20 godina kulture laži

Zašto smo, posle svega, tu gde jesmo?
Dvadeset godina se borimo protiv anticivilizacijskih pojava, izlazimo na mitinge, šetamo, trpimo policijsku torturu... I gde smo stigli posle 20 godina? Pa, stigli smo dotle da biramo između radikala i DS-a, između Tome, Voje, Borisa i Velje. Između građanskog nacionalizma i narodnjačkog nacionalizma. Baš nismo imali sreće, ili šta?

Ili je cela naša priča i cela naša borba jedna debela laž.

Laž da se borimo protiv zla. I ta laž je s vremenom porasla, ugojila se, razvila, razgranala se. Dobila decu. I deca joj već postaju punoletna.

Ta laž, to smo mi.

Pre 20 godina Jugoslavija je bila u krizi. Produktivnost rada je stagnirala, institucije su bile trome i nesposobne. Vladajuća ideologija nije imala rešenja, a građanstvo je bilo razmaženo i, po navici, očekivalo sve na gotovo.

I, onda im je srpska opozicija ponudila alternativu: reforme, demokratizaciju, evropske integracije. Kad bi se gađali autobusima.

Sloba je ponudio Kosovo, mitinge istine, antisrpsku zaveru. Opozicija je doprinela srpskim grobljima i srpskim manastirima. I tako su zajednički našli "rešenje" za sve: Velika Srbija.

I tako smo, uz pomoć jednih i drugih, "shvatili": to što nam ide loše, nije naš problem za koji treba da nađemo naše konstruktivno rešenje. Naš problem nismo mi – problem su "drugi". Koji nas pljačkaju, mrze, kuju zavere protiv nas. Zato što smo bolji od njih. Ali, dosta su nas pljačkali! He, he, kad se samo setim... Mlađe generacije verovatno nemaju pojma zašto smo srušili Jugoslaviju. Evo jednog od glavnih razloga:

Pokvareni i perfidni Slovenci podlo i zlonamerno su kupovali voće u Srbiji, nosili ga u Sloveniju, tamo pravili sok, i onda nam ga prodavali za skupe pare. Kakvi zlikovci! A, neće to moći tako dalje! Pokazaćemo mi njima, bečkim konjušarima (bora čorba). Nema toliko Slovenaca, koliko mi imamo venaca (bora čorba).

(Na slici: tajno oružje zločinaca iz Slovenije)

Da li se neko usprotivio ovoj "razumnoj" politici vlasti i građanske opozicije? Naravno. Ivan Đurić. UJDI. Mnogi časni i istaknuti ljudi.
Na izborima? 5%.

Devetog marta, dok je zemlja srljala u krvavi rat, opozicija je organizovala masovne demonstracije u Beogradu. Demonstranti su uzvikivali parole:

Nećemo mržnju među narodima!
Hoćemo mir, slobodu i napredak!

Ha, ha ha...

Parole su bile:

Zaklaćemo ustaše!
Ubićemo Tuđmana!

i, naravno, najvažnija:

Bando crvena!

Energično smo zahtevali da se smeni direktor državne televizije zbog komentara da Drašković radi u korist Tuđmana. Što je, uzgred budi rečeno, bilo prilično blizu razuma: Drašković je bio jedan od glavnih činilaca koji su odlučili izbore u Hrvatskoj u Tuđmanovu korist.

I, uprkos našem energičnom protivljenju, (ha, ha), došlo je do krvavog rata, etničkog čišćenja i genocida.

I, naravno, opozicija u Srbije se energično suprotstavila.
Genocidu? Etničkom čišćenju?
Ma neee...
Problem je bio u tome što cela stvar ne ide kako treba.
Ljutili smo se za drugo nešto. Ljutili smo se što smo "na pravdi boga" osiromašili, što Sloba, sad kad ne može "njih", pljačka "nas", i što "nije dovoljno demokratičan". Banda crvena!
Čak i kad je Sloba okrenuo leđa Radovanu, naša opozicija išla mu je na noge da mu pruži podršku.

Tu negde se i baba-Jula dosetila da se uključi u tu koreodramu: ona je licemerno (u svom stilu) izigravala nekakvu levicu, a srpska opozicija je oberučke zagrizla mamac i jurnula za električnim zecom.

I, na kraju smo konačno (hvala Americi!) skinuli Slobu. I naterali ga da odgovara za sva zla koja su zadesila ljude u Jugoslaviji? Ha, ha... Da, da... Uhapsili smo ga za neku mućku oko otkupa rezidencije i gotovo krišom ga predali Hagu. Gde je postao nacionalni heroj.
Pa smo ostale zlikovce ispratili dostojno i svečano, kako i dolikuje nacionalnim borcima koji se žrtvuju za nacionalnu stvar.

Šta smo dakle dobili za osam godina "demokratskih promena"?

1. Veronauku u školama
2. Rehabilitaciju četništva
3. Udžbenike koji uče našu decu da italijanski fašisti i srpski narod imaju zajedničke interese i ovde zajedničku borbu protiv "hrvatskih interesa"
4. Zatiranje svakog pomena antifašističke borbe. U Kruševcu je, na primer, kad je DS došla na vlast, promenila imena 221 ulice od 368 (60,05%)

Živi se bolje? Naravno, u proseku. Tajkuni, mafijaši, privredni kriminalci, njima ne ide loše...
Ne želim da osporim nesumnjivo otvaranje prema svetu, demokratizaciju i opšti društveni napredak. Malo svežeg vazduha je moralo ući i u ove naše krajeve posle svega.
Ali, šta smo postigli protiv onog zla koje je opustošilo region devedesetih? Protiv agresivnog nacionalizma?
Jesmo li se konačno osvestili?
Jesmo li konačno rekli "ne" etničkim čišćenjima, etničkim "principima", velikodržavnim projektima?
Ma, dajte, molim vas. Ne treba preterivati.
Kao što vidite, u poslednje vreme sasvim lepo izlazimo na kraj s nacionalizmom. Stavili smo mu kravatu. Pripitomili smo ga. Institucionalizovali. Uneli u ustav. Trudimo se da ga uskladimo sa međunarodnim pravom.
Zašto nam je tako teško da se suprotstavimo? Zašto nam je tako teško da kažemo zlu da je zlo? Nego mu stalno nalazimo neke eufemizme, tepamo mu...
Jednostavno je.
Zato što to nije zlo koje mi trpimo. To je zlo koje mi jesmo.
Ima li neko protiv?
Naravno. 5%.
Ma i manje od 5%.