi bila zapušena. verovatno sam padao u nesvest i budio se, ali oko mene samo mrak, a podamnom neravan put. ne znam koliko je sve to trajalo. svako buđenje mi je bilo sve bolnije i teže. osećao sam nezamislivu glad i žeđ. jednog trenutka, kada sam otvorio oči video sam da sviće i da nas krivudavim seoskim putem vuče stara zaprega. baba je dremala pored mene, otvorenih usta. slinavila je sa strane, ali nije hrkala. kao da je osetila da je gledam, prenula se i naglo zatvorila oklembešenu vilicu. obrisala je pljuvačku rukavom i pogledala me. nadala se, možda, da spavam. možda nije dobro videla. savila se i čkiljavo pogledala. i ti si se probudio. vidiš da si živ i zdrav. šta si mislio, da ću te ostaviti da vileniš po planini i skupljaš informacije? nećeš ti ništa saznati. ti si za mene okupator. iako sam čitao knjige na srpskom, dok sam čuvao ovce, ovu reč do sada nisam zapazio. okupator? nisam ni mogao ništa da je pitam sa ovim mokrim zavežljajem u ustima. možda je mislila da sam neokupan. to sam svakako bio, posle jučerašnjeg dana i plašio sam se da ću uskoro biti i uneređen, ako negde ne stanemo. a kako to da joj saopštim? počeo sam da drmam uvezanim nogama, i da mučem, pogled naginjao na dole, a ona je nastavila, kao da joj je sve jasno. okupator bi da bega, a? neću te pustiti, samo da znaš. nizakakve pare! nema tih novaca koji bi mene slomili! da ti samo znaš šta sam ja sve izdržala u drugom sveckom ratu! e, rooojo, samo da ti znaš, noge bi ti klecale, kao što ti sad klecaju. bolje i da ti ne pričam. ne znaš s kim si se ti u koštac uvatio. vala baš. gledala je u daljinu, kako sviće i odlutala mislima, verovatno u taj njen svetski rat. a ja sam mučio svoju muku. opet sam počeo da mumlam i cimam se. okrenula se prema meni i opet nastavila. možeš ti mukati koliko hoćeš. spasa ti nema. završićeš u bajmoku, ko svi koji su krenuli tvojim putem. krijemo mi njih ko zmija noge, ni sateliti ih nisu prokljuvili – pa tebe šalju, a? budale! nego, čekaj ti da te smlate u priKinoj glavi, boga ćeš ti tvog australijskog prizivati! nije još ni završila šta je htela, kad se kola naglo zaustaviše! povukla je neko ćebe preko mene i iskočila dole. čuo sam muške glasove kako se približavaju. pokušavao sam da olabavim kanap kojim sam bio vezan, ali nisam uspevao. nisam više mogao da izdržim. osetio sam vrelinu kako mi natapa nogavice i olakšanje. pravo olakšanje.

ajde ljubiša, požuri malo. leži ovde sav krvav i upišan. ja ne mogu da ga vučem, neću ni da ga pipnem, a mrzelo bi me da ga koljem ako dođe sebi... dobro, dobro, samo ti požuri! povedi i kuma radmila sa sobom. ti vidi šta ćeš šnjim... he, he. o tome ćemo posle... nego, ajdhe, ajde, mnogo pričaš, a slabo radiš.

otvorio sam jedno oko i pokušavao da vidim odakle dopiru glasovi i gde sam. naježio sam se slušajući starački glas. iako nisam znao šta se tačno dešava, osetio sam da se radi o meni. bol je bio stravičan, ali sada nisam smeo ni da mrdnem. čuo sam korake kako se približavaju, i brzo sam zatvorio oko. međutim, nije joj ništa promaklo. šutnula me je u rebra, što je jače mogla i prosiktala neke nerazumljive psovke. tek tad sam shvatio da su mi ruke i noge vezane lisicama. pravio sam se da ne znam za sebe i u glavi mi je odzvanjalo da ga koljem... mrzelo bi me da ga koljem. polako sam počeo da se prisećam kako sam dospeo ovde. nadao sam se da će svakog sekunda stići marija i izbaviti me iz ove more.

međutim, ono što sam uskoro čuo, bili su muški glasovi i teški koraci. otvorili su vrata, u trenu su me zgrabili ispod miške, odvukli u veliku štalu i bacili na slamu. tamo me je jedan polio vodom i počeo da ispituje. bez prestanka je pominjao nekog mladića. ko zna odakle je bio, svaku reč je čudno akcentovao. svaki put bi me pljunuo i ošamario, a meni ništa nije bilo jasno. znao sam da u srbiji ne vole homoseksualce i samo sam ponavljao da nisam peder. što sam više pokušavao da se izvučem, to me je on više mlatio. mislio sam već da mi je lice samleveno kada se baba pojavila. više nisam mogao jasno ni da vidim ni da čujem. osetio sam da me je samo pljusnula vodom i rekla da je stiglo naređenje. odjednom su izašli i ostavili me. nadao sam se da ću pasti u nesvest, zaspati, umreti, samo da ne trpim užasne bolove, ali ništa od toga. u blizini su se čuli koraci, razgovori, svađa, ali kod mene više niko nije ulazio.

strah kao da me je razbudio, i počeo sam već da gledam ima li načina onako zavezan i krvav da se izmigoljim na koju stranu, kada je grmalj opet došao. seo je pored mene, uneo mi se u lice i opet pitao za mladića. kao da je osetio da neću više imati snage da poričem, strpljivo je slušao kako mumlam. priznao sam mu sve, ali nisam imao snage za detalje. objasnio sam mu kako je otac vićentije svake godine birao svog ljubimca među desetogodišnjacima, i da sam već od ranije, po njegovim pogledima, osećao da će doći red baš na mene. ali to je samo bila godina dana analnog iskušavanja. otac nam je svima objasnio da smo mi božiji izabranici i da ćemo tako očvrsnuti više od drugih, neizabranih. govorio je da je to u našim crkvenim krugovima opšte prihvaćeno i normalno. međutim, meni nije bilo. priznao sam da mi je bilo mrsko i pokušao, sve pljujući krv, da ga uverim da nisam homoseksualac i da je to jedino takvo iskustvo. bilo me je sramota jer nisam plakao dok me je tukao, a sad su mi se suze slivale u potocima. plašio sam se da mi neće verovati, a bilo mi je muka jer sve ono što je godinama bilo utamničeno u meni, bacam pred noge ovoj životinji. osećao sam da mi sve manje veruje, po pogledu i izrazu, i sve u želji da ga ubedim i ubijem tu ljubomoru iz njegovog pogleda, rekao sam da mrzim tog mladića o kome on priča – verovatno je mislio na bokija, onog novinarčića. hteo sam da objasnim i da imam devojku, ali nisam stigao. njegov udarac mi je konačno doneo mir. mir i mrak.